Osvajanje Zagreba, srpski inat, španski rolerkoster i holandski debakl

Kada smo poslednji put navijali za naše fudbalere na evropskoj smotri najboljih, to je bilo 2000. godine na šampionatu u Belgiji i Holandiji.

Za one koji slabije pamte, ali i one koji žele da se prisete četiri odigrane utakmice na tom prvenstvu, prisetićemo se kako je to bilo krajem prošlog veka kada se naša država zvala Jugoslavija.

Sve je počelo kvalifikacijama u kojima su "Plavi" igrali protiv igrali protiv Irske, Hrvatske, Makedonije i Malte, a koje su potpunu kulminaciju doživele upravo u Zagrebu u poslednjem kolu.

Hrvatska je dočekala donedavne sunarodnike prvi put posle raspada bivše SFRJ i, naravno, sve je bilo u znaku "mržnje" zbog tek okončanog rata na tim prostorima.

Sećate se onih prozivki za Dejana Savićevića, pa njegov odgovor "purgeru", potom doček kakav je priređen našim igračima u Zagrebu i onda na "Maksimiru".

Usijanje je blaga reč kakva je atmosfera bila tada.

EPA-PHOTO/EPA/ANTONIO BAT

"Vatreni" bi pobedom osvojili grupu 8 i izborili direktan plasman, dok je Jugoslavija predvođena selektorom Vujadinom Boškovim otišla po bod koji bi joj garantovao to isto.

Prvi je erupciju na stadionu izazvao Alen Bokšić u 20. minutu, ali je za 11 minuta na semaforu već stajalo 1:2 jer su mrežu Hrvatske pogodili Predrag Mijatović i Dejan Stanković.

U smiraj prvog poluvremenu desio se čuveni ispad Zorana Bate Mirkovića i hvatanje za međunožje Roberta Jarnog, zbog čega mu je španski sudija Hose Marija Garsija-Aranda već tada pokazao put u svlačionicu.

To je Mirković iskoristio da celom stadionu, u jeku psovki koje su mu upućivane, pokaže tri prsta i dodatno ih razbesni.

EPA-PHOTO/EPA/ANTONIO BAT

"Jarni je izjavio da mi je rekao samo 'kako te nije sramota?' Na Maksimiru jeste bila mnogo jaka buka i sećam se da je svašta izgovorio, a tu rečenicu – nije! On i ja znamo šta je bilo pre i za vreme utakmice, pa ili neka ispriča celu istinu, ili zauvek ćuti o tome", rekao je godinama kasnije Zoran Mirković, ali ni sam nikada javno nije otkrio detalje.

Tek što je počelo drugo poluvreme Mario Stanić je savladao Ivicu Kralja i ponovo izjednačio rezultat. Nova euforija domaćih navijača, ali to nije pomoglo da dođu do preokreta i pobede.

Isrpljeni i brojčano inferiorniji jugoslovenski igrači su nekako izdržali sve napade Hrvatske i plasirali se na prvi EURO posle 16 godina čekanja, a koji je tada brojao samo 16 reprezentacija.

Usledilo je veliko slavlje u svlačionici, autobusu, na aerodromu u Beogradu... I niko nije imao pojma da u narednih 24 godina (najmanje) neće biti istog povoda za proslavu odlaska na prvenstvo Evrope. Žreb je smestio Jugoslaviju u grupu C sa Slovenijom, Norveškom i Španijom. I odmah na startu još jedna utakmica za anale, protiv druge bivše države.

Sloveniju je kao selektor predvodio Srećko Katanec, a na terenu je glavni bio nekadašnji napadač Partizana Zlatko Zahovič.

I upravo on je u utakmici odigranoj u gradu Šarlroa bio strelac dva, a Pavlin jednog gola za 3:0 za "zmajčike" do 57. minuta.

Siniša Mihajlović je pravio kardinalne greške, ne samo poklonivši gol rivalu, nego i napravivši crveni karton neposredno posle gola Slovenije za 3:0. Činilo se da su sve lađe potonule.

Ali, kao ne previše puta do tada (i kasnije), naši igrači su ostvarili neverovatan povratak i za šest minuta postigli tri gola!

EPA PHOTO MICHELE LIMINA

Dominirao je rezervista Savo Milošević (ušao u igru u 52. minutu) sa dva pogotka, a Ljubinko Drulović je postigao jedan, uz dve asistencije svom napadaču.

I ne samo to, nego su "Plavi“ mogli do potpunog preokreta sa igračem manje, ali je u finišu šansu za 4:3 propustio Slaviša Jokanović.

"Da je bilo na terenu neke rupe u koju bih stao, rado bih u nju propao. Mogao sam da dam četvrti gol, ali naši problemi su mnogo dublji i ne zavise od jedne promašene šanse", rekao je posle utakmice iskreni Jokanović. Bod posle 0:3 i igrača manje, bio je kao pobeda, a usledio je meč protiv na papiru autsajdera, ali svakako opasnih Norvežana koji su na startu dobili Španiju sa 1:0.

Predvodio ih je današnji menadžer Mančester junajteda Ole Gunar Solskjer i njegov saigrač iz napada, tada možda prva zvezda Skandinavaca, Tore Andre Flo.

U veoma tvrdom meču igranom u Liježu, Jugoslavija je rano stigla do vođstva i kasnije ga uspešno sačuvala.

Posle prekida sa desne strane, Savo Milošević je izveo majstoriju. Sa igračem na sebi, a leđima okrenut golu, uspeo je samo da petom zakači loptu dovoljno da je skrene u sam ćošak protivničke mreže.

Kasnije se upravo Solskjer žalio na suđenje jer mu nije sviran penal u duelu sa Nišom Saveljićem, a najbolju priliku za izjednačenje Norvežana u finišu propustio je Džon Kerju.

