Kako smo sistematski uništeni od neočekivane sile koja se iznenada pojavila i rešila stvar

Odugovlačili su i Danci tog 26. juna 1992, kada su povratnim pasovima ka Šmajhelu zašli pod kožu favorizovanim "pancerima“.

Pet godina ranije uvedeno je pravilo da igrač ne sme da vrati loptu golmanu ukoliko se nalazi u šesnaestercu.

Pet godina kasnije Danci su od delovanja izvan tog pravila napravili doktorsku disertaciju. Upravo zato je i potrajalo tako kratko.

Alber Kami je jednom prilikom poručio da sve o moralnosti zna zahvaljujući fudbalu. Flemingu Povlsenu, nekadašnjem fudbaleru Borusije iz Dortmunda, moral nije bio na agendi te getebruške večeri kada je prekide sa polovine terena ispucavao ka, tada relativno nepoznatom, čuvaru mreže Mančester Junajteda. Nije "devetka“ Danaca bio usamljen u tome. Nekadašnji fudbaler Liverpula Grejem Sunes je tokom mandata u Rendžersu kao trener/igrač na meču Kupa evropskih šampiona protiv Dinama iz Kijeva vratio loptu svom golmanu sa polovine protivničkog dela terena. Poznati je i onaj "nije to baš za sve“ Li Dikson momenat kada je u pokušaju da vrati loptu Simanu izveo prelep lob udarac. Kada govorimo o autogolovima, teško da može bolje. Međutim, taj aspekt će malom broju ostati u sećanju. Ono što se beleži jeste da je bivši igrač Arsenala Jensen već u 18. minutu matirao legendarnog Boda Ilgnera.

Na špicama se neće vrteti ni kako prvo pojačanje Fergijeve ere u Junajtedu Sivebek vraća loptu unazad i razmenjuje je na metar odstojanja od saigrača.

Vrteće se kultni igrač Brondbija Kim Vilfort koji lažnjakom izbacuje nemačkog kapitena Andreasa Bremea i jednog od prvih koji su klupske boje "milionera“ zamenili bavarskim Tomasa Helmera, a potom preciznim šutem od stativu savladava nekadašnjeg golmana Kelna i Reala.

Još jedna priča o autsajderu, neočekivanoj sili koja se pojavila i rešila stvar. Nije nego.

Priča o danskom usponu na pijedstal starog kontinenta je kompleksnija od prostog svođenja na odugovlačenje u finalu.

Foto: Profimedija

Toliko zamršenija da ni Lars fon Trir ne bi mogao da je režira, Hans Kristijan Andersen napiše, Vitus Bering (čak i uz pomoć ruske mornarice) istraži, Nils Bor otkrije, Lars Ulrih odsvira, Vigo Mortensen i Mads Mikelsen odglume, Verner Panton dizajnira, a Rasmus Lerdorf programira.

No, krenimo redom.

(Ne)uspešne kvalifikacije

Shutterstock/vladm

Druga glavna uloga. Pleonazam, ali opravdan u ovom slučaju.

Sudbina je tako htela da u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1992. godine u Švedskoj nastupe dve države na izdisaju – Jugoslavija i SSSR.

"Zemlja šest buktinja“ je bila u fudbalskom naboju s obzirom na to da su na nedavno završenom Svetskom prvenstvu u Italiji stigli do četvrtfinala gde ih je na penale izbacila Argentina.

Šta bi bilo kad bi bilo i da Šabanadžović nije tako rano dobio crveni karton. Možda bi Maradona realizovao jedanaesterac u penal seriji i na taj način ranije rešio protivnika, a možda bi i Jugoslavija ponovo, kao i tokom grupne faze, bila poražena od Zapadne Nemačke. Uostalom, tako su i "gaučosi“ prošli.

Vođeni sjajnom igrom Dragana Stojkovića Piksija Jugoslavija je prethodno u osmini finala izbacila Španiju. Aktuelni selektor Srbije imao je pomoć popularnih "Čileanaca“, igrača mlade reprezentacije koja je 1987. osvojila Svetsko prvenstvo do 20 godina.

