Vi ste izabrali – B92 Drim tim Evropskog prvenstva

Svaki od njih na poseban način uticao je na igru koju volimo više od svega, prevodeći svoju naciju do večne slave.

Neki od njih to su činili svojim odbranama i startovima, drugi driblinzima i pâsovima, a treći prodorima i pogocima.

Vaš zadatak bio je da od ponuđenih velikana izabrete onih najboljih jedanaest, koji će činiti najbolju postavu u istoriji Evropskog prvenstva.

Trideset dana, deset tekstova i 19.726 glasova kasnije – saznali smo ko su po vama ljudi koji čine tim snova – od prvog Šampionata Starog kontinenta 1960, do ovog 54 godine kasnije.

Kada se sve sabere, gotovo ni kod jedne pozicije niste imali previše nedoumica oko toga kome ćete dati glas, sem prilikom izbora dvojice najboljih veznjaka, da bi konačnu prednost isped Dragoslava Šekularca i Ćavija Ernanesa dobili Andrea Pirlo i Andres Inijesta.

Takođe, velika 'borba' viđena je i u izboru trećeg napadača – gde je živa legenda Arsenala Tjeri Anri za manje od sto glasova glasova nadmašila Dragana Džajića, treću 'Zvezdinu zvezdu'.

B92 Drim tim (3-4-3): Lav Jašin (SSSR) – Franc Bekenbauer (Nemačka), Lilijan Tiram (Francuska), Paolo Maldini (Italija) – Frank Rajkard (Holandija), Andrea Pirlo (Italija), Andreas Inijesta (Španija), Zinedin Zidan (Francuska) – Tjeri Anri (Francuska), Johan Krojf (Holandija), Marko van Basten (Holandija)

Hvala vam što ste učestvovali u našoj anketi i što ste u velikom broju posećivali naš specijal posvećen prvenstvu Evrope u Francuskoj.

Sportska redakcija B92 nastaviće da vam priređuje razna iznenađenja u nastavku ovog vrelog sportskog leta, počev od Olimpijskih igara u Riju, avantura naših klubova u Evropi, aktuelnih dešavanja u najjačim ligama sveta, NBA ligi, atletici, pa sve do poslednjeg Gren slema sezone – US Opena.

Nastavite da nas čitate, a mi ćemo se truditi da održimo nivo kvaliteta na koji smo vas navikli.

Vaš B92 Sport

Черная пантера

@WikiCommons

Smatra se jednim od revolucionara fudbalske igre. Jedini je golman u istoriji koji je uspeo da osvoji famoznu 'Zlatnu loptu', pre svega zahvaljujući neverovatnim refleksima i paradama, ali i do tada neviđenim stavom za jednog čuvara mreže – Lav Ivanovič Jašin.

Legenda Dinama i Sovjetskog saveza rođena je u Moskvi 22. oktobra 1929. godine, da bi u svet fudbala ušla 12 godina kasnije, u jeku Drugog svetskog rata.

Silom prilika prebačen je u fabriku oružja, gde su ga dok je igrao fudbal primetili iz slavnog moskovskog kluba, za koji je osvajao trofeje i kao golman hokejaškog tima.

Iako je bio klasičan učenik ruske golmanske škole, nikako nije upadao u njen kalup, barem ne pristupom. Redefinisao je poziciju na kojoj je igrao, bio je prvi koji je komandovao svojom odbranom (iako mu je žena Valentina zamerala da se previše dere), istrčavao je na centaršuteve, izlazio na 30-40 metara od gola posle dugih lopti i 'iz ruke' otvarao brze kontre.

Veruje se da je izmislio 'boksovanje', a posebna specijalnost bili su mu jedanaesterci.

Prema podacima FIFA, odbranio ih je 151 u karijeri, više od bilo kog drugog kolege, tome je dodao i 270 mečeva na kojima je sačuvao mrežu, a sve to donelo mu je priznanje za najboljeg golmana ikada.

Za nacionalni tim debitovao je osvojivši zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine, da bi isti uspeh ponovio i na prvom Evropskom prvenstvu kroz četiri godine.

Lav Jašin vs Džimi Grivs (Getty Images)

Iako je Milan Galić uspeo da ga savlada u velikom finalu, njegove spektakularne odbrane posle pokušaja Dragoslava Šekularca i Borivoja Kostića donele su SSSR pobedu nad Jugoslavijom (2:1), a njemu titulu golmana turnira. Isto priznanje zavredio je i četiri godine kasnije, ali su Sovjeti poraženi od domaćina Španije.

To je i danas jedini veliki trofej koji je bilo koja od sovjetskih rebublika osvojila, a pored spomenutih takmičenja gol svoje zemlje čuvao je i na četiri Svetska prvenstva – 1958, 1962,1966. i 1970. godiine.

Dobitnik 'Lenjinovog ordena' ostao je upamćen i po stajlingu zbog kog je i zaradio nadimak 'Crni pauk', pošto je na Mundijalu '58 u Švedskoj, prvom ikada koji je prenošen na televiziji, izašao u komplet crnoj opremi i zaštitnim znakom na glavi – kačketom boje cigle.

Za reprezentaciju je branio 76 puta, 1986. zbog trombolebitisa ostao je bez noge, a umro je četiri godine kasnije od raka želuca u svom domu u Moskvi.

Der Kaiser

Getty Images

Nema mnogo onih koji su dominirali kao on, barem ne na taj način – elegancijom. Važi za jednog od najvećih igrača u fudbalskoj istoriji, a kako i ne bi kada je doslovno 'izmislio' poziciju. Njegova zaostavština toliko je velika da je još dok je bio igrač prevazilazila okvire fudbalskog terena. Svojim nastupima 'otvarao' je pojedine kategorije sa rekordima, a Nemci su ga zbog svega što je uradio proglasili 'Imperatorom' –Franc Anton Bekenbauer.

Rođen je u ruševinama Minhena 11. septembra 1945. godine, u radničkom kvartu Obergezing. Fudbal je, kao i svi mi, počeo da igra na ulici, da bi tek posle ubeđivanja s ocem, koji je bio oštro protiv toga da mu sin postane profesionalni fudbaler, na prvi trening otišao sa devet godina u lokalni Minhen 1906.

