"Ne trese se više prečka u Tuluzu – možda bismo bili prvaci Evrope"

Bilo je to 2000. godine na šampionatu u Belgiji i Holandiji, na kom je SR Jugoslavija prošla do osmine finala, a tamo doživela debakl od domaćina Holandije.

Od tada, pa do danas, naša država, kako god se zvala, još uvek čeka na učešće na kontinentalnom prvenstvu.

"To je bilo jedno veliko iskustvo za nas. Možda su očekivanja bila mnogo veća, nego što smo uspeli da uradimo. Ali, za svakog reprezentativca, koji voli svoju zemlju i brani boje svoje zemlje, učešće na jednom EP ili SP je stvarno velika stvar i veliki podvig. Mi smo imali sjajnu generaciju. Taj turnirski način takmičenja je jako komplikovan – sve zavisi na koji način dođete, kako dođete, zavisi od umora, od psihičkog pritiska, koji je uvijek prisutan…Mi smo na tom prvenstvu bili učesnici što je velika stvar, ali nismo možda bili na nivou na kom smo mislili da jesmo. I na kraju, u takvom nokaut sistemu takmičenja, svaka greška se skupo plaća", prisetio se Mijatović u razgovoru za "Vijesti".

Bio je među putnicima i na EP 1992, ali su usledila poznata dešavanja. Zbog sankcija je Jugoslavija vraćena iz Švedske, zamenila ju je Danska i kasnije je ona postala prvak Evrope.

Šta mislite – da li bi Jugoslavija, da je igrala u Švedskoj, osvojila evropsku titulu?

"Nikad se ne zna. Tu godinu ćemo pamtiti svi mi koji smo bili na pripremama. Na kraju nismo mogli da učestvujemo zbog tih političkih stvari i problema koji su se dešavali u Jugoslaviji. Jedno vrlo negativno iskustvo. Negativno u smislu što nismo mogli da se takmičimo na EP na kojem smo izborili plasman. Pogotovo tih nekih godina, kada je samo prvi iz kvalifikacione grupe mogao da učestvuje na EP. Mislim da smo u toj grupi zasluženo bili prvi. Imali smo jednu sjajnu generaciju, međutim problemi, embargo, koji je naprasno uveden, nam nije dozvolio da budemo u završnici. Da li smo mogli da uradimo nešto više ili ne? Pa logično možda da jesmo, s obzirom na to da je Danska, koja je bila druga u grupi ušla umesto nas na EP i osvojila. Po nekoj logici možda je bilo i za očekivati da bi reprezentacija Jugoslavije na tom EP imala jednu zapaženu ulogu. Ne znam sad da li bi bili evropski prvaci, ali ako neko drugi iz grupe ode na EP umesto vas i osvoji to EP, onda je logika da smo možda mogli očekivati neki istorijski uspeh. To se, nažalost, nije dogodilo. Morali smo da se vratimo. To je jedna fudbalska trauma, koju smo imali svi mi, koji smo bili tamo na pripremama i na kraju morali da se vratimo kući bez odigrane utakmice".

Zbog sankcija Jugoslavija je propustila EP 1992. i 1996. i SP 1994. i vratila se na SP u Francuskoj 1998. godine.

Dolazi do čuvenog meča u Tuluzu protiv Holandije i Mijatović opogađa čuvenu prečku. Mnogi kažu da se prečka i dalje trese u Tuluzu…

"Imali smo jednu sjajnu generaciju sastavljenu od vrhunskih fudbalera, koji su igrali u jakim ligama i velikim klubovima. Nekako smo zbog te političke situacije izgubili tri velika takmičenja – nismo mogli da budemo ni u kvalifikacijama. To je jedan veliki hendikep. Pojavilo se SP, prvo veliko takmičenje, posle svih problema, koje smo imali. I mi smo se izborili za SP i na tom prvenstvu imali jako velike ambicije. Nismo počeli onako kako treba – već na prvoj utakmici smo videli da nam puno nekih fudbalskih stvari nedostaje, ali smo imali stvarno jednu talentovanu generaciju, koja je zavisila od početka utakmice. Ako sve krene kako treba, onda smo bili kadri da uradimo nešto nemoguće. Ukoliko krene sa problemima, onda je to mučenje".

"I do te utakmice sa Holandijom kad smo imali jedan pozitivan rezultat, penal i ta prečka, ta trauma, moja lična i svih nas kasnije, koja se nikada ne zaboravlja. Uvek u fudbalskoj karijeri jednog igrača postoje dva momenta – jedan najljepši, najbriljantniji i drugi najtraumatičniji. Prvi je svakako finale Lige šampiona u Amsterdamu sa Real Madridom, kada smo bili prvaci Evrope posle 32 godine. I kasnije, mesec dana posle, praktično negativna trauma, koja obeleži karijeru, a to je promašen penal i povratak kući. To je fudbal, to su stvari koje se dešavaju. Da li se prečka još uvek trese ili ne? Mislim da ne, ali svakako moja najveća fudbalska trauma".

Od 2006. do 2009. godine je Mijatović bio sportski direktor Real Madrida, a u svom mandatu je učestvovao i u dovođenju Kristijana Ronalda.

"To je bio jako komplikovan posao. Na tome smo radili skoro godinu dana, ako se ne varam. Na kraju smo uspeli da zatvorimo taj dil i drago mi je što smo uspeli u tome. Kristijano Ronaldo, zajedno sa drugim igračima je obeležio istoriju Reala. Osvojio je četiri Lige šampiona, njegova statistika u dresu Reala je potpuno neverovatna. On ne da je ispunio očekivanja, koja smo imali vezano za njega, nego ih je i prevazišao. Jako mi je drago što sam učestvovao u tom transferu i što je Real Madrid dobio jednog takvog igrača".

"Jedina je žal što sa svojim timom nismo mogli da budemo direktni posmatrači, da budemo u klubu kada je on došao i kada je počeo da igra. Osećam se važnim, jer je Kristijano bio završen igrač, praktično je samo trebalo njega predstaviti navijačima i publici. Čovek, koji je za tih deset godina, koliko je proveo u Madridu, napravio nešto što ne znam da li će bilo koji igrač, koji bude dolazio u Real moći da postigne", zaključio je Mijatović.