Sedam veličanstvenih

Sam kriterijum je vrlo problematičan, a mi smo pokušali da obuhvatimo sve ere, od prvog održanog u Francuskoj 1960, pa sve do poslednjeg, igranog, takođe, u ovoj zemlji 2016. godine.

Postoji razlika između legendi i igrača koji su obeležili konkretno jedan završni turnir.

Stoga, pregledajući imena fudbalera, koji su se našli u idealnim postavama pojedinačnih prvenstava, uočili smo da se neki pojedinci pojavljuju na više različitih.

Pošto je i takvih gotovo dvocifren broj, spisak je dodatno skraćen na sedmoricu veličanstvenih, koji su imali uticaja na konkretan učinak svojih reprezentacija.

Takođe, izdvojeni su samo igrači, koji su završili svoje karijere, te je jedino iz tog razloga, na primer, izostavljen jedan Kristijano Ronaldo, čovek koji je rekorder u broju navrata u kojima se našao u najboljih 11 igrača na EP (2004, 2012, 2016).

Unapred se izvinjamo i legendama poput Viktora Ponedeljnika, Antonjina Panenke, Gerda Milera, Dina Zofa, Ruda Gulita, Brajana Laudrupa, Lorana Blana, Luiša Figa, Tijerija Anrija, Đanluiđija Bufona...

Lav Jašin

Verovatno najbolji golman u istoriji fudbala je svoj Sovjetski Savez predvodio do titule prvaka Evrope na prvom Evropskom prvenstvu 1960. godine.

"Kakav je to golman kojeg ne muči gol koji je primio? Mora da ga muči! Ako je miran, to je kraj. Bez obzira šta je imao u prošlosti, on nema budućnost", poznata je Jašinova izjava.

Njegov mentalitet ogleda se i u brojkama koje je prikupio tokom karijere koja je trajala dve decenije. Čak 270 puta uspeo je da zabeleži tzv. klin-šit (da ne primi gol), a odbranio je i više od 150 penala.

Jašin je bio čuvar mreže sjajnih atletskih sposobnosti, a zbog svoje crne opreme, koju je nosio od glave do pete, bio je prozvan "Crni pauk".

Pored titule sa prvog Eura u Francuskoj, ima i srebro sa prvenstva četiri godine kasnije održanog u Španiji, gde je njegova selekcija izgubila od domaće 2:1. Na oba šampionata proglašen je za najboljeg golmana.

Između dve kontinentalne smotre, 1963, osvojio je "Zlatnu loptu", nagradu za najboljeg fudbalera sveta, što je bilo prvi i poslednji put da je priznanje poneo jedan golman.

Čitavu karijeru je proveo u moskovskom Dinamu (1950-1970), dok je boje reprezentacije branio od 1954. do 1967. godine.

Takođe, nakon smrti 1990, našao se u najboljem timu FIFA svetskih prvenstava, a proglašen je i za najboljeg golmana XX veka.

Dragan Džajić

Najveći naš igrač ikada, koji se nedavno našao i u najužem izboru za najbolje levo krilo svih vremena, imao je iza sebe dva odlična nastupa na evropskim prvenstvima.

Naročito dobar bio je 1968, kada je poneo i priznanje najboljeg strelca završnog turnira u Italiji, koji je selekcija Jugoslavije "ispustila".

Bila je to prva smotra pod današnjim imenom, na koju je Jugoslavija stigla tako što je u kvalifikacijama, odnosno četvrtfinalu eliminisala Francusku.

Džajić je bio i igrač utakmice u polufinalu sa Englezima (1:0), kada je prelepim lobom savladao čuvenog Gordona Benksa. U finalu nas je čekao domaćin, Italija.

Prvi meč je bio završen 1:1, da bi u "reprizi" slavila Italija, iskoristivši povredu Ivice Osima, koji praktično nije ni igrao, a mogućnost zamene tada nije postojala.

Osam godina kasnije našao se ponovo u idealnoj postavi turnira. Na njegovim krilima u polufinalu je Jugoslavija vodila protiv Zapadne Nemačke 2:0, ali je na kraju, ipak, izgubila 4:2.

U utakmici za treće mesto protiv Holandije, omogućio je produžetak našoj reprezentaciji, nakon kojeg su "lale" slavile 3:2.

