Kako smo osvojili prvu medalju na EP 1961.

Jedna zemlja koja je u ovoj igri trebalo da potvrdi svoju svetsku dominaciju početkom 90-tih godina 20.veka pretvorila se u više njih, košarkaši koji su rodjeni izmedju popularne relacije Horgoš -Preševo i južno Herceg Novi igrali su do danas pod tri imena uz trogodišnje odsustvo sa terena, ali se navike od baraža za EP u Bugarskoj nisu promenile - cilj su medalje i samo medalje...  

U danima do početka šampinata bićete u prilici da pročitate najinteresantnije intervjue ex reprezentativaca naše selekcije koji se prisećaju utakmica, atmosfere i protivnika kroz bogatu istoriju i osvajanje medalja na šampionatima počev od 1961.godine

Čast da otvori seriju intervjua B92 ima Nemanja Djurić član reprezentacije koja je osvojila srebro 1961…

Odmah da razbijemo jednu zabludu koja svih ovih godina vlada u našoj košarci. Prvu medalju i prvi trofej na nekom velikom zvaničnom takmičenju seniorska reprezentacija Jugoslavije nije osvojila u Beogradu 1961. godine, već je to bilo 1959. na Mediteranskim igrama u Bejrutu. Možda će neko reći da Mediteranske igre nemaju neku snagu, ali ako se uzme u obzir da su se tada takmičili prvi timovi Španije, Italije, Francuske, Grčke, Turske, Portugalije, onda je svakako jasno da je to bilo dobro i jako prvenstvo...

Dve godine posle Bejruta došlo je i prvenstvo Evrope u Beogradu. U međuvremenu smo na Olimpijskim igrama u Rimu zauzeli šestu poziciju i svi su nekako potajno očekivali da pred svojom publikom možemo napraviti značajniji rezultat. Svi mečevi šampionata igrali su se na Sajmu, koji je prvi put bio preuređen za košarkaške utakmice.

"Tada je prvi put postavljen parket, gledalište i zaista ne mogu da procenim koliko je gledalaca moglo da stane tamo, ali sam siguran da je cifra bila značajna, ne samo za te godine. Bilo je to prvi put u našoj zemlji da smo igrali u zatvorenom. Čak je kasnije OKK Beograd koristio Sajam za utakmice u Kupu šampiona, ali ne mogu da se setim da li su tu igrani i prvenstveni dueli. Sve u svemu, sva velika evropska i svetska takmičenja su morala da se igraju u halama.

Za nas je to bilo praktično nepoznato. Sećam se prvi put kada smo 1958. godine Radivoj Korać i ja dobili poziv da igramo za reprezentaciju, otišli smo u Pezaro na prijateljsku utakmicu sa Italijanima.

Čini mi se da nam je to bio prvi put da smo igrali u dvorani. Sala je bila izuzetno velika i bili smo fascinirani što imamo priliku da igramo na parketu, jer smo čitave sezone trenirali i igrali utakmice na šljaci ili betonu.
Recimo da sam te iste godine dobio poziv da pojačam ekipu Partizana na prijateljskom turniru u Antibu. Ja sam igrao za Radnički, mali klub iz Srpske lige, a njima je trebalo neko ko će se boriti ne mestu centra. Dvorana u Antibu je bila nešto najbolje što je postojalo u tom trenutku u Evropi. Sve su to bili neki uvodi u modernizaciju košarke i prebacivanje sa otvorenih na zatvorene terene. U Beogradu, sve je počelo od Hale Sportova, a bila je i mala sala na DIF-u gde su igrane prijateljske utakmice. Do tada, prvenstva Jugoslavije igrana su na proleće kada je bilo lepo vreme, a preko zime smo trenirali u salama. Svi beogradski timovi su vežbali zajedno, a svake subote i nedelje smo pravili mini turnire.

Selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije bio je Aleksandar Nikolić. Ključna godina za naš tim bila je 1958. kada je došlo do smene generacija. Nas sedmorica smo bili novi i već tada uz neke starije smo nagovestili da možemo postići nešto više na velikim takmičenjima. Konačno je napravljena dobra selekcija, koja se kasnije samo dopunjavala.

Radivoj Korać i ja smo praktično tokom šezdesetih godina vladali – on na levoj, a ja na desnoj strani. Koncept igre nije nam bio komplikovan. Znalo se da pošto sam ja visok dva metra, a uvek samo govorio da imam sve fizičke predispozicije kao da sam 2.05 m, da sam ja držao odbranu, Korać je bio strelac, a Ivo Daneu plejmejker. Nas trojica smo držali čitavu ekipu svih deset godina, od prvog do poslednjeg dana. Znalo se ko su bile naše izmene i uvek se znalo kojih osam igrača će igrati za reprezentaciju, da bi se priključila još četvorica koji su samo skupljali iskustvo.

Na svim velikim takmičenjima  od 1958. do 1963. godine reprezentacija Jugoslavije je imala najnižu postavu. Tada je pojavio pokojni Trajko Rajković koji je bio visok 206 centimetara i mene je malo rasteretio. Ja sam pet godina bio najviši reprezentativac Jugoslavije sa tačno dva metra. Sve reprezentacije smo mogli da tučemo, samo smo imali problem sa Sovjetskim Savezom i to sve zbog visine. Oni su imali velike i snažne igrače.