Imao je veoma zanimljiv put ka poziciji zbog koje je postao čuven jer je najpre igrao kao napadač, a potom i kao vezista. Međutim, možda je upravo to i presudno uticalo da postane jedan od prvih 'kompletnih' fudbalera.

Upravo mu je ta natprosečna tehnička obučenost, kao i sjajan šut, pâs i pregled igre, omogućavala da toliko utiče na ritam i tok meča, ali i da jednim potezom doprinese ključnom napadu svog tima. Iako je bio bio veliki navijač Minhena 1860, namestilo se tako da posle impresivnog izdanja na turniru za igrače do 14 godina postane novi igrač Bajerna. Za tadašnju Zapadnu Nemačku debitovao je u septembru 1965, da bi se već sledeće godine našao na Mundijalu u Engleskoj.

Od prvog dana bio je nezamenjiv deo kasnije legendarne generacije, koja je iz trećeg pokušaja, posle poraza od Engleza u finalu u produžecima (4:2), kao i od Italijana u polufinalu u Meksiku (4:3), uspela da stigne do trofeja 'Žila Rimea'.

U međuvremenu, Franc je postao kapiten nacionalnog tima tačno pred Evropski šampionat u Belgiji, dok reči čuvenog Bobija Čarltona najbolje svedoće o tome kakav je fudbaler bio:

"U finalu Mundijala jedina poruka koju nam je svojim stavom slao bila je: 'Nemojte ni da pokušavate, samo traćite i svoje i moje vreme".

Getty Images

Posle laganog puta kroz kvalifikacije, u polufinalu eliminisan je domaćin Belgija (2:1), da bi Nemci u velikom finalu razbili Sovjetski savez (3:0) za svoju prvu 'srebrnu amforu'. Bekenbauer je odigrao sve mečeve na putu ka velikom trijumfu, bio je besprekoran, a posle titule najboljeg mladog igrača sveta našao se i u idealnom timu šampionata Starog Kontinenta.

Poslednja velika scena na kojoj se našao bila je beogradska 'Marakana', kada su Nemci izbacili našu selekciju u spektakularnom okršaju za finale (4:2, posle produžetaka), pre nego što je Antonin Panjenka patentirao 'panjenku' i rastužio ih na otvaranju pete penal serije.

Četiri godine kasnije postao je i prvak sveta, a kada tome dodamo i tri trofeja Kupa šampiona s Bavarcima, dolazimo do podatka da je on prvi čovek koji je kao kapiten osvajao svetsko, evropsko prvenstvo i Ligu šampiona. To je 2012. uspeo da ponovo Iker Kasiljas sa Španijom.

Kada se govori o dostignućima, sa čovekom koji je 103 puta branio boje Nemačke u istu rečenicu ne mogu mnogi. Niti jedan igrač nije toliko uticao na razvoj fudbalske igre u jednoj zemlji, pošto je posle povlačenja seo i na selektorsku klupu. Godine 1990. predvodio je 'Pancere' do druge titule vladara planete, a samo je još Mario Zagalo i kao igrač i kao selektor osvajao najvredniji trofej u svetu fudbala.

Philosopher

Getty Images

Tokom dugačke i bogate karijere postigao je samo dva gola za reprezentaciju Francuske. Igrao je za nju čak 142 puta, ali njegov golgeterski učinak i nije toliko čudan jer to nije ni deseto na listi zaduženja jednog beka. Opet, on nije nikako bio neko za koga ste mogli da kažete da je samo 'bek'. jer kako čovek sa dva fakulteta i 'filozofskim' pristupom fudbalu može da bude samo bek – Rudi Lilijan Tiram-Olien.

Rođen je u Tuent a Piru, najvećem gradu francuske kolonije Gvadalupe, prvog dana 1972. godine, da bi kao devetogodišnjak s porodicom emigrirao u Francusku.

Krupna građa, velika izdržljivost i zavidno tehničko znanje činili su od njega stamenog odbrambmenog igrača.

Nastupajući za Monako, Parmu, Juventus i Barselonu osvojio je devet trofeja, pažnju na sebe skrenuo je kao član čuvene generacije 'Mlekadžija' sa kraja prošlog veka, ali će ipak ostati upamćen pre svega po svojim dostignućima u dresu nacionalnog tima. Kao i Ramos, a uostalom i Đentile, imao je tu sreću da mu kolege, levo od njega, budu majstori njegovog kalibra, koji su se međusobno dopunjavali – čineći jednu od najboljih defanzivnih četvorki ikada.

U dresu sa nacionalnim obeležijima debitovao je na Šampionatu Evrope u Engleskoj 1996. godine, ali sve to bila je samo priprema za ono što je usledilo. Pored Biksenta Lizarazua, Marsela Desaija, Lorana Blana i njega, Fabijana Barteza niste mogli ni da vidite, a nije bio redak slučaj ni da on ne vidi loptu.

Njih četvorica odlučila su da malo promene istoriju, ne dozvolivši svojim partijama da se o uspehu priča samo kroz učinak napadačkog dela tima. Najpre su na Mundijalu u Francuskoj '98 dozvolili samo Mihaelu Laudrupu i Davoru Šukeru da zatresu mrežu, da bi u borbi za 'Zlatnu boginju' u potpunosti neutralisali strašne Brazilce (3:0).

Pariz i Francuska dočekali su prvu titulu prvaka sveta, a Tiram je proglašen za trećeg najboljeg igrača turnira. Međutim, to nije bio kraj. Priča o 'nepobedivima' nastavljena je kroz dve godine – na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000. godine pisana je istorija.

Getty Images

Uspeli su da ponove dostignuće Zapadne Nemačke sa početka sedamdesetih godina prošlog veka – u velikom stilu. Iako su samo na jednom meću uspeli da sačuvaju svoju mrežu, to im ni najmanje nije smetalo. Bez poraza su stigli do vrha Evrope, a kada je David Trezege zakucao loptu u mrežu Frančeska Tolda postali su prva nacionalna selekcija koja je uzastopno trijumfovala na dva najveća prvenstva.

Ono što je Lilijana izdvajalo od saigrača jeste njegova igračka raznolikost. Za razliku od pobrojanih članova odbrane, jedino je on mogao da igra na sve četiri pozicije. Pri tom, pored toga što ga je bilo gotovo nemoguće proći, barem ne zajedno s loptom, posedovao je sjajan osećaj za prostor i veoma dobar centaršut.

