Dan kada se Partizan "tukao" sa Realom za tron

Na centru nemački sudija Krajtlajn sa kapitenima Šoškićem i Hentom. Bilo je to pre 51 godinu, a Partizan prvi naš klub u istoriji koji je igrao finale Kupa šampiona.

Za one navijače koji malo znaju o tom datumu, Partizan podseća na najveći uspeh crno-belih u svojoj istoriji.

U jesen 1965. godine Kup evropskih šampiona je ušao u svoj jedanaesti ciklus. Po imenima učesnika, po prikazanim igrama, po interesovanju, po prihodima, to je već bilo takmičenje najvišeg rejtinga na svetu. Partizan je za sobom imao već četiri pokušaja da se probije među najbolje, ali nije uspevao.

I ne samo Partizan, već svi klubovi iz istočne Evrope još u ranim krugovima takmičenja nailazili su na nepremostive prepreke. Prvo je to uspelo Partizanu u takmičenju za deseti Kup šampiona – stigao je do poslednjeg stepenika, do finala, kao prvi klub iz ovog dela sveta i izazvao divljenje čitave Evrope. Partizan, ne samo što je došao do finala, nego je na tom putu eliminisao šampione zemalja visokog renomea.

Najpre šampiona Francuske, Nant. U Beogradu, 22. septembra 1965. godine, pred 30.000 gledalaca, pobeđen je sa 2:0 (strelci Galić i Hasanagić). U Nantu, 13. oktobra u revanšu je bilo 2:2 (Kovačević i Galić). Tako se Partizan plasirao među šesnaest klubova koji idu dalje.

U osmini finala, 9. novembra, u Beogradu je pobeđen prvak Nemačke Verder sa 3:0 (u poslednjih dvadeset minuta strelci su bili Jusufi, Pirmajer i Hasanagić). U revanšu, 19. novembra 1965, pred 30.000 gledalaca, Partizan je uspeo da se odupre snažnom rivalu, primio je samo jedan gol i obezbedio nastavak takmičenja na proleće 1966, bio je među osam najboljih na kontinentu.

Žreb je tada crno-belima dodelio prvaka Čehoslovačke, Spartu. U Pragu, 2. marta, pred 35.000 gledalaca, Partizan je poveo golom Hasanagića, ali su Česi preokrenuli rezultat i na kraju pobedili sa 4:1. Partizanu nisu davane nikakve šanse da može da nadoknadi toliku prednost rivala. Ipak, uspeo je.

Beogradu, 9. marta, pred 50.000 svojih navijača ne samo da je nadoknađena prednost Sparte, nego je pala "petarda" – 5:0 (Kovačević i Hasanagić po dva i Vasović).

Rival u polufinalu je bio prvak Engleske, Mančester Junajted. U Beogradu, 13. aprila 1966. pred 50.000 svedoka, Partizan je pobedio sa 2:0 (Hasanagić i Bečejac). Revanš je igran na čuvenom Old Trafordu u Mančesteru 20. aprila pred 62.500 gledalaca. Nemajući šta da izgubi, prvak Engleske je tako silovito jurišao da se odbrana Partizana povijala kao pred orkanom, a Mančester je golom Nobija Stajlsa uspeo samo jednom da savlada sjajnog Šoškića.

Partizan je "evropsko čudo" doveo do kraja. Pred njim je ostao još samo Real iz Madrida. Tog 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica.

Na teren izlaze dve najbolje ekipe starog kontinenta, Partizan i Real Madrid. Bečejac, Rašović i Vasović ne dozvoljavaju igračima Reala da priđu golu, dok Galić, Hasanagić i Pirmajer stvaraju izgledne prilike za vođstvo. Poluvreme se završava bez golova, mada ostaje žal što je udarac Hasanagića završio samo na prečki umesto u mreži.

Drugo poluvreme počinje dominacijom crno-belih, koje je krunisano sjajnim golom Vasovića uz erupciju radosti na Hejselu. Nedugo zatim, na našu veliku žalost, Real je izjednačio, a ubrzo i poveo sa 2:1, što je bio i konačan rezultat velikog finala.

Partizan je nastupio u sastavu: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer. Trener je bio Abdulah Gegić, a „tehniko” Stanislav Virgilije Popesku.

Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost i veliku reputaciju u evropskim fudbalskim krugovima. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem.

Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Imao je tim najveće snage, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu. To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan.

Ostao je žal za neiskorišćenom prilikom, ali i ponos zbog nezapamćenog uspeha mlade ekipe, koja se ubrzo razmilela po Evropi.