Vrlo često uvrštavan je u svevremenske idealne postave, dok su njegov dribling i očaravajuća levica ostali nešto što ljudi vezuju za Dragana Džajića.

Franc Bekenbauer

Iako je legendarni "Car" pre svega upamćen po svojim postignućima na Mundijalima (jedan od retkih koji je osvojio i kao igrač i kao trener), on ima čime da se podiči i na kontinentalnim smotrama.

"Panceri" su 1972. u Belgiji do titule došli relativno lako, pobedivši domaćina Belgiju 2:1, a onda u finalu i SSSR rezultatom 3:0. Dominirao je Gerd Miler, najbolji strelac tog šampionata.

Iste godine mu je pripala i prestižna nagrada "Zlatna lopta" za najboljeg fudbalera sveta, baš kao i četiri godine kasnije, kada je sa Nemačkom ponovo igrao finale EURO-a.

Branioci titule, ali i aktuelni svetski prvaci, u Beogradu nisu prošli kako su očekivali, pošto je Čehoslovačka bila bolja rezultatom 3:0.

Na "Marakani" je proslavio i mali jubilej, 100 utakmica u dresu reprezentacije, a beogradska publika priredila mu je ovacije kakve je jedan od najvećih igrača svih vremena i zaslužio.

Iako je igrao na poziciji libera, čiji je zadatak da pokriva štopere, Bekenbauer je vrlo često umeo da bude i strelac. Na preko 1.000 utakmica u karijeri, postigao je i više od 150 pogodaka.

Za nemački fudbal učinio je više od bilo koga drugog. Pored osvojenog Mundijala 1974. kao igrač, titulu svetskog šampiona ima i kao selektor (1990). To su uspeli još samo Mario Zagalo i Didije Dešan.

Najveći deo karijere proveo je u minhenskom Bajernu, sa kojim je osvojio četiri Bundeslige i tri Kupa evropskih šampiona.

Mišel Platini

Mišelov put do vrha bio je trnovit, a debi ne baš uspešan; reprezentacija Francuske je na SP u Argentini 1978. upala u jako tešku grupu iz koje nije mogla da prođe dalje.

Četiri godine kasnije bilo je mnogo bolje. Bili su hit Mundijala u Španiji, očekivalo se da će zakazati finale sa Brazilom, ali to su sprečili Zapadni Nemci, koji su ih u polufinalu savladali posle boljeg izvođenja penala.

Odličan nastup, baš kao i čitava selekcija Francuske, imao je i Mišel Platini, koji je potpisao za Juventus, da bi nekoliko narednih godina bio proglašavan za najboljeg fudbalera Evrope i sveta.

Glavni razlog se njegovo ime svrstava u legende evropskih prvenstva jeste EURO 1984, koji je pripao upravo "trikolorima", predvođenim Platinijem.

To je bio prvi veliki trofej za Francusku, a čitava zemlja klicala je Mišelu: "Platinismo", pisalo je na naslovnici jednog tamošnjeg lista, a to su prihvatili i navijači.

Njegov rekord u broju postignutih golova na kontinentalnim smotrama (9) dugo je odolevao, sve do poslednje, kada je tu cifru dostigao Kristijano Ronaldo.

"On je genije, ima i zna sve. Mane? Nema ih. Što se više približava golu, on raste, postaje monstruozan. Lažno je spor, a kada krene prema protivniku, postaje neuhvatljiv", opisivao je njegov bivši selektor Idalgo svog pulena.

Platini je bio prvi fudbaler koji je "Zlatnu loptu" osvojio tri puta zaredom. Tokom karijere je nastupao za Nansi, Sent Etjen i Juventus, dok je za reprezentaciju na 72 utakmice postigao 41 gol.

Marko van Basten

Pre tog Evropskog prvenstva u Nemačkoj 1988, Marko van Basten bio je perspektivni napadač, čija je debitantska sezona u Milanu prekinuta zbog povrede zgloba.

Zato prvi meč na takmičenju protiv SSSR-a nije ni počeo; Holandija je izgubila. Protiv Engleske je zaigrao od starta – i postigao het-trik.

U polufinalu "lale" su se ukrstile sa domaćinom i ovo je bila prava prilika za osvetu za onaj poraz u finalu SP 1974. godine. I do nje je došlo.