Sećate se da je postigao samo dva gola? E pa oni su sve samo ne obični golovi. Posebni su do te mere da bi mnogli napadači menjali desetine svojih za samo ta dva njegova dva. Oba puta mrežu je pogađao u polufinalu Svetskog prvensta protiv Hrvatske.

Najpre je ekspresno anulirao vodeći gol Šukera, u 47. minutu, za koji je bio isključivi krivac jer nije 'izašao' na vreme, da bi 22 minuta kasnije 'kiflom' u stilu najvećih majstora doneo trijumfalni preokret domaćinu. Naravoučenije? Da nije bilo Lilijana Tirama....

Il Capitano

Getty Images

Porodični DNK mu je prožet fudbalom. Deda mu je bio fudbaler. Otac mu je bio fudbaler. On je bio fudbaler. Fudbaler koji je ceo svoj život i karijeru posvetio jednom klubu i svojoj zemlji. Postavši ikona jednog vremena, simbol svega onoga što jedan fudbaler treba da predstavlja, ušavši na kraju tog puta u društvo onih najvećih. Sa voljenim Milanom osvojio je sve, iznova i iznova, a iako sa svojom Italijom nije imao istu sreću, čini se da cela ova naša priča ne bi imala smisla bez njega – Paolo Čezare Maldini.

Na svet je došao 26. juna 1968. godine kao četvrto dete tršćanske porodice Maldini. Posle tri ćerke, nekadašnji kapiten Milana i selekcije Italije, Čezare Maldini dobio je naslednika. Odmah po rođenju postao je ’roso-nero’, da bi prve korake napravio upravo u Milanelu, trening centru slavog kluba sa San Sira.

Sa osam godina postao je njihov učenik, 33 godine kasnije njihov najslavniji đak. Pune 24 sezone nosio je crno-crveni dres, više nego iko ikad – 902 puta, a malo je onih koji su jednom gradu, narodu doneli toliko sreće i radosti. Sedam Skudeta, Kup, pet Liga šampiona, pet Superkupova Evrope, pet Superkuova Italije, tri titule klupskog prvaka sveta, uz bezbroj državnih i sportskih priznanja.

Ipak, Paolo je bio nešto mnogo više od puke statistike, brojeva, osvojenih trofeja ili upisanih pobeda, ma koliko oni impresivni bili. Način na koji je igrao fudbal bio je poseban, način na koji ga je razumeo i na koji mu je pristupao još posebniji, a sve to načinilo ga je jednim od najvećih defanzivaca ikada. Ili prosto, jednim od najvećih u istoriji. Koliko je bio poseban možda najbolje i svedoči podatak i da je dobar deo svoje karijere proveo igrajući na levom beku, iako je bio ’prirodni’ dešnjak. Ipak, pitanje je da li bi Maldini izrastao u ovakvog igrača da u Milanu krajem devedesetih godina nije igrao čuveni Mauro Tasoti. Treneru Arigu Sakiju nije preostalo ništa drugo nego da ga prebaci na drugu stranu.

Ispostavilo se da je to imalo ključnog uticaja na njegovu karijeru, iako isprva nije bio srećan, jer mu je to pomoglo da u potpunosti razvije mogućnost da sa obe noge igra isto. Pored toga što je posedovao impozantne tehničke sposobnosti za jednog beka, kao i poželjne fizičke predispozicije (186 cm), ono što ga je od prvog dana izdvajalo bio je njegov ’fudbalski mozak’.

Kada biste ga gledali sticali biste utisak da zna nešto što svima nama ostalima promiče, uključujući i preostalog 21 fudbalera na terenu. Niko nikada nije čitao igru kao on, niti pronalazio načine da one najopasnije situacije reši na tako elegantan i jednostavan način. Sa onoliko truda da sve bude savršeno, a gotovo nikada pogrešno.

Istovremeno, suvišno je i isticati da se radi o kompletnom igraču. Markiranje, uklizavanje, brzina, tehnika, centaršut, prilagođavanje, šut, skok, igra glavom, postavljanje, karakter, mirnoća... Imao je sve i mogao je da igra bilo gde. Stvarno nije bilo važno.

YTSS

Među reprezentativcima, onim koji imaju do 21 godine, našao se na poziv oca 1986, da bi dve godine kasnije debitovao za A selekciju, u meču protiv Jugoslavije u Splitu. Kao i u Milanu, svega nekoliko utakmica bilo je dovoljno da zacementira svoje mesto pored leve aut linije.

Planeta je priliku da ga vidi na delu dobila na EURO 1988. godine u Zapadnoj Nemačkoj, gde je na putu do polufinala odigrao sva četiri meča, da bi već kao dvadesetogodišnjak ušao u istoriju svetskog fudbala. Mundijal na ’Čizmi’ – Valter Zenga, Franko Barezi, Rikardo Feri, Đuzepe Bergomi i on su dozvoli da se do polufinala sačuvali mrežu netaknutom. Međutim, tačno toliko je bilo dovoljno da im se snovi sruše.

Klaudio Kaniđa, legendarni Argentinac, naterao je Italijane da posle 518 minuta osete onaj odvratan osećaj kada vaš tim primi gol, pre nego što je Aldo Serena promašio na otvaranju šeste penal serije za potpuni muk na napuljskom San Paolu. Dve godine potom, kraj je bio još dramatičniji i tragičniji. Ponovo penali, ali sada u finalu i to još protiv Brazila. Roberto Bađo uzima loptu, ostalo znate...

Na preostala dva Svetska prvensta u karijeri nije bio ni približno blizu, dok će verovatno do kraja života pamtiti i onaj volej Davida Trezegea, za ’zlatni’ gol u finalu EURO 2000. Ipak, ni činjenica da reprezentativnu karijeru nije uspeo da kruniše velikom pobedom, niti bilo šta drugo, ne mogu da bace senku ili na koji bilo koji način zaklone istinskog idola i heroja kakav je bio Paolo Maldini.

