"Sve,druže, dobro radiš, ali život je nešto drugo"

Život Predraga Mijatovića nije jedan gol ili jedna pogođena prečka. Ima tema o kojima do sada nije mnogo govorio.

S.R.Izvor: B92
Podeli
Foto: Starsport
Foto: Starsport

Sada je odlučio da otvori dušu.

U intervjuu za „Nedeljnik“ na konstataciju da je igrao u velikim klubovima i osvojio mnogo trofeja, bivši fudbaler Partizana, Valensije, Partizana, reprezentativac Jugoslavije, počeo je emotivnu ispovest:

"U vreme moje najveće fudbalske slave, od 1994. do 1999. godine, sve je na profesionalnom planu išlo odlično. Istovremeno, bolest mog sina me je stalno vraćala na zemlju, u normalu. Išlo je kroz glavu: "Vau, kako ti to dobro radiš i kako ti daješ golove, pa gde je tebi kraj, druže?" Znaš, kad ti krene, pomisliš: "Sad da se popnem na zgradu, možda bih mogao i da letim." Toliko se dobro i moćno osećaš. Kad god bi počela da mi kroz glavu prolazi ta euforija i i ludilo navijača, moj sin, pokojni Andrej, imao je neku krizu. Često je završavao u bolnici i to su bile opomene. Opomene u smislu: "Sve je to super, bato. Sve ti, druže, dobro radiš, ali život je nešto potpuno drugo." I mislim da mi je sin bio balans da shvatim šta je život. Da život nije samo segment neke karijere. Ta nemoć da pomogneš svom detetu, a pomoći nema. Smrću mog sina otišla je jedna strahovito važna karika u mom životu. Imam sada još četiri snažna motora a to su: Luka, Nađa, Nina i Lola, i dva pilota – moja supruga i ja. I naš avion i dalje super leti, iako smo ostali bez jednog mnogo važnog motora", rekao je Mijatović.

On dodaje i da su mu neke čudne situacije mnogo pomogle u karijeri, kao na primer prva konferencija za novinare u Valensiji.

"Tada sam shvatio da moram da krenem od nule. Na prvoj konferenciji za novinare u Valensiji pitaju me na kojoj poziciji igram (?!). A, već sam imao status u Jugoslaviji, bio kapiten Partizana... Pitao sam se gde sam ja to došao, ja ovde ne mogu da prođem. Znao sma koliko moram da radim. Kasnije u Realu me nisu pitali na kojoj poziciji igram, već koji ću tropfej da osvojim".

Na gol u finalu Lige šampiona, kojim je doneo trofej Realu posle 32 godine, iz sadašnje perspektive gleda ovako:

"U karijeri, živitu, imaš jedan dobar ili loš momenat. Verovao sam da baš ja mogu da odlučim finale. Te godine sam revidirao i ugovor. I stavio ekstra bonus za Ligu šamopiona. Predsednik mi je rekao: "Ti to stvarno?" Pitali su me koliki bonus hoću, a u sebi mislili: "E, budalo, možemo da stavimo koliko hoćeš." Verovao sam da jednom moramo da je osvojimo.

Zatim je na red došla i čuvena prečka iz Tuluza sa Svetskog prvenstva 1998. godine:

"Samo mesec dana od gola u Ligi šampiona postao sam najveći tragičar. Prihvatio sam taj penal kao deo života. Svaki put kad dođem u zemlju neko kaže: „E, kako ga promaši" ili "E, da si dao onaj penal". Ali, šta mogu, može da promaši samo onaj koji šutira.

Fudbal

strana 1 od 2 idi na stranu