Jutarnji: Raspustiti BBB

Divljanje Bed Blu Bojsa, navijačke grupe zagrebačkog Dinama na derbiju sa Hajdukom u subotu, pokazalo je da huliganizam nije problem samo u Srbiji.

AKIzvor: B92, Jutarnji.hr Hrvatska
Podeli

Ono što je proteklih meseci glavna tema srpske javnosti i medija, sada je epicentar pažnje u Hrvatskoj. Navijači na stadionima su sve manje navijači, a više huligani, dueli rivala predstavljaju ogroman rizik, a najviše trpe igra i pravi ljubitelji fudbala.

Svoj komentar u huliganizmu kao konstantnoj pojavi u sportu na području bivše Jugoslavije, i eventulnom načinu njegovog eliminisanja, dao je u Jutarnjem lisu Davor Butković:

"Uz sve razumevanje za navijačku subkulturu, nulta tolerancija jedini je odgovor, kako države, tako i fudbalskig klubova, na navijačko nasilje. Taj odgovor treba stići odmah.

'Ovo je strašno. Ja već godinama ne idem na utakmice. Nisam lud da rizikujem da ostanem bez glave. A kao mlad dečko išao sam redovno na Maksimir. No, sa ovim ludacima, danas, ne želim imati baš ništa', rekao je juče oko podneva taksista koji me u velikom, prastarom, srebrnom Renu vozio prema stadionu i kvartu gde se u subotu naveče dogodio jedan od krvavijih sukoba između Dinamovih navijača i policije u poslednjih tridesetak godina.

Takvo mišljenje, koje je masovno rasprostranjeno i među građanima i u “kvalifikovanoj” javnosti (novinari, političari, sportski radnici), jedna je od najgorih predrasuda koja nam onemogućava da se ispravno postavimo prema problemu navijačkog nasilja.

Navijačko je nasilje već više od tri decenije konstanta hrvatskog i jugoslovenskog profesionalnog sporta. Na primer, kada je Cibona početkom osamdesetih igrala finale Kupa sa sarajevskom Bosnom, tri Cibonina navijača noževima su ubili jednog navijača Bosne.

Evo i primera s drukčijim predznakom. Kada je Dinamo, mislim 1982. godine, pobedio Sarajevo 2:1 na Maksimiru, povorka navijača krenula je Maksimirskom prema centru grada. Pratili su ih policijski džipovi. Kod Kvaternikova trga, tačno kod trgovine cipela Šimecki, džipovi su se naglo okrenuli prema masi: iz njih su izleteli policajci sa kacigama, a ja sam iz sporedne ulice gledao najkrvaviju tuču u svom životu.

Ili, treći primer. Nakon što je Cibona, opet početkom osamdesetih, u polufinalu ili finalu jugoslavenskog plajofa pobedila Partizan, slušao sam, u tramvaju broj 12, kako se neki manijak krvavih očiju hvali da je pre utakmice lancem od bicikla izbio oko jednom Partizanovu navijaču.

Najbrutalnije nasilje već je decenijama imanentno vrhunskom sportu. Utisak da je nasilje novija pojava samo je posledica činjenice da se o domaćem stadionskom nasilju pre tridesetak godina nije smelo izveštavati. Ali, oni koji su cenzurisali vesti o smrtonosnim tučama između Dinamovih i Zvezdinih navijača, nisu, naravno, cenzursali izveštaje sa Hejsela, stadiona gde je sredinom osamdesetih, u sukobu engleskih i italijanskih huligana, ostalo nekoliko desetina mrtvih.

Hrvatski Hejsel (srećom, s neusporedivo manjim gubicima) 13. maja 1990. godine na Dinamovom stadionu, uoči utakmice Dinama i Crvene zvezde, ne bi se mogao dogoditi - nezavisno o ondašnjim dramatičnim političkim okolnostima - da već nije postojala dugogodišnja tradicija navijačkog nasilja.

Navijačko nasilje nije, očigledno, posledica nikakvog društvenog bunta, ni nikakvih specifičnih pomaka u različitim uličnim subkulturama.

Navijačko je nasilje, naprosto i nažalost, konstanta koja se redovito ponavlja u svim sustavima: bilo da se radi o krajnje represivnom komunizmu, o Tuđmanovu režimu ili o današnjoj, relativno liberalnoj demokratiji.

Navijačko nasilje nije protest protiv sistema, kao što se ponekad pokušava objasniti.

Ukinuti grupe

Ono je, naprosto, posledica udruživanja sa ciljem ponižavanja protivnika i nanošenja fizičkog bola. Nije uopšte sporno da Bed Blu Bojsi vole svoj klub. No, da bi voleli Dinamo, oni se ne moraju udruživati.

Oni se, pre svega, udružuju da bi se mogli tući, da bi mogli nadjačati i ponižavati suparničke navijače, da bi pokazali da se ne boje policije, a u poslednje vreme i da bi mogli maltretirati vlastite igrače i trenere (što ovi potonji, istini za volju, često zaslužuju). Ako je, dakle, jedina stvarna, dubinska svrha postojanja sadašnjih BBB (kao i Torcide) čisto, brutalno, krvavo nasilje, jedino je rešenje da se navijačke grupe, kakve sada poznajemo, naprosto ukinu.

To, naravno, ne znači kraj organizirovanog navijanja u Hrvatskoj. Na nedavnoj, istinskoj herojskoj Ciboninoj utakmici protiv Partizana (znači, na utakmici prirodno visokog rizika) većina domaćih navijača nije se dala uvući u sukob, ni sa redarima i policijom.

Isto vredi i za rukomet. O hokeju da ne govorimo.

Odlučna represija

Fudbalski navijači su (“fudbalsko pleme”, kako bi rekao Desmond Moris) realni društveni problem koji se, u ovom trenutku, može rešiti isključivo odlučnom represijom. S jedne strane, reč je o državnoj represiji na svim nivoima: od striktnog pregledanja navijača pri ulasku na stadion, čime se izbegavaju sve moguće bakljade (koje često služe kao fitilj za fizičko nasilje), preko zabrane ulaska na stadion svima koji su ikada sudelovali u sukobima s policijom ili s drugom navijačkom grupom, do ozbiljnih, višegodišnjih zatvorskih kazni za organizatore nereda ili najokrutnije nasilnike.

Ulizivanje navijačima

Navijačko se nasilje, nažalost, mora suzbiti državnom represijom. Svako ko se želi tući na utakmici, mora biti svestan da sledećih tri do pet godina može provesti u Lepoglavi (zatvor).

S druge strane, nužno je da se klubovi odreknu svojih navijačkih grupa. Dok se god Dinamo ulizuje Bed Blu Bojsima, nitko osim BBB neće hteti dolaziti na stadion. I samim Dinamovim navijačima takvo stanje nije u interesu jer niko ko voli fudbal, ne voli prazne stadione.

Stoga je jedino realno rešenje za BBB da se naprosto raspuste te da se pokušavaju ponašati kao navijači Cibone ili Medveščaka. Ovakvi BBB možda su nekome bili podnošljivi u osamdesetim ili devedesetim godinama, ali danas predstavljaju samo jednu žalosnu kriminalnu grupu.

U svakom slučaju, krajnje je vreme da se prema fudbalskim navijačima uvede politika nulte tolerancije. Ako se to ne učini odmah, država će biti odgovorna za prvi sledeći smrtni slučaj pre, tokom ili posle fudbalske utakmice“.

Fudbal

strana 1 od 2 idi na stranu