Llama

Getty Images

Jedan je od onih koji su bili uspešni i na terenu i van njega. Živa je igračka legenda Ajaksa i Milana, dok ga po velikim stvarima pamte i navijači Barselone, kao i njegove Holandije. Četiri puta dizao je 'ušati' pehar, preko 30 puta u karijeri našao se na pobedničkom postolju, a svuda gde je igrao bio je jedan od onih koji prave razliku. Stamen, inteligentan, polivalentan, jak na lopti, neprelazan u defanzivi, opasan u napadu. Centarlni vezni, zadnji vezni, bek – Franklin Edmundo Rajkard.

Rođen je u Amsterdamu 30. septembra 1962. godine, 'zahvaljujući' kolonizaciji Surinama od strane Holandije početkom XVIII veka. Majka mu je bila rođena Holanđanka, dok su očevi geni 'krivi' za to što je postao fudbaler.

Herman Rajkard i sam je bio fudbaler, a veći deo karijere proveo je u fudbalskom klubu Robin Hud iz Paramariba, glavnog i najvećeg grada države Surinam. Frank i nije imao previše izbora. Prva igračka bila mu je fudbalska lopta, a igrački uzor veliki Johan Krojf.

Kako mu je Krojf bio idol, ni pri izboru voljenog kluba nije bilo nedoumica, da bi sa deset godina postao deo čuvene Ajaksove akademije. Bio je kapiten i predvodnik svih generacija za koje je igrao u mlađim kategorijama, a profesionalcem ga je sa 17 godina načinio Leo Benhaker. Za sedam godina među 'Kopljanicima' osvojio je po tri titule, Kupa i Superkupa, postavši jedan od simbola sjajne generacije Ajaksa. Prve tri sezone proveo je na pozicji centarlnog defanzivca, a preostalih četiri u veznom redu – gde je mogao da igra gotovo na svim mestima.

Ispostaviće se, poslednje dve bile su posebne za njega jer imao priliku da fudbal uči od svog idola, koji mu 1985. godine postaje trener. Kruna svega što je učinio u gotovo 300 nastupa stigla je u vidu trofeja namenjenom Kupu pobednika Kupova, ali i šestogodišnjem stažu među reprezentativcima Holandije.

Međutim, sve se promenilo u sekundi – Rajkard i Krojf ušli su u žučnu raspravu na predsezonskom treningu, a sve se završilo tako što je Frank izjurio iz trening centra zarekavši se da nikada više neće igrati za Johana.

Bukvalno u poslednim minutima prelaznog roka prodat je lisabonskom Sportingu. Ipak, iako su uspeli da završe transfer, 'Lavovi' nisu stigli da ga registruju za takmičarske mečeve, pa je tako Real Saragosa na pozajmicu dobila budućeg prvaka Evrope.

Getty Images

Iako je pred EURO u Zapadnoj Nemačkoj 1998. godine odigrao svega 11 mečeva za Saragosu, RInus Mihels nije dovodio u pitanje njegovo mesto u timu. Zajedno sa Ronaldom Kumanom predvodio je odbrambeni deo tima, a verovatno da ne postoji dvojac koji je u tolikoj meri sa svoje polovine terena uticao na igru svoje ekipe.

Plus, Marko van Basten, Rud Gulit, Ervin Kuman i golman Hans van Brukelen blistali su tog leta. Sve je počelo i završilo se Sovjetskim savezom, najpre minimalnim porazom na otvaranju grupe, ali onda pobedom u velikom finalu (2:0), kada je veliki Marko dao 'onaj' gol.

Arigo Saki pažljivo je posmatrao svaki meč, pa se Frank pridružio drugovima iz Ajaksa, Van Bastenu i Gulitu, i zauzeo poziciju zadnjeg veznog na milanskom San Siru. Za pet godina u Italiji pokorio je Italiju, Evropu i svet dva puta zaredom, postigavši i jedini pogodak u finalu elitnog takmičenja protiv Benfike, za odbranu titule. Ipak, kako i sam ističe, jedino što može da se poredi sa titulom osvojenom sa Holandijom jeste osvajanje 'ušatog' po povratku u Ajaks, gde je i završio karijeru sa 33 godine.

Gotovo da nema onih koji se ne usaglašavaju sa legendarinm Peleom, koji smatra da je Frank Rajkard jedan od 100 velikana ove igre. Ne postoji apsolutno nijedan argument koji govori da nije tako, a dovoljno je pogledati barem jedan meč koji je neponovljivi Surinamac odigrao.

L'architetto

Getty Images

Marčelo Lipi ga opisuje kao tihog vođu koji govori nogama, dok ga ostatak sveta oslovljava kao 'arhitetku', 'profesora', 'maestra' ili 'Mocarta'. Jedan je od onih čije lopte 'imaju oči', ali i jedan od onih koji su osvoji gotovo sve. Za sebe kaže da ima četiri velike ljubavi – porodicu, fudbal, vino i Soni Plejstejšn. Naslov njegove autobiografije glasi "Mislim, dakle igram" – Andrea Pirlo.

Rođen je 19. maja 1979. godine u gradiću Flero u okrugu Breša, gde je i načinio svoje prve fudbalske korake, a to što je do sredine puberteta bio visok manje od 170 centimetara nije ga sprečilo da već kao šesnaestogodišnjak upiše prvi meč u Seriji A.

Iako mu je, osim visine, nedostajalo i snage, brzine i čvrstine, ono što mu je omogućavalo da se izbori sa svime na terenu bili su pre svega sjajan pâs, izvanredna tehnika, idealan pregled igre i mogućnost da pogodi mrežu iz bilo koje pozicije. Prvi koji ga je primetio bio je trener milanskog Intera Mirčea Lučesku,

Ipak, kada je Rumun otišao, čelni ljudi 'nerazura' odlučili su da Andrea ne poseduje potreban kvalitet, da bi ga posle niza pozajmica prodali gradskom rivalu Milanu. Ta procena i danas se smatra jednom od najglupljih u istoriji sporta, koju Interisti nikada neće zaboraviti. Za tačno deset godina u dresu 'rosonera' osvojio je sve što jedan fudbaler može da poželi. Dva Skudeta, dve Lige šampiona, dva UEFA Super Kupa, Svetsko klupsko prvensto, Kup i Superkup Italije.

Postao je jedan od najcenjenijih fudbalera sveta, jedan od najboljih u svojoj generaciji, a osim retkog majstorstva u baratanju loptom sve je oduševljavao svojim pristupom. Čini se da ga za 25 godina koliko igra fudbal nikada nismo videli iznerviranog ili kako burno reaguje na sudijsku odluku.

