Milojević: „Važno je da sam živ“

Tog dana Milojević je na nemačkom autoputu doživeo tešku saobraćajnu nesreću, posle koje je ostao paralizovan.

„Do pre pola godine sam verovao da ću ponovo hodati, ali su mi doktori da se to neće desiti“, rekao je Milojević novinarima belgijskih novina „Nieuwsblad“ u Ribarskoj banji, gde je bivši golman Crvene zvezde na rehabilitaciji.

„Bolje je što to sada znam jer mogu da prihvatim svoju sudbinu, a ne da imam lažnu nadu, ali je to veliki udarac za mene. Ostatak života ću biti u invalidskim kolicima“, dodao je Milojević i nastavio, „Kao igrač bio sam napolju svaki dan. Trenirao sam dva puta na dan, spavao sam dovoljno, imao sam neverovatno snažno telo. I vidite me sada. Dođavola... Ovo je ponižavajuće“,

Posle nesreće, osim paralize Milojević je imao i druge zdravstvene probleme.

„Posle nesreće imao sam i probleme u mozgu, osećao sam peckanje u glavi, ali sada je sve prošlo. Ipak, neki problemi ostaju. Imam problem sa ravnotežom, a uz to sam mnoge stvari koje su se desile pre nesreće zaboravio. To su male stvari, ali stalno moraju da mi ponavljaju. Uz to imam i probleme sa emocijama, sada stalno plačem, što me ljuti, ali ne mogu ništa da učinim povodom toga“.

Bivši reprezentativni golman je priznao da u njegovom životu postoje i crne misli.

„Tu su i crne misli, ali moram da ostanem pozitivan. Moje celo telo je slomljeno, osim ruku, srca i glavi, ali sam još uvek na ovom svetu. Radije bih sedeo u kolicima nego da sam umro. Tako ne bih video kako mi deca odrastaju. Mladen sada ima 13 godina, a Magdalena devet. Posle nesreće prvi put sam ih video tek posle godinu dana. Znaju šta se desilo, ali je šok bio neverovatan. Kao golman sam svom sinu bio idol, a sada sam u kolicima i ne mogu više da igram sa njim. Dolaze mi jednom nedeljno u posetu, naša kuća u Jagodini je adaptirana mom stanju, ali retko kada idem tamo“.

Rehabilitacija za Milojevića bi mogla da potraje i godinama, a veliku pomoć oko pokrivanja troškova našao je u svom velikom prijatelju.

„Svaki dan je isti ovde. Ovo je najbolji rehabilitacioni centar u Srbiji, ali je veoma skup, plaća se oko 1.000 evra mesečno. Sve plaćam sam, ali bez finansijske pomoći svog najboljeg prijatelja Dejana Stankovića ovo ne bih mogao da priuštim. Prva tri meseca troškove je pokrivala Crvena zvezda, ali zbog finansijskih problema prestali su da plaćaju“.

Milojević ističe da su se posle nesreće pokazalo ko su mu pravi prijatelji.

„Izgubio sam mnoge prijatelje, ali od nesreće znam ko su mi pravi. Stanković uvek svrati kada dođe iz Milanam a moj menadžer Dejan Veljković mi je kao brat, sve mi sređuje. Naravno, imam veliku podršku roditelja i brata Zdravka. Goran Lovre i njegov otac su uvek tu“.

Upravo Lovreov otac je bio u kolima sa Milojevićem kada se desila nesreća.

„Njemu nije bilo ništa i zbog toga oseća veliku krivicu. Uvek kaže da on ima 60 godinu dana i da je on već proživeo život, a ja imam 38 i da sam izgubio sve. Ne bi trebalo tako da se oseća, to je bila sudbina“, rekao je Zvonko Milojević.