Sa bele tačke je Nemcima vođstvo doneo Mateus, da bi na isti način izjednačio Kuman. Čovek odluke, u samom finišu meča, za pobedu od 2:1, bio je upravo Van Basten.

Holandija je u meču za trofej savladala upravo Sovjetski Savez (2:0), a pobedu je potvrdio Van Basten, možda i najlepšim golom ikada na EP – onim volejom.

"Bio sam umoran. Lopta je išla prema meni. Mogao sam da je primim i da pokušam da driblam. Međutim, ja sam odlučio da šutiram, rizikovao sam. Trebalo je imati puno sreće sa takvim udarcem, sve je bilo dobro. Jednostavno se dogodilo", pričao je Van Basten o tom golu.

Van Basten je nastavio da "rešeta" i u dresu Milana, što mu je donelo Zlatnu loptu 1988, ali i 1989. i 1992. godine.

On je igrao i na Evropskom prvenstvu te godine, kada je Holandija ispala u polufinalu, s tim da ovoga puta nije uspeo da se upiše u strelce. Glavna figura bio je mladi Denis Berkamp.

Zinedin Zidan

"Pele 1970, Bekenbauer 1974, Maradona 1986, Van Basten 1988. Još nisam zaslužio tu čast da me svrstavaju uz njih", rekao je Zidan nakon EP 2000. godine, na kojem je izabran za najboljeg igrača turnira.

Ostaje nejasno da li je Zidan bio lažno skroman tada ili je jednostavno u pitanju bio stav da uvek može bolje. Ali, te tri nedelje u Holandiji i Belgiji teško da su mogle bolje da budu.

Zidan je plesao po terenu, proigravao saigrače, postizao golove, rešavao utakmice – i na kraju sa svojom selekcijom osvojio EURO, pobedom nad Italijom u finalu.

Nastupi Zidana na ovom EP bili su bolji nego dve godine ranije na Mundijalu, kada su "trikolori" takođe osvojili trofej i kada je Zizu postigao dva gola u finalu protiv Brazila.

Te godine je dobio i "Zlatnu loptu". U godini kada je osvojen EURO, ovo priznanje je možda još više zaslužio, ali je tada, kontroverzno, nagrada pripala Luišu Figu.

Francuska je 2000. izgubila samo jednu utakmicu i na njoj je Zidan odmarao. Najbolje predstave imao je u četvrtfinalu protiv Španije, kada je postigao sjajan gol iz slobodnjaka, odnosno u polufinalu protiv Portugala, kada je iz penala u 117. minutu doneo pobedu Francuskoj.

Nakon debakla na Mundijalu 2002, Francuska je 2004. na EP u Portugalu prošla grupu, ali je u četvrtfinalu poražena od kasnijeg šampiona Grčke.

Zidan je odustao od povlačenja, odigrao i SP 2006, na kojem su „trikolori“ stigli do finala. Na 108 utakmica u nacionalnom dresu, u periodu od 1994. do 2006, postigao je 31 gol.

Andres Iniesta

Kada ste praktično predvodnik najbolje i najdominantnije generacije, kako na reprezentativnom, tako i na klupskom nivou, u ovom tekstu morate jednostavno da se nađete.

Inijesta je u periodu od 2008. do 2012. sa Španijom osvojio dva evropska i jedno Svetsko prvenstvo, dok je sa Blaugranom stigao do dve titule prvaka starog kontinenta.

Od svih trofeja, najzaslužniji je on sam najverovatnije bio 2012. u Poljskoj i Ukrajini, kada je izabran za najboljeg igrača.

Neverovatna vizija, tačnost u dodavanju, mentalitet vođe, čoveka koji je najbolji kada je to najpotrebnije, kvalifikovale su ga za ovu nagradu.

Da je tu kada je najvažnije, potvrđuje i činjenica da je postigao pobedonosni gol u finalu Svetskog prvenstva protiv Holandije 2010. godine.

Iako nije postigao niti jedan gol na EP 2012, njegov uticaj na igru je bio otprilike toliki kao Zidanov 2000. godine.

Za Inijestu se često kaže da je najbolji fudbaler koji nikada nije dobio "Zlatnu loptu". Ima logike, a za to su glavni krivci Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo.

Reprezentativnu karijeru je završio 2018. godine, nakon lošeg nastupa na SP u Rusiji, a za nacionalni tim je odigrao 131 utakmicu i postigao 13 golova.

Autor: Milan Tomić