Gospodin, na terenu i van njega, igrač bez koga nije moglo zamisliti niti jednu akciju ekipe za koju je nastupao, a svojim pristustvom u velikoj meri je uticao da italijanski fudbal bude baš onakav kakav danas gledamo.

S druge strane, dok se za čelnike Intera može reći da su brzopleto reagovali, šta onda reći za vodeže ljude Milana? Godine 2011. odlučili su da mu ne produže ugovor, a neverovatni splet okolnosti iskoristio je torinski Juventus. Četiri godine kasnije, Andrea je osvojio još četiri titule, Kup i dva Superkupa Italije, potvrdivši da je rođeni prvak, a njegove suze, posle poraza u finalu Lige šampiona od Barselone, pokazale da ipak i on poseduje emocije.

@INSTAGRAM/ANDREA PIRLO

Uporedo sa uspesima na klupskom nivou, nije prošlo previše vremena pre nego što ga je Đovani Trapatoni učinio reprezentativcem i pozvao na EURO 2004. u Portugalu. Neuspeh na Iberijskom poluostrvu pomogao mu je da dodatno sazri kao igrač, da bi mu Marčelo Lipi, na Mundijalu u Nemačkoj dve godine kasnije, poverio sredinu terena.

Bilo je kroz istoriju mnogo onih koji su direktno svojim umećem donosili svojim zemljama uspeh na Svetskim prvenstvima, ali nije previše onih koji su to činili u tolikoj meri kao Pirlo. Već na otvaranju šampionata dao je gol i namestio jedan Vinčencu Jakinti, a centaršut za Alberta Đilardina ispostavio se kao ključan za prolaz u nokaut fazu.

Nastavio je da komanduje sredinom terena, da bi od polufinala ponovo preuzeo stvar u svoje ruke. Najpre je u polufinalu protiv domaćina asistirao Fabiju Grosu u produžetku za vođstvo, pre nego što je u velikom finalu protiv Francuske iz kornera pronašao Marka Materacija za izjednačenje. Tačku na savršen turinir, na kome je pokupio tri nagrade za igrača meča, uključujući i finale, stavio je sigurnom realizacijom iz penala za četvrtu titulu prvaka sveta svoje zemlje.

Da uđe u društvo onih koji su osvojili apsolutno sve sprečili su ga Španci. 2012. na EURO u Poljskoj i Ukrajini. I tog leta tri puta proglašavan je igračem meča, neprestano je 'hranio' saigrače loptama, u četvrtini finala protiv Engleza imao je više pasova nego kompetan vezni red rivala, a iako je imao 32 godine, pretrčao je više kilometara od bilo kog igrača na završnom turniru. Ali to je bio samo još jedan običan dan u životu Andree Pirla...

El Ilusionista

THE18.COM

Zbog onoga što radi na terenu prozvan je iluzionistom. Učenik je čuvene Barselonine škole 'La Masia', nema trofeja u svetskom fudbalu koji nije podigao visoko iznad glave, a sa njih ukupno 31 najtrofejniji je igrač u istoriji Španije. Kao i njegov 'davno izgubljeni brat' Ćavi, smatra se jednim od najboljih vezista svoje generacije, ali i svih vremena. Đozep Gvardiola jednom je rekao da će ga upravo Ćavi poslati u penziju, a da će ON sve njih oterati u penziju – Andres Inijesta Lujan.

Rođe je u seocu Funetabilji, u proviniciji Albasete, 11. maja 1984. godine, gde je i počeo da se bavi fudbalom. Već sa 12 godina, igrajući na prijateljskom turniru, privukao je pažnju španskih velikana, a najbrža je bila Barselona, pa je Andres ubrzo morao da se pakuje i seli u La Masiju.

Međutim, iako mu se ispunio san, nije mu nimalo lako palo da se odvoji od porodice. To što je bio stidljiv, uplašen i nesiguran u sebe dodatno mu je otežavalo stvari, a prvi ljud koji su ga trenirali kažu da je nekoliko meseci po dolasku često plakao.

Ako je privatno bio stidljiv i uplašen, to se nikako ne može reći kada bi obuo kopačke i primio loptu. NIkada nije stajao, provlačio se između nekoliko protivnika poput zmije, uvek bivajući na pravom mestu, a to što je fudbalski rastao u Masiji omogućilo mu je da do perfekcije dovede svoju tehniku i pâs igru. Takođe, mogućnost da najprostijim driblinzima naniže nekoliko protivnika činila ga je različitim u odnosu na sve one ostale legende koje su bile zadužene za kreiranje akcija svog tima. Poput Ćavija, sa kojim je izgradio jedno od najupečatljivijih partnerstava u fudbalskoj istoriji, celu karijeru posvetio je gigantu sa Nou Kampa, gde i danas igra. Odigrao je 587 mečeva, postigao 53 gola i upisao 128 asistencija, osvojivši na tom putu 28 trofeja i pregršt individualnih priznanja.

Njegov uticaj ne može se sagledati samo kroz uspehe Barselone ili kasnije Španije, već i kroz sve promene kroz koje je fudbal prolazio u prethodne dve decenije. Upravo je Andres postao simbol nečeg novog u najvažnijo sporednoj stavri na svetu. Prototip modernog veziste koji je u stanju da pretrči na desetine kilometara, ali i da onda kada se meč lomi odigra ključno dodavanje ili pogodi mrežu rivala.

Veoma često je to činio. Pre svega spajajući svoje saigrače sa golom, na najneverovatnije načine, kroz nekoliko protivničkih defanzivaca, a stigao je i da postigne neke od najvažnijih pogodaka u istoriji svog kluba i svoje zemlje.

Uporedo sa napredovanjem u 'Blaugrani', prolazio je kroz sve mlađe kategorije 'Crvene furije', s kojom je najpre dva puta bio prvak Evrope, u uzrastu za igrače do 16 i 19 godina. Pri tom, u oba navrata biran je u najblje timove šampionata, a već tada moglo se naslutiti rađanje novog velikana. Među onim najboljima našao se na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine, a to je bio samo početak neverovatnog putovanja koje i dalje traje...