Okosnicu te ekipe činili su uglavnom hrvatski igrači poput Šukera, Bobana, Prosinečkog, Štimca i Jarnija. Među njima bio je i Peđa Mijatović. Nije endemski samo za tu generaciju.

Osam godina ranije "Bekenbauer iz Zmajevaca“ predvodio je omladince Jugoslavije u Japanu, ali se isprečil očigledno kobna Argentina sa 18-godišnjim Dijegom Armandom.

"Čileanci“ su uz, tada se još nije znalo, šampionsku generacije Zvezde iz Barija trebalo da predstavljaju temelj reprezentacije tokom 90-ih godina. Jugoslavija je kvalifikacije otpočela u grupi 4 zajedno sa Danskom, Austrijom, Severnom Irskom i Farskim Ostrvima.

Na samom startu kvalifikacionog kruga proradila je "crveno-bela“ veza. Pred nešto više od 9.000 gledalaca na "Vindzor Parku“ Pančev i Prosinečki pogurali su ekipu ka pobedi protiv Severne Irske.

Makedonac je u Belfastu dao samo naznaku onoga što će uraditi u ostatku ciklusa. Nekih mesec i po dana kasnije protiv Austrije je to i pokazao.

Primanje lopte ramenom i sigurna realizacija, pa prelepo dodavanje spoljnom ka Safetu Sušiću u akciji kod drugog gola i još dva pogotka glavom da zaokruži het-trik i 11 golova u prvih 19 nastupa za reprezentaciju.

Pančev nije bio strelac u narednoj, dugo očekivanoj utakmici protiv Danske. Skoro 40.000 duša u Kopenhagenu moralo je da čeka do pred sam kraj meča da vidi golove, ali vredelo je.

Najpre su se fudbaleri Jugoslavije nekako iskobeljali ispred svog gola i krenuli u kontra napad koji je predvodio Sušić.

"Pape“ je krenuo u solo akciju, kao od šale predriblao nekoliko danskih fudbalera, ali se i upetljao. Lopta je nakon sveopšteg karambola nekako "pala“ na nogu Mehmedu Baždareviću koji je raspalio po njoj, ostavivši Šmajhela nemoćnog.

Nekoliko minuta kasnije Robert Jarni je udarcem glavom postavio konačan rezultat. Jugoslavija je startovala perfektno sa tri pobede u tri meča. U znaku broja tri je bila i naredna utakmica protiv Severne Irske. Novim het-trikom Darko Pančev je pokazao zavidan "njuh“ za gol, nešto što mu je često osporavano u post-Zvezdinom periodu.

Sjajno je tokom kvalifikacija, pa i na ovom meču, funkcionisala veza Jarni-Pančev. Takođe, Dragiša Binić je postigao debitantski gol u reprezentativnom dresu.

Glavni rival u grupi selekcija Danske dva puta u prva četiri meča je ispustila bodove (remi sa Severnom Irskom i poraz od Jugoslavije kod kuće) pred dolazak u Beograd.

Nekadašnji napadač Šalkea i Olimpijakosa, a u tom trenutku igrač Brondbija Bent Kristensen doveo je svoju selekciju u vođstvo, a sa tim rezultatom otišlo se na poluvreme. Radost navijačima i selektoru Ivici Osimu na startu drugog dela igre doneo je, a ko drugi, nego Pančev nakon kornera Prosinečkog.

Međutim, Kristensen je sa još jednim pogotkom odneo sva tri boda iz Beograda. Gotovo nestvarno deluje podatak da je 16. maja 1991. u sastavu za kvalifikacioni susret protiv Farskih Ostrva bilo čak sedam igrača Crvene zvezde (Najdoski, Šabanadžović, Mihajlović, Radinović, Prosinečki, Savićević, Pančev). Nepune dve nedelje pred finale u Bariju.