Petrov je imao 210 centimetara, pa je tu bio Ugrekelidze, a imali su i igrače od 220 centimetara visine. U kasnijem periodu počeli su i kod nas da stižu visoki igrači. Ja sam dugo igrao košarku, sve do svoje 37. godine, pa sam zahvatio nekoliko sjajnih igrača. Krenuli smo da rastemo – stizali su Rajković, Petar Skansi, Krešimir Ćosić, pa su tako i dolazili bolji rezultati. Iz tog razloga moju generaciju su zvali – “srebrna generacija”, jer su nas Rusi stalno tukli, sve do Svetskog prvenstva 1963. godine, kada smo u Rio de Žaneiru osvojili drugo mesto. Kada smo mogli u visini da im pariramo, počeli smo da ih “brišemo” sa terena. To su bili prvi veliki uspesi jugoslovenske košarke.

Aca Nikolić je imao potpunu kontrolu nad ekipom. Košarkaški savez Jugoslavije je imao prostorije u Strahinjića bana, a u njemu su radila tri službenika. Svaki dogovor usledio je posle telefonskog razgovora ili sastanka. O samoj igri odlučivali su Aca i Borislav Stanković. Bora ima velike zasluge zbog svih uspeha naše košarke. On je pravi genijalac. U to vreme bio je Generalni sekretar Saveza i uvek je bio uz nas. Uz to bio je i dobar igrač i trener.

U to vreme napravljen je i sportski centar u Košutnjaku u Beogradu. Centar je imao fantastične uslove za trening, sobe, ishranu i sve ono što je potrebno sportistima i ekipi da se optimalno pripreme za određeno takmičenje. U Beogradu smo takođe odsedali i u hotelu “Palas”, s’ obzirom da je bio u centru grada i svuda smo mogli vrlo brzo da stignemo. Period priprema nikada nije bio kraći od mesec danas. Počinjale su u gradu, lagano, pa smo se selili na planinu, gde su bile čisto fizičke pripreme da se “napašemo” kiseonika i kasnije kada se vratimo, kreću pripremne utakmice. Pre priprema Aca je morao igračima da da određeni period odmora, zato što glavni reprezentativci tokom sezone nisu izlazili iz igre i bili su vrlo iscrpljeni.

Košarkom u tom periodu u svetu je dominirao istočni evropski blok. Tek na Olimpijskim igrama u Rimu smo prvi put pobedili jedne Bugare, kojih sada nema na košarkaškoj mapi, a tada su imali strašnu košarku. Bili su evropski prvaci.

Taj poraz je za njih bio iznenađujući. Izbio je veliki skandal zbog toga, pa su napustili takmičenje. Onda su Čehoslovaci bili fantastični, pa Mađari – evropski prvaci. I njih smo prvi put pobedili na Olimpijskim igrama. Mađari su opšte poznati kao izuzetni u kolektivnim sportovima. Bili su jaki i Rumuni i Poljaci. Ne znam da li smo kasnije mi postali mnogo dobri ili su oni stagnirali, ali smo ih sve vrlo brzo prevazišli. Lepše zvuči ipak kada kažemo da smo mi postali bolji.

Samo prvenstvo je proteklo u sjajnoj atmosferi. Sećam se da smo Engleze pobedili vrlo lako, od Rusa smo izgubili dva puta – drugi put u finalu sa sedam poena razlike. Atmosfera i navijanje na Sajmu su bili fantastični. Prvi put u našoj zemlji se dogodilo da je košarkašku utakmicu pratio toliki broj ljudi. Stalno je bilo navijanja i uvek je bilo puno. To mnogo znači za svaku ekipu. Podrška nam je donosila snagu. Na utakmicama nije bilo neke preterane taktike. Znalo se da će nas pet-šest podeliti svu odgovornost. Bili smo tu Sreten Dragojlović, Daneu, Korać, Miodrag Nikolić, Radovan Radović i ja. Kasnije kako smo dobijali na visini, dobijali smo i kvalitetniju klupu. To nam je mnogo značilo, ne samo za utakmice, već i za treninge. Aca je nas pet stavljao na jedan koš da treniramo, a ostatak, s’ obzirom da nije mogao da se meri sa nama, radio je na drugom košu.

Ono što mi je ostalo u sećanju, čini mi se baš sa tog prvenstva, to je nekoliko fotografija. Sajam je imao veliku halu i bilo je potrebno dosta vremena da se ugreje. Sećam se jedne fotografije gde smo svi skupljeni, ogrnuti kaputima čekali da izađemo na teren i počnemo sa treningom.

U to vreme nije bilo televizije. Postojali su samo snimci utakmica. I praktično od prvenstva u Beogradu, krenula je popularnost košarke. Klinci po ulicama su počeli da igraju, navijači da se interesuju za mečeve. Već 63. smo bili drugi na svetu i to je bio najveći uspeh jugoslovenskog sporta. Od tada nam je krenulo fantastično, a kasnije su dolazile sve bolje i bolje generacije.