Getty Images

Luis Aragones odlučio je da uradi isto ono što i Frank Rajkard, dao je Ćaviju i njemu puno poverenje i potpunu slobodu u veznom redu nacionalnog tima, a ono što su ova dvojica uradila prepričavaće se u nedogled u onim čuvenim fudbalskim pretparačkim pričama.

Posle 44 godine, Španija je postala prvak Evrope u Austriji i Švajcarsko 2008. godine, dok je on naciju kupio, što se kasnije saznalo, odlukom da ne prijavi stomačni virus kako ne bi propustio niti jedan meč. Do polufinala upisao je dve asistencije u svom stilu, da bi treća došla za Ćavija u borbi za finale sa Rusima, kada je Ernandes pogodio za vođstvo protiv Rusije (3:0). U velikom finalu savladana je Nemačka (1:0), a Andres se ponovo našao među jedanaest odabranih.

Odigrao je turnir bez iti jedne greške, bez ikakve sumnje, ali šta tek onda reći za nastup na Mundijalu u Južnoj Africi dve godine kasnije? U istom ritmu, zaradio je četiri nagrade za igrača meča na putu do novog finala, što je za rukom pošto samo još, opet, Ćaviju, a sudbina je htela da baš on da najvredniji gol koji jedan fudbaler može da postigne. Igrao se 116. minut finala Mundijala, 'Furija' je kretala u jedan od posledjih napada protiv Holandije, a onda je Cesk Fabregas proigrao Andreasa Inijestu, a ovaj iz prijema podigao loptu na volej – zakucavši je potom u dalji ugao za prvu 'Zlatnu boginju'.

I tada je proglašen najboljim pojedincem meča, a isti slučaj bio je i u finalu kada je Španija odbranila titulu prvaka Evrope, razbivši Italiju u borbi za trofej (4:0), čime je postao jedini Španac sa spomenutom nagradom u tri finala. Posle svega, najbolje je da pogledate klip, ali i nastavite da mu se divite dok i dalje igra. Jer, ko zna kada će se sledeći put pojaviti igrač kome će, poput Dijega Armanda Maradone i Ronaldinja Gauča, navijači Reala aplaudirati na sred Santijago Bernabeua...

Zizou

Getty Images (Edited)

Neko od vas spomenuo je u komentarima da bi trebalo da nas je sramota jer smo ga zaboravili. Svašta. Njega ne biste mogli da zaboravite tačno da ste ga videli samo i na treningu. Ono što je on radio s loptom, ali vala i bez nje, mogao je malo ko. Način na koji je igrao čini ga jednistvenim. Način na koji ga je shvato i na koji mu je pristupao takođe. Iako se prečesto koristi i zvuči kao floskula, za njega se sa punim pravom može reći da je jedan od najvećih. Zvanično je najbolji fudbaler Evrope za drugu deceniju prošlog veka, svetski i evropski prvak u svim kategorijama, strelac najlepšeg gola u istoriji Lige šampiona. Umetnik, velemajstor, doktor za fudbal – Zinedin Jazid Zidan.

Jedan je u nizu onih kome je kolonizacija odredila životni put, pa se, umesto u domovini oca Smaila i majke Malike Alžiru, rodio u Marseju 23. juna 1972. godine. Roditelji su mu nekoliko meseci pre izbijanja Alžirskog rata izbegli u predgrađe čuvene francuske luke, a, ko zna, možda i njegov fudbalski put ne bi bio kakav jeste da nije došlo do tako strašnih okolnosti. Najmlađi sin sedmočlane porodice tako se našao na ulicama jednog od najozloglašenijih predgrađa Marseja, gde je i počeo da se bavi fudbalom na čuvenom terenu 'Place Tartane', koji je u stvari bio glavni trg stambenog bloka u kome je stanovao.

Posle nekoliko sezona u lokalnim niželigašima, pre nego što ga je kao četrnaestogodišnjaka, u sklopu kampa koji je organizovala Fudbalska federacija Francuske, primetio skaut prvoligaša Kaena. Dobio je priliku da za šest nedelja pokaže šta ume, ali je već kroz nekoliko dana bilo jasno da će se tu zadržati nekoliko godina.

Kako i sâm često napominje kada govori o mladosti, jedini problem u tom trenutku bila mu je nemogućnost da kontroliše bes. Navijači su ga često vređali zbog porekla, a to je prvi uvideo direktor kluba Žan-Klod Elino, koji ga je pozvao da živi u njegovom domu zajedno sa porodicom – savetovavši ga da sav bes koji mu se nakupi ispolji na fudbalskom terenu. Poslušao ga je. Nastavio je da se igra sa rivalima na terenu, a način na koji je to radio, iako je u tom trenutku u pitanju bila prva liga Francuske, stvarno je ostavljao bez daha. Tehnički je bio nadaren kao da je iz Brazila, a ne Alžira, dok je istovremeno uspevao da pronađe prostor tamo gde ga 'nema' – bilo za prodor, pâs ili razoran udarac.

Pre nego što je otišao u Bordo i Žirondincima doneo pehar Intertoto Kupa i finale UEFA Kupa, odveo je Kaen prvi put u klupskoj istoriji u evropska takmičenja. U Bordou je zajedno sa Kristofom Digarijem, koji mu je nešto kasnije postao kum, briljirao na protivnikovoj polovini terena, a broj klubova koji je slao skaute da ga gledaju povećavao se iz dana u dan. Iz ove perspektive, sva sreća pa je predsednik Blekburna 'dosta dobro' procenio da je Tim Šervud bolji, a uprava Njukasl Junajteda mudro odlučila da ne vredi milion i po evra, kao i da nema kvalitet za Premijer ligu.

Fenomenalne nastupe sa klupskog nivoa preneo je i u dres sa nacionalnim obeležijima, pa je Zizu u leto 1996. godine na stolu imao nekoliko ponuda najvećih klubova sa Starog Kontinenta, a njegova odluka bila je da se priključi akutelnom prvaku Evrope Juventusu. Stoji da ga je u Torino najpre privukla činjenica da je Juve imao vrhunsku ekipu, ali bilo je nešto i u tome da je živa legenda 'bjankonera' i njegov idol takođe povukao isti potez kada je napuštao Francusku – Mišel Platini.