Jugoslovenska selekcija rutinski je savladala protivnika rezultatom 7:0, a u strelce su se upisali Najdoski, Prosinečki, Vulić, Boban, Šuker i Pančev dva puta.

Zvezdino osvajanje evropskog trofeja je ujedno i jedno od poslednjih velikih radosti kada je u pitanju jugoslovenski sport. Manje od mesec dana nakon Barija Hrvatska i Slovenija su proglasile nezavisnost 25. juna 1991. što je iniciralo Desetodnevni rat kao uvod u sveopšti Jugoslovenski.

Kao i u ostalim sferama, sukob je tinjao mnogo pre toga, čak i ukoliko gledamo iz fudbalske perspektive. Tako na primer slovenački fudbaler Srećko Katanec uopšte nije igrao za reprezentaciju 1991.

Ivica Osim je rekao da na Kataneca nije mogao da računa u četvrtfinalu Svetskog prvenstva protiv Argentine zbog pretnja koje je dobijao, što je Slovenac kasnije demantovao.

Spala knjiga na dva slova ili dva i po s obzirom na to što je reprezentacija Jugoslavije u novom formatu bila sačinjena samo od igrača iz Srbije i Crne Gore, kao i od "stranaca“ na radu u Beogradu.

Zanimljivo, u dotadašnjem delu kvalifikacija Jugoslavija je postigla 20 pogodaka, ali je samo jedan bio delo igrača sa prostora Srbije i Crne Gore – gol Binića protiv Severne Irske.

Preosotala su Jugoslaviji još dva gostovanja protiv Farskih Ostrva i Austrije koja su lako rešili u svoju korist sa dva puta po 2:0. Reprezentacija je završila prva u grupi isrped Danske i ostalo joj je samo da sačeka godinu dana u stanju neizvesnosti put u Švedsku.

Njihov nastup na evrposkoj smotri nije bio siguran, ali su se uprkos tome okupili pred početak turnira.

"Panini“ je čak objavio album u kom su pored učesnika i dve rezervne ekipe – Danska i Italija.

Za skandinavsku zemlju je jasno, dok su "azuri“ tu bili zbog Sovjetskog Saveza koji je na kraju nastupio kao Zajednica nezavisnih zemalja.

To je onaj album gde ispod fotografije Gordana Petrića greškom stoji ime i prezime Slaviše Jokanovića. Neposredno pred početak Evropskog prvenstva Jugoslavija je imala zakazanu pripremnu utakmicu protiv Fiorentine, a dotadašnji selektor Ivica "Švabo“ Osim se povukao zbog početka rata u BiH.

"Ostavka je najdirektnija stvar. Da kaže čovek - odlazim i gotovo je. Opet vam kažem, to sam već ponovio, ne verujem da mogu da idem niti ću ići u Firencu ili Švedsku. To je moj privatni gest, a vi ga možete protumačiti kako hoćete. Neću da govorim zbog čega, vi to vrlo dobro znate. Ako ništa drugo, jedino što mogu da učinim za taj grad, bar da se i vi setite da sam se rodio u Sarajevu, a znate šta se dešava", rekao je uplakani Osim usred Begorada. Njegovo mesto zauzeo je Ivan Čabrinović koji je put Švedske poveo tim koji su činili Omerović, Leković, Stanojković, Milanič, Novak, Petrić, Dubajić, Najdoski, Vujačić, Radinović, Jokanović, Jugović, Brnović, Savićević, Stojković, Mihajlović i Mijatović.

Već okrnjena, reprezentacija je ostala i bez Hadžibegića, Baždarevića, Kodra, Stanića i Pančeva koji su otkazali nastup.

Jugoslavija se nalazila usred građanskog rata, a dan posle prve godišnjice Barija Ujedinjene nacije su uvele sveopšte sankcije.

Prvenstvo je trebalo da počne 10. juna, a stav zvaničnika UEFA je bio jasan – Jugoslavija neće igrati.

