Pre pola veka rodio se Sale Nacionale...

Proslavljeni reprezentativac naše zemlje rođen je u Beogradu 26. avgusta 1967. godine, a u svet košarke uveo ga je otac Bratislav, poznati trener.

Tokom karijere postao je ikona Partizana i idol svih u crno-belom, ali je karijeru zvanično započeo u redovima večitog rivala – kao član Crvene zvezde.

"Moj otac je bio trener Crvene zvezde u to vreme, igrači su bili Moka, Kapičić, Duci Simonović... I ja sam prisustvovao čuvenom derbiju u Pinkiju kada je Duci dao preko šezdeset poena bez trojke, ali je Partizan pobedio. I danas čuvam članak iz Tempa, gde je pisalo 'sin protiv oca'. Ćale na klupi Zvezde, a ja sa Partizanovom zastavicom i šalom navijam za Partizan", otkrio je Đorđević i potom detaljno pojasnio kako je počeo da navija za crno-bele:

"Tašta mog oca je bila udata za mog dedu koji je bio partizan i koji je poginuo 1944. godine. I kako je bio partizan, to se stalno govorilo i tako sam izabrao. Tada nije bilo da se kupi dres ili šal, nego mi ona je ona sašila dres od lagane vunice. Dres na glavu, šut u zadnjicu i poslala me ispred zgrade. S jedne strane crveno-beli, s druge crno-beli i ja sam otišao tamo gde su bili moji. Ceo taj kraj, Novi Beograd, Džona Kenedija ulica, bio je pun partizanovaca".

Njegova Osnovna škola "Marko Orešković" bila u 'reonu' Zvezde, da bi kasnije pripala Radničkom sa Crvenog krsta. Ipak, ljudi koji su ga doveli na Mali Kalemegdan uskoro su mu saopštili da "nije igrač koji ima perspektivu" i tako napravili jednu od najgorijih evaluacija u istoriji modernog sporta.

kkpartizan.rs

Uprava taj Beograđanin postao je jedan od najuspešnijih reprezentativaca u istoriji zemlje, za koju je nastupao u dva mandata, ali će vam ipak svako – na prvu loptu – na spomen njegovog imena odgovoriti – "Sale za tri".

Šut za tri poena obeležio je njegovu karijeru kao malo kome, ali nisu te trojke bile obične...

Uvek je birao najveću dramu, poslednji sekund i zvuk sirene kako bi loptu poslao kroz obruč, izazvavši svaki put delirijum kod nekoliko miliona ljudi, kojima je sport u tom periodu bio barem delimični zaklon od sveopšteg ludila koje nas je okruživalo.

Prvi put je to učinio 16. aprila 1992. godine i postao deo istorije Partizana u dvorani 'Abdi Ipekči'. U najvažnijoj utakmici u istoriji kluba bilo je potrebno pobediti španski Huventud.

Poslednji minut – 68:68. Tomas Đofresa je na osam sekundi do kraja postigao dva poena, ali je Sale odlučio da to nije kraj... Uzeo je loptu, pretrčao ceo teren i izveo potez koji ga simbolizuje, isto koliko i 'jumpman' Majkla Džordana.

Nešto više od pet godine kasnije, 30. juna 1997. – na parketu parketu gotovo identična situacija, zemlja ponovo pod sankcijama, a reprezentativci se bore za prvo mesto u grupi sa Hrvatskom na Evrobasketu.

'Kockasti' su poenima Slavena Rimca poveli 62:61, na četiri sekunde do kraja, a onda je Sale ponovo uzeo loptu i postao Sale Nacionale.

I tada je bio igrač turnira, mi smo osvojili sedmu titulu prvaka Starog kontinenta, ali šta reći za partije dve godine ranije i slavlje u Atini, dok 'braća Grci' zdušno navijaju za Litvance, jer smo se u polufinalu 'drznuli' da ih izbacimo.

Ušao je povređen u prvenstvo, u grupi je Italijanima ubacio 22, a Litvancima 18 poena, međutim – potom se potrudio da ga 'Gigant s Baltika' dobro zapamti, u najvažnijem susretu na turniru. Finale je završio sa 41 ubačenim poenom, od čega su devet bile trojke, za trijumf od 96:90 i možda i najvrednije zlato u istoriji naše košarke.

Posle devet sezona u crno-belom, odlazi u Olimpiju iz Milana, pa u Fortitudo iz Bolonje, zatim kratko nastupa za Portland Trejlblejzerse, ali se brzo vraća u Evropu gde nastupa još za Barselonu, madridski Real i Skavolini iz Pezara, pre nego što završava karijeru povratkom u Milano 2005. godine.

Titula prvaka Evrope koju je osvojio predvođen Željkom Obradovićem jedina mu je u karijeri, a ima još i tri Kupa Radivoja Koraća, dve titule prvaka i dva nacionalna Kupa Jugoslavije, Kup u Grčkoj, kao i tri titule šampiona Španije.

U nacionalnom dresu ima i evropsko zlato 1991, bronzu četiri godine ranije, kao i srebro na Olimpijskim igrama u Atini 1996, ali i titulu prvaka planete 1998. godine.

Da je stvoren za igru pod obručima još jednom je potvrdio prelaskom na terena na klupu. Trenerskim poslom počeo je da se bavi tamo gde je i završio karijeru 2006, da bi posle samo jedne sezone usledila četvorogodišnja pauza i potom preuzimanje Benetona iz Treviza. Od 2013. godine je selektor Srbije, s tim da je u sezoni 2015/2016 bio trener i atinskog Panatinaikosa, dok sada uporedo sa nacionalnim timom vodi i minhenski Bajern.

Najzaslužniji je za povratak reprezentativne košarke tamo gde joj je i mesto u Srbiji, pošto nam je za četiri godine na klupi doneo srebro sa Igara u Riju 2016. kao i vicešampionsku titulu na Mundobaksetu godinu dana ranije, a sada sa svojim momcima cilja novo odličje...

I, da... Kada je Sale u pitanju ništa nije slučajno, čemu svedoči i poslednji video zapis sa njegovog oproštaja – sa istog mesta.

Naravno da je prošla kroz mrežicu... Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)