Ekspresno se ustalio u prvom timu, pronašao svoje mesto iza napadača i nastavio da nam pruža magiju. Na Apeninskom poluostrvu zadržao se pet godina, doživeo najblistavije trenutke svoje karijere, osvojio dva Skudeta, ponovo Intertoto Kup, kao i titulu Klupskog prvaka sveta, ali i Zlatnu loptu. Međutim, jedino što mu je nedostajalo bila je Liga šampiona, tri puta je gubio u finalnom okršaju, ali je Florentino Peres, predsednik madridskog Reala odlučio to da promeni. Načinio ga je tada najskupljim igračem u istoriji (75 miliona), a ovaj mu je uzvratio najlepšim golom u istoriji elitnog takmičenja – ono remek delo protiv Bajera iz Leverkuzena, iz voleja, posle lopte koja pada sa strane, upravo je to.

GETTY IMAGES

Ipak, i da ga nije dao tada ne bi bio ništa manje 'veliki'. Ma, da nije osvojio apsolutno ništa na klupskom nivou – isto. On je doživeo ono što malo sportista jeste, nadmašio je svog idola, a ujedno i na najbolji mogući način odgovorio onima koji su ga vređali na rasnoj osnovi. Naravno, i bivšem predsedniku Vile.

Put ka besmrtnosti započeo je u svom stilu – elegantno. U avgustu 1994. godine ušao je u igru u drugom poluvremenu prijateljskog susreta sa Češkom, Francuska je gubila 2:0, da bi Zidan sa dva gola sprečio poraz svog tima. Povlačenje Erika Kantone otvorilo mu je mesto u timu, kao igrač Bordoa našao se na EURO 1996. u Engleskoj, ali iako su 'Galski petlovi' stigli do polufinala, Zizu još uvek nije bio toliko upečatljiv. Samo dve godine kasnije uradio je sve da ga čak ni žene, gospođe srednjih godina ne zaborave. Debi na Mundijalima, pritisak onaj najveći. Broj deset na leđima, a teren domaći. Još kad se uzme u obzir šta su, kad i gde Platini i drugovi uradili?

To se i videlo u grupnoj fazi, Zidan je isključen u meču druge runde protiv Saudijske Arabije, zbog gaženja rivala. Sa tri pobede otišli su dalje, Lilijan Tiram sačuvao ih je u životu sa jedina dva gola u dresu reprezentacije, za preokret protiv Hrvata u polufinalu, a Zinedin je najbolje sačuvao za kraj. Finale na nacionalnom stadionu, rival akutelni šampion sveta Brazil. Zidan je kompletan meč bio vođa svog tima, a dok su se Brazilci mučili da mu uzmu loptu ili preseku pâs, on je do poluvremena dva puta pogodio na način na koji to ne čini često – glavom. Francuska je postala prvak sveta, on najboljih igrač planete, dok je na Ajfelovom tornju stajala njegova slika, uz ogroman natpis – "Merci Zizou".

Na narednom EURO takmičenju samo je potvrdio svoju klasu, a Francuzi su postali prva zemlja, još od Zapadnje Nemačke 1974, koja u svom vlasništvu drži oba najveća trofeja. Ponovo je bio na neverovatnom nivou onda kada se lomilo, počev od slobodnjaka protiv Španije, a zatim i zlatnog gola protiv Portugalaca u polufinalu. Da ima poseban dar za fudbal mogli smo da vidimo i pre nešto više od mesec dana, kada je i kao trener postao prvak Evrope. Sve u svemu, Zizu je neko o kome ni deset tekstova nije dovoljno, pošto se od jednog njegovog poteza mogu napisati redovi i redovi... 'Marseljski rulet', gol protiv Bajera, prijem protiv Portugala, 'bomba' posle lažnjaka i proigravanja Ronalda, 'panjenka Điđiju Bufonu u najvećem meču u fudbalskom svetu...

Za kraj, kako biste vi reagovali da vam je Marko Materaci rekao 'šta vam rade' majka i sestre?

Titi

Getty Images

Jedan je od svega nekolicine igrača koji su za života zaslužili da ga navijači 'izliju' ispred stadiona. Šta više, on je u tom trenutku još uvek aktivno igrao fudbal. Iako Francuz, najbolji je igrač u istoriji londonskog Arsenala, a niko nikada nije postigao ni više golova u dresu 'Tobdžija' od njega. Takođe, niko nije više puta pogađao mrežu u dresu reprezentacije Francuske nego on. Spada u najbolje napadače u fudbalskoj istoriji, strelac je jednog on najlepših golova ikada, a nema trofeja koji nije osvojio za gotovo dve decenije koliko se bavio onime što najbolje ume, iako to isprva nije previše ni voleo – Tjeri Danijel Anri.

Rođen je 17. avgusta 1977. godine u predgrađu Pariza Lez Ulis, u kvartu Eson. Otac Antoan stigao je u Francusku iz Gvadalupea, a majka Marisa sa Martinika, francuskih kolonija. Odrastao je u kraju u kom je stopa kriminala izuzetno visoka, ali imao i sreće da u istom tom kraju ima nekolicina odličnih fudbalskih škola, kao i bezbroj betonskih terena.

Iako je počeo da se bavi fudbalom već kao šestogodinjak u lokalnom klubu, gde je počeo da iskazuje svoj talenat, nije oduvek gajio previše simpatija prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, pa je otac, inače trener, morao bukvalno da ga tera da ide na treninge i istraje u nameri da pokuša da postane profesionalni sportista.

Do petnaeste godine promenio je nekoliko niželigaških fudbala, a kao ključna ličnost u ranoj Tjerijevoj karijeri ističe se trener Žan-Mari Panza, jedan od njegovih mentora, koji ga je najpre doveo u Palaise, a zatim zajedno sa njim otišao u ES Viri-Šatilon – gde je često individualno radio sa njim posle redovnih dnevnih obaveza na treninzima. Ipak, kao ključan za njegov fudbalski put ističe se Arsen Venger, čuveni menadžer Arsenala, a tada Monaka, koji je 1990. godine na sugestiju Arnolda Katalana dozvolio svom skautu da ode da pogleda meč trinaestogodišnjeg Anrija. Katalano je imao i šta da vidi – Tjeri je u postigao svih šest golova u pobedi od 6:0, pa ga je Arnold pozvao da se priključi treninzima prvoligaša iz Kneževine, bez obavezne probe.