Dragan Stojković je bio zatečen ovako drastičnom kaznom.

“Mi smo ipak sportisti i nimalo nismo krivi za sve to što se dešava. Mi smo kroz kvalifikacije igrali na zelenom tepihu i na njemu se kvalifikovali”, izjavio je tom prilikom nekadašnji igrač Zvezde i Marseja.

Nedavno se i Slaviša Jokanović osvrnuo na dešavanja tog leta 1992.

“Bio je to užasan period, niko nije hteo da igra prijateljske utakmice s nama. Mi smo otišli u Švedsku iako smo čuli glasine, prvi smo stigli kako ne bi mogli da nas vrate, hteli smo da ih prevarimo. Nedugo potom smo izbačeni. Bili smo razočarani, zbog politike nas vraćaju kući, sve je bilo užasno”, prisećao se Jokanović.

Ne samo da su izbačeni sa Evropskog prvenstva, za mnoge “zlatna” generacija reprezentacije bila je uskraćena i za učešće u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1994. u SAD, kao i za naredni EURO 1996. u Engleskoj.

Plavi dresovi su se na interenacionalnoj sceni ponovo videli tek 1998. na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, kao i dve godine kasnije u Belgiji i Holandiji što je bilo prvo suorganizovanje Evropskog prvenstva, ali i poslednje učešće naše reprezentacije na istom.

Pravedno ili ne, ispostaviće se da je poslednju utakmicu Jugoslavija odigrala 25. marta 1992. godine u Amsterdamu protiv Holandije koja je slavila rezultatom 2:0.

Po poslednji put plave dresove nosili su Fahrudin Omerović, Vujadin Stanojković, Budimir Vujačić, Vladimir Jugović, Faruk Hadžibegić, Ilija Najdoski, Mehmed Baždarević, Branko Brnović, Meho Kodro, Dragan Stojković, Dejan Savićević, Predrag Mijatović, Darko Milanič i Džoni Novak.

Grupa debelih momaka

Foto: Profimedia

Priliku da nastupi umesto Jugoslavije pripala je drugoplasiranoj u kvalifikacionoj grupi 4.

Danski fudbal je pre 80-ih patio od neobičnog pravila prema kom igrači koji igraju u inostranstvu ne mogu da nastupaju za reprezentaciju.

Skandinavskom odlučnošću je sprovođeno, do te mere da ni Alan Simonsen, strelac odlučujućeg gola za Mehengladbah u finalu Kupa UEFA protiv Crvene Zvezde 1979, nije igrao.

Nekadašnji igrač Barselone ujedno je i jedini igrač koji je postizao golove u finalima Kupa evropskih šampiona, UEFA kupu i Kupu pobednika kupova.

U periodu od 1979. do 1990. na klupi reprezentacije sedeo je nemački stručnjak Sep Pjontek, a sporno pravilo je ukinuto. Epilog je bio instant uspeh danskog fudbala s obzirom na to da su stigli do polufinala Evropskog prvenstva 1984. Na tom šampionatu pobedili su Jugoslaviju rezultatom 5:0 u okviru grupne faze.

Foto: Profimedia

"Danski dinamit“, kako je ova ekipa imenovana, igrala je atraktivan, na oko lep fudbal. No, bez rezultata. Makar ne onih koji će uslediti u narednoj dekadi. Postali su poznati i kao "najbolji gubitnici“.

Nakon odlaska Pjonteka dugo se većalo ko bi mogao da ga zameni. Dotadašnji asistent Ričard Miler Nilsen nametnuo se kao rešenje.

Međutim, danski savez je gledao sa strane. Horst Volers iz Bajer Irdingena je imenovan za novog selektora, ali je to ubrzo propalo jer se danski savez nije dogovorio sa njegovim klubom oko obeštećenja.

Posle tog fijaska, napravljen je spisak od osam imena. Poučeni Volersovim iskustvom, prvih sedam je odbilo. Osmi je bio Nilsen.

