Lična karta: Atletiko Madrid

Fudbalski klub Atletiko Madrid osnovan je 1903. godine od strane tri baskijska studenta kao ogranak Atletik Bilbaa. 1904. im se pridružuju igrači koji su napustili FC Madrid i do 1911. igraju u plavo-belim dresovima (bojama Bilbaa), kada su usvojili crveno-bele pruge kao svoje boje, koje su se do danas održale. Iako razlog za promenu boja nije sigurno potvrđen, postoji teorija da je klub uzeo crveno-belu kombinaciju zbog toga što je bila najjeftinija za proizvodnju. Crveno-bela je tada bila kombinacija boja za proizvodnju navlaka za jorgane, tako da od tada klub nosi svetski poznati nadimak „jorgandžije“.

Gradski rival im je mnogo poznatiji Real, najtrofejniji klub svih vremena. Animozitet navijača dva kluba razvijao se decenijama, pošto je pravilo bilo da pripadnici radničke klase navijaju za Atletiko, dok je Real podržavala „elita“. Sada je klasni jaz umnogome smanjen, ali je rivalitet veći nego ikad.

Svoje današnje ime „Club Atletico de Madrid“ klub je usvojio 1947, iste godine kada je pobedio Real Madrid 5:0, što im je najbolji rezultat ostvaren protiv gradskih rivala.

Atletikov stadion je „Visente Kalderon“, sagrađen 1966. Kapacitet mu je 54 851 mesto, od toga 44 853 vlasnika sezonskih propusnica.

Po broju osvojenih ligaških titula, Atletiko je sa devet treći najtrofejniji španski klub. Pored toga, osvajač je i devet Kupova kralja, Kupa pobednika kupova 1962, kao i Interkontinentalnog kupa 1974.

Najuspešnija sezona u istoriji kluba je bila 1995/1996, kada je klub pod vođstvom Radomira Antića osvojio duplu krunu.

Sezona 1999/2000 bila je izuzetno loša za Atletiko, pošto su, uprkos tome što su ušli u finale Kupa kralja, izbačeni u Segundu. Sledeće sezone im je zamalo izmakla promocija u prvu ligu, ali su 2001/2002 na kraju osvojili prvo mesto i vratili se u elitu.

Proteklih nekoliko sezona obeležila je njihova konstanta borba da uđu u Ligu šampiona ili kup UEFA, ali napori su se završavali neuspešno. Iako su u svojim redovima do ovog leta imali čuvenog „El Ninja“ Fernanda Toresa, evropske ambicije postale su stvarnost tek ove godine, pošto su iz Intertoto kupa uspeli da uđu u drugo kolo kvalifikacija za kup UEFA.

U sezoni 2006/2007, Madriđani su računali na siguran plasman u kup UEFA i borbu za Ligu šampiona. Izgledi su tokom godine bili promenljivi za klub, pošto su i gubili i dobijali najveće rivale (već u drugom kolu Valensija ih je u gostima dobila 0:1, i mada su kod kuće dobili Sevilju 2:1, i izvukli bod Realu 1:1, u 7. i 8. kolu Deportivo i Saragosa su ih pobedili sa po 1:0). Malo posle polovine sezone Atletikove šanse bile su umanjene, pošto su regularno gubili od pretendenata na titulu, a i sami su pravili kikseve u vidu 0:0 kod kuće protiv Himnastika u 17. kolu.

Sedam kola do kraja bili su u dobroj poziciji, ali se sve iskomplikovalo, pošto je upravo tada počela ludačka trka za bodove, koja je tresla Primeru do poslednjeg trenutka. Šest klubova borilo se za Ligu šampiona, šest za kup UEFA, dok je i na dnu tabele vladala neizvesnost.

A onda se desio brodolom.

U završnih sedam kola madridski klub je osvojio svega sedam bodova. Od tih utakmica najupečatljivije je bilo izdanje kod kuće protiv Barselone, kada ih je katalonski klub deklasirao 6:0. To im je bio jedan od najtežih poraza u istoriji.

Ipak, nakon pretposlednjeg kola Atletiko je imao dva boda zaostatka u odnosu na Saragosu i Viljareal, s tim što je u poslednjem kolu trebalo da ima lakši zadatak od konkurenata, pošto je gostovao Osasuni, dok su Saragosa i Viljareal igrali u gostima protiv Rekreativa i Sevilje. Atletiko je uspeo da pobedi 1:2, ali pored pobede Viljareala od 0:1 i remija Saragose 1:1, zbog boljeg skora u međusobnim duelima 6. mesto odnela je Saragosa.

Pošto je sezonu završio na razočaravajućem 7. mestu, na kup UEFA madridski klub mogao da računa samo ako prođe treće kolo Intertoto kupa. Za Atletiko to nije trebalo da bude problem, ali su se poprilično namučili protiv rumunske Glorije, koju su na kraju prošli zbog gola u gostima (ukupno 2:2). U prvom meču izgledalo je kao da će Glorija odneti istorijsku pobedu, pošto su Zaharija i Tilinča postigli golove u 8. i 39. minutu, ali je Seitaridis sveo to na minimalno vođstvo nakon gola u 55. minutu. U revanšu se nije dogodilo mnogo toga, iako je izostala dobra igra Atletika, gol Dijega Forlana, ovogodišnjeg pojačanja iz Viljareala u 11. minutu obezbedio je Madriđanima kvalifikacije za kup UEFA.

U ovom prelaznom roku do sada su Atletiko pojačali Dijego Forlan, Hoze Antonio Rejes, Simao Sabrosa, Dijego Silva, Kleber Santana, Raul Garsija, Kristijan Abijati i Luis Garsija, dok je klub napustio Fernando Tores, koji je prešao u Liverpul.

Uz ovako impresivna pojačanja, većina evropskih analitičara ocenjuje da im predstoji odlična sezona u svim takmičenjima.

Klub trenutno učestvuje na turniru u Amsterdamu, a na poslednjoj odigranoj utakmici protiv Ajaksa su nastupali: Abijati; Seitaridis, Pablo, Eler, Antonio Lopez; Maksi Rodriges, Raul Garsija, Koštinja (Maniš, m. 58), Hurado (Simao, m. 46); Braulio i Mista (Luis Garsija, m. 58)

Vojvodina do sada ima pozitivan skor protiv Atletika, kojeg je u sezoni 1966/1977 izbacila iz Kupa šampiona.

U drugom kolu elitnog evropskog takmičenja, Vojvodina je tada u Novom Sadu savladala Atletiko 3:1, dok je u revanšu u Madridu poražena 2:0. U "majstorici" koja se takođe igrala u glavnom gradu Španije, Vojvodina je posle produžetaka slavila 3:2.