www.nestrpljenje.com/retro

Singl Borisa Bizetića o „svakoj baki i deki“, inače dobro informisanima o tome šta sve može Zeka Peka, nisam posedovao. Čini mi se da mi se nekako baš u to vreme pokvario „manđa disko“, gramofon u koji su se ubacivale samo singlice. Apsolutno nijedne utakmice se ne sećam, jer nijedna ugledna firma koja je proizvodila prigodne albume sa samolepljivim sličicama nije ni pokušala da animira petogodišnjeg klinca i njemu slične vršnjake, koji su ruku na srce više voleli fudbal. Znam da smo „uboli“ zlato, da su se Kića i Moka iživljavali (ne baš tako kao u Belgiji dve godine kasnije), da je Ćosa bio spektakularan pod obručima i da je „Pionir“ bio pun.

E, sledeće godine se već dobro sećam, jer se završnica Evropskog prvenstva u fudbalu (PEF) igrala u Beogradu i Zagrebu. Moderan, kao i godinu dana ranije, među prvima sam posedovao belu majicu na kojoj je bila karikatura igrača u akciji i logičan brend, PEF 1976. „Manđa disko“ su u međuvremenu popravili, ali sada je već moj oformljeni ukus rekao „NE“ Borisu Bizetiću i numeri „Plavi, napred Plavi, Jugoslavija“. Više mi se dopadala Runjićeva „Skalinada“, baš kao i Peleu par godina kasnije, kada je čuvši svog saigrača Dimtrijevića, kako je zviždi u svlačionici, odlučio da ta pesma postane himna tada popularnog američkog kluba, „Kosmosa“.

Prva tekma, protiv Nemaca, ostala mi je urezana, jer sam na vreme uspeo da shvatim da su i porazi sastavni deo života. Čini mi se da su se Džaja i Popivoda  potrudili da SFRJ bude u kompletnom transu, a Diter Miler, da mu majka postane najpominjanija osoba te večeri u svih 6 federalnih jedinica, sa sve dva SAP-a. Još uvek pamtim, scene iz Dnevnika u kojima narod očajan napušta „Marakanu“. Bilo je dirljivo, nema šta...

U zrelim dečjim godinama dočekao sam „BAPS“, odnosno Svetsko prvenstvo u boksu, naravno domaćin, moj rodni grad. Međutim, sudbina je htela da baš tokom šampionata odem na tzv „rekreativnu nastavu“ u daleki Umag. Nisam ni stigao da se oporavim od šoka kada su „Crvene brigade“ ubile Alda Mora, a prvenstvo je već počelo. Uspeli smo nekako tih dana da u žešćoj konspiraciji posećujemo TV salon u hotelu i gledamo kako se naši „makljaju“. Ako se ne varam šestoricu smo imali u finalu, ali smo „prsli“ svih šest puta, Šaćirović, Rusevski, Perunović, Tadija Kačar, Ristić (možda) i legendarni Vujković, koji je ceo meč bežao po ringu od „suludog Kubanca“, Teofila Stivensona i na kraju izgubio na poene. Ipak, bilo nam je zabavno i jedva smo se suzdržali da ovako stečeno „znanje“ iz „plemenite veštine“, ne primenimo između sebe.

Od tada Beograd nije bio domaćin tako grandioznih sportskih svetkovina. Uz svo poštovanje prema „majstorima celuloidne loptice iz zemlje izlazećeg Sunca“ i predsedniku Organizacionog odbora, nikada održanog BEST-a , Momiru Bulatoviću, svetsko prvenstvo u stonom tenisu ne bi privuklo takvu pažnju kao događaji koje sam prethodno pomenuo. Sada čekamo Eurobasket, i Beograd i mi. Iako smo u međuvremenu porasli, a i grad se izmenio, čini mi se da sa istim onim klinačkim nestrpljenjem čekamo da zezanje počne.