Foto: Profimedia

Nije samo savez bio protiv novog selektora kome su spočitavali manjak iskustva. Nekoliko igrača nije bilo zadovoljno izborom na čelu sa, ni manje ni više, braćom Laudrup. Bilo je i prednosti u vezi sa Nilsenovim imenovanjem, kao nekadašnji trener omladinskih selekcija u reprezentaciju je uveo mlađe igrače sa kojima je sarađivao.

Kako bilo, “dinamit” era je bila gotova. Nilsen je preferirao rezultat na uštrb lepote. Neretko su navijači sa tribina uzvikivali Pjontekovo ime.

Sa novim trenerom stigao je i kvalifikacioni turnir za EURO u Švedskoj. Kiksnula je Danska odmah protiv Severne Irske, a sukob sa braćom Laudrup je bio produbljen kada su na toj utakmici izvedeni iz igre.

Po mišljenju mnogih, odlučujući meč protiv Jugoslavije u Kopenhagenu nije rezultirao samo porazom Danaca. To je bila poslednja utakmica tada igrača Liverpula Jana Mjelbija u reprezentativnom dresu. Imao je samo 27 godina.

Foto: Profimedia

Iz reprezentacije su se, doduše samo privremeno, povukli i Laudrupovi. Brajan je tokom obrazlaganja svoje odluke direktno napao selektora. Tvrdili su kasnije da su imali podršku drugih igrača, ali niko javno nije istupio protiv Nilsena koji je poručio da su dobrodošli da se vrate, ali da će morati njega lično da pitaju.

Koga nema bez njega se može u danskom slučaju je podrazumevalo sve pobede do kraja kvalifikacionog kruga što je ipak bilo nedovoljno za plasman na završnu smotru. Makar isprva.

Znali su Skandinavci da postoji šansa da zaigraju na Evropskom prvenstvu, Jugoslavija je formalno bila u ratu od aprila prošle godine.

Uprkos tome nekoliko igrača došlo je direktno sa mora, dok su drugi trenirali individualno u svojim timovima.

Denmark 🇩🇰 - Euro 1992 pic.twitter.com/ngiokPdyA0

— Old School Panini (@OldSchoolPanini) April 7, 2021

Danska je u komšijsku Švedsku stigla bez imperativa pobede. Štaviše, Brajan Laudrup (pokajao se i vratio u tim za razliku od brata) je izjavio da bi sve sem tri poraza bilo iznenađenje s obzirom na lošu fizičku spremu.

Šmajhel je ekipu koja se okupila okarakterisao kao "grupu debelih momaka“.

Budući junak finala Kim Vilfort je kasnije izjavio da nije bilo pritiska jer su mislili da će brzo kući.

“Nismo mogli da podbacimo jer niko ništa nije očekivao od nas. Da smo izgubili sva tri meča po 5:0 ne bi bilo važno”, prisećao se kasnije.

Vilfort je govorio i o samom odlasku na EURO, tačnije o načinu odlaska. Kako je rekao, nemoguće je bilo odbiti jer bi to pogoršalo odnose Danske i UEFA.

Šmajhel je istakao da su želelu da idu u Švedsku, ali ne zbog građanskog rata na ovim prostorima.

“Igrali smo u ime Jugoslavije i svih građana, čak smo vozili autobus sa vašim grbom. Praktično smo bili Jugoslavija. Nemoguće je to objasniti“, reklo je jedno od otkrovenja tog turnira.

Za razliku od njih, tadašnji igrač Barselone i najbolji danski fudbaler Mihael Laudrup odbio je da učestvuje jer, kako je rekao, njegova reprezentacija nije izborila učešće.

Nilsen je svakako preferirao manje poznata imena koja će oznojiti nacionalni dres, mesto poznatih svetskih zvezda. Više puta je isticao da najbolji tim ne čine nužno najbolji igrači.