EPA PHOTO/BENOIT DOPPAGNE

Naravno da ni ovaj meč nije mogao da prođe bez crvenog kartona za jugoslovenske igrače, a ovog puta isključenje je sasvim zasluženo zaradio Mateja Kežman i to svega nekoliko sekundi nakon što je ušao u igru!

Tek što je kročio na teren startovao je otvorenim đonom na protivničkog igrača i odmah morao napolje. Pred poslednje kolo Jugoslaviji je bio dovoljan bod protiv Španije, a u slučaju poraza, bilo je nužno da Slovenija i Norveška remiziraju. Španija je morala da pobedi kako bi prošla dalje, zbog poraza u prvom kolu od Norveške.

Iako je prošlo više od dve decenije, i dalje je duel Jugoslavije i Španije odigran u Brižu 21. juna 2000. godine jedan od najspektakularnijih na šampionatima Evrope.

Svi ga se dobro sećaju – "plavi" su tri puta vodili i imali prednost od 3:2 do 94. minuta, a na kraju izgubili rezultatom 4:3.

Posle pola sata igre Savo Milošević je nastavio fantastičnu seriju golova i doveo Jugoslaviju u vođstvo. Do poluvremena je izjednačio Alfonso Peres.

EPA PHOTO EPA/MICHELE LIMINA

Dejan Govedarica u 50. minutu donosi novu prednost, ali samo minut kasnije Pedro Munitis još jednom poravnava rezultat.

Kako bez isključenja za Jugoslaviju, pitate se vi?

Nikako, jer je u 64. minutu drugi žuti dobio Slaviša Jokanović i naši momci su, ponovo (primećujete šablon crvenih kartona od Hrvatske, preko Slovenije i Norveške, sve do Španije) morali poslednjih pola sata da igraju sa igračem manje.

Međutim, igrao se 75. minut kada je Slobodan Komljenović sjajno reagovao u kaznenom prostoru i pogodio za 3:2, što je bio rezultat koji je ostao na snazi do četvrtog minuta nadoknade.

EPA PHOTO EPA/MICHELE LIMINA

A tada, u jeku napada Španije (kojoj je, podsećamo, bila potrebna isključivo pobeda za prolaz dalje i prvo mesto u grupi) francuski sudija Žil Veisije svira skandalozan penal zbog navodnog prekršaja Govedarice.

Nije bilo ni "f" od faula, ali Gaiska Mendijeta nije imao milosti, te je lako savladao Ivicu Kralja. Vreme je uveliko isteklo i to je trebalo da bude to.

Ali, francuski arbitar je dozvolio još jedan napad. Pep Gvardiola se spetljao sa loptom na centru, ali je uspeo nekako da je pošalje u kazneni prostor. Tamo je Ursaiz glavom spustio do Alfonsa koji zahvata poluvolej i ponovo matira šokiranog Kralja.

Sve se srušilo u tim momentima za "plave" jer nisu znali rezultat iz drugog meča. Jedan gol bilo Slovenije ili Norveške izbacio bi ih iz takmičenja, umesto što su do dva minuta pre toga bili bezbrižni i prvi na tabeli.

Ipak, da tragedija ne bude potpuna, pobrinuli su se Slovenci i Norvežani koji su u Arnemu odigrali bez golova. Slovenci su jurili gol za prolaz, a Norvežani se branili računajući da Jugoslavija neće izgubiti. Ipak, dva gola u u 94. i 95. minutu sve su promenila, pa su i oni ispali, a u četvrtfinale poslali izabranike Vujadina Boškova. Zahvaljujući ta dva primljena gola od Španije i francuskom sudiji, Jugoslavija nije otišla u četvrtfinalu baš na Francuze, već na domaćina Holandiju.

I to samo dve godine nakon njihovog susreta u osmini finala Svetskog prvenstva dve godine ranije, prečke Predraga Mijatovića i pobede "Oranja" u 90. minutu.

Na stadionu Fejenorda u Roterdamu bilo je skoro 50.000 gledalaca i biće to i ostati jedan od najtežih udaraca za srpski i jugoslovenski fudbal u istoriji.

"Holandski debakl" kreirali su nezaustavljivi Patrik Klajvert het-trikom, Mark Overmars sa dva pogotka i Dejan Goveradica autogolom.

EPA PHOTO EPA/TOUSSAINT KLUITERS

Makar smo utakmicu, za promenu, završili sa svih 11 igrača na terenu...

Tek u drugom minutu nadoknade je Savo Milošević postigao utešni pogodak, što mu u tom trenutku zaista nije mnogo značilo.

Međutim, ispostavilo se da mu je on doneo deobu titule najboljeg strelca šampionata, upravo sa Patrikom Klajvertom, jer su takmičenje obojica obojica sa po pet pogodaka. Ispostavilo se da je ovaj "holandski debakl" bio poslednje što do danas pamtimo sa evropskih šampionata.

Naša zemlja, kako god se kasnije zvala, nije videla nijedan od narednih pet šampionata, a kada se bude igrao sledeći EURO 2024. godine, moći ćemo da kažemo da smo u poslednjih 40 godina učestvovali samo na jednom.

Da, 40 godina – samo jedno učešće.

Potpuno je neverovatno da neke istinske legende poput Nemanje Vidića ili Branislava Ivanovića nikada nisu okusile čar najvećeg kontinentalnog reprezentativnog takmičenja.

Dok neke nove generacije ne isprave ovu sramotu, ostaje nam samo da duvamo prašinu sa starih sećanja i obnavljamo ih, iznova i iznova.

Šta nam drugo preostaje...

Autor – Stefan Smuđa