Danci su se našli u grupi 1 zajedno sa Engleskom, Švedskom i Francuskom.

Na samom otvaranju odigran je tvrd meč bez golova sa Englezima predvođenim Garijem Linekerom. Golman “tri lava” bio je Kris Vuds, negde s vrha teksta, golman Rendžersa kome Sunes vraća loptu sa protivničke polovine.

Tomas Brolin, tadašnji fudbaler Parme, dao je odlučujući gol za Švedsku u drugom meču grupe protiv Danske koju su tada svi već videli na putu ka kući s obzirom na to da je poslednji meč grupe bio protiv Francuske.

Foto: Profimedia

Na klupi Platini, a na terenu Loran Blan, Didije Dešan, Erik Kantona, Žan-Pjer Papen…

Defanzivac Danske Jon Sivebek tada je nastupao za Monako te se poznavao sa nekoliko francuskih reprezentativaca. Rekli su mu da bude nežan u startovima jer treba da igraju polufinale.

Henrik Larsen je prepotentnost kaznio već u osmom minutu igre prvim golom Danske na šampionatu.

Osvajač Zlatne lopte 1991. bio je dobar samo za izjednačujući gol koji je potrajao do ulaska Larsa Elstrupa koji je matirao Bruna Martinija za prolazak i druge skandinavske ekipe u narednu rundu.

Platini se kasnije zahvaljivao Nilsenu jer, kako je rekao, da njega nije bilo on bi možda bio trener osrednjih francuskih ekipa i nikad ne bi postao predsednik UEFA.

U polufinalu ih je čekala Holandija, verovatno najbolja ekipa turnira i najbolja generacija te selekcije u istoriji. Kuman, De Bur, Rajkard, Vauters, Gulit, Bergkamp, Van Basten i na sve to Rene Mihels.

Mogli bismo da nabrajamo sve igrače koji su bili bolji od danskih, ali džaba sve to kada je princip rada bio isti.

Henrik Larsen načinje protivnika ranim golom, pa Van Basten izjednačuje, a onda Larsen ponovo dovodi Dance u vođstvo. Nema megalomanskih imena u spisku klubova legende Lingbija, a u tome i jeste lepota njegovog, a i reprezentativnog podviga.

Foto: Profimedia

“Oranje” je tek toliko bilo bolje da obezbede produžetke golom Rajkarda u sam smiraj utakmice.

Ko zna, možda golmana kakav je Šmajhel ne bi bilo da je neko postigao gol u tih 30 dodatnih minuta, možda se sve za njega poklopilo tog trenutka kad Van Basten šutira u desnu, a plavokosi čuvar mreže se baca u svoju levu stranu. Kada lopta nakon Povlsenovog penala nekako ulazi u gol, kao potvrda i nagrada za podvig golmana Junajteda. Šmajhelu epitet heroja, a Dancima finale. Epilog je poznat.

Zanimljivo je da se ni Jugoslavija ni Danska nisu našli na Svetskom prvenstvu dve godine kasnije, iako su potonji osvojili Kup Konfederacija 1995.

O mrtvima sve najbolje ili, bolje reći, cene te tek kada si mrtav Ričard Miler Nilsen je osetio najbolje. Uprkos tome što su Danci osnovali Kuću slavnih 2006. on se u njoj nije našao dok nije preminuo 2014. Kao da su mu se podsmevali kada su prvi članovi bili Mihael Laudrup i šampionski tim iz 1992.

“Danski dinamit” iz osamdesetih je uvršten 2009, a njihov strateg Sep Pjontek 2011.

Kada je trebalo da preuzme selekciju od Pjonteka, omalovažvanja Nilsenovih sposobnosti stizala su sa svih strana.

Predsednik federacije Hans Bjerg-Pedersen izjavio je tada da bi njegova baka mogla da postigne iste rezultate kao on.

Ako je tako, predsedniče federacije, tvoja baka je vraški dobar stručnjak.

Priredio: Dušan Đukanović