Četiri godina kasnije, posle sazrevanja i fudbalskog doškolovavanja, dobio je priliku da debituje, a več 1996. počeo je da pokazuje tek deliće znanja koje poseduje. Arsen ga je isprva koristio kao klasičnog napadača, ali mu nije bilo potrebno previše vremena da shvati da je ovaj daleko korisniji kao krilni ofanzivac – pre svega zbog brzine i neverovatnih driblinga u punom trku, ali i impozantnih tehničkih mogućnosti za tako mladog igrača.

Prvi put je zablistao u sezoni 1996/1997, kada je na putu ka tituli šampiona pokupio nagradu za najboljeg mladog igrača zemlje, da bi već sledeće bio jedan od najboljih pojedinaca tima na putu ka polufinalu Lige šampiona – sa rekordnih sedam golova, za jednog Francuza, u elitnom takmičenju. Na njegove sjajne partije ni selektor Eme Žake nije ostao imun, odlučivši da ga kao dvadesetogodišnjaka prekomanduje iz mlade u seniorsku reprezentaciju, tačno pred Svetsko prvenstvo u domovini.

On mu je na poverenje uzvratio sa tri postignuta gola i dve asistencije, niko od njegovih kolega nije više puta tresao mrežu, a da se ne pojavi u velikom finalu protiv Brazila (3:0) 'pobrinuo' se Marsel Desai dobivši crveni karton, zbog čega je Žake morao da izvrši defanzivnu izmenu iako je 'Titi' bio spreman da uđe u igru dvadesetak minuta pre kraja susreta na stadionu Stade de France.

Getty Images

Uspeh na najvećem fudbalskom takmičenju doneo mu je transfer u torinski Juventus, za velikih 13 miliona evra, ali mu igra na 'Čizmi' nikako nije ležala. Imao je problema da se izbori sa izuzetno jakim i prljavim defanzivcima, a u ulozi spasioca pojavio se ponovo Venger – načinivši ga igračem svetske klase kakvim ga i pamtimo. Međutim, ni početak na Hajberiju nije previše obećavao jer je stil defanzivaca umnogome bio sličan onom u Italiji, pa su posle osam uvodnih mečeva bez gola mediji počeli da dovode u pitanje njegovo umeće.

Odgovorio im je u svom stilu. Godinu je završio sa 26 golova, kao najbolji strelac lige, a nastavio je u istom ritmu i narednog leta kada je, posle svetske, osvojio i evropsku krunu. Još jednom je sa tri gola bio najbolji strelac tima, ovoga puta započevši sve mečeve na EURO šampionatu u Belgiji i Holandiji, a posebno se istiće onaj za vođstvo u polufinalnom meču protiv Portugala. Našao se u odabranom timu šampionata, ujedno ušavši u istoriju sa svojom zemljom kao osvajač najvrednije duple krune.

To je bilo i više nego dovoljno da u potpunosti poveruje u to koliki je majstor, da bi po povratku u London u potpunosti zablistao. Za osam godina u severnom delu glavnog grada Engleske osvojio je dve titule, tri FA Kupa i dva Komjuniti šildsa, postigavši 228 golova na 368 mečeva, uz 67 asistencija, a bio je i deo čuvenih 'Nepobedivih' – generacije 'Tobdžija' koja je bez poraza stigla do Premijer lige. Ipak, u potrazi za 'ušatim' peharom otišao je u Barselonu, samo godinu dana pošto su ga Ronaldinjo Gaučo, Samjuel Eto i drugovi sprečili da kao kapiten donese voljenom klubu jedini trofej koji mu nedostaje.

U svojoj prvoj godini u Španiji nije bio u svom najboljem svetlu, mediji na Ostrvu su to brže-bolje iskoristili da spekulišu kako će se vratiti u Arsenal, ali je već sledeće zajedno sa Kameruncem i mlađanim Lionelom Mesijem postigao 100 golova – za istoriju i prvu triplu krunu ikada od postojanja gigantna iz Katalonije. Do kraja karijere nastupao je na još na tri svetska i dva evropska kupa, da bi karijeru završio kao igrač Njukork Red Bula, a 2012. iskoristio je priliku da još jednom oduševi navijače Arenala, pošto je kao pozajmljen igrač odigrao četiri meča i postigao jedan gol. Sve u svemu, kompletno majstorstvo velikog Tjerija Anrija može se opisati u dva poteza protiv Mančester Junajteda, u tri sekunde – dizanje lopte na volej iz prijema, a onda bomba u gornji desni ugao gola Fabijana Barteza.

Mister football

Getty Images

Njegov uticaj na ono što danas gledamo zaista se ne može precizno odrediti. Bio je revolucionar u glavi, kopačkama i na klupi. Nemerljivo je uticao na razvoj fudbalske igre, donevši joj nešto što niko nikada nije, a sva je prilika da ni neće. Barem ne uskoro. U istoj tolikoj meri delovao je na dve ogromne kulture, najpre sopstvenu holandsku, ali nekako u značajnijem tonu na špansku i katalonsku. Nijedan čovek nije toliko obeležio fudbal kao igru, pa i ne čudi da je njegov nadimak 'Gospodin fudbal' jer je on upravo to i bio –Hendrik Johanes Krojf.

Rođen je 25. aprila 1947. godine u Amsterdamu, u ulici udaljenoj pet minuta daleko od stadiona velikana Ajaksa. Na fudbal su ga 'navukli' otac Hermanus Kornelis i brat Heni, a počeo je da ga igra u školskom dvorištvu, često ne stižući ni do škole na tom putu, Kao i starijem bratu, idol mu je bio jedan od prvih revolucionarnih driblera u istoriji – zemljak Gas Vilkes.

Sa deset godina ispunio je očev san, postao je član petlića 'Kopljanika', pošto je impresionirao Janija van der Vena, trenera Ajaksovih klinaca, koji je prolazio pored lokalnog igrališta. Međutim, sve se dramatično promenilo samo dve godine kasnije. Johanov otac umro je od srčanog udara, on se sa time borio kao i svaki dvanaestogodišnjak, ali je već tada pokazao posebnu crtu svoje ličnosti. Zakleo se na očevom grobu, koji je možda i prečesto posećivao, da će postati profesionalni fudbaler.

Članovi njegove porodice često su isticali taj događaj kao presudan u Johanovom životu, a veliku ulogu u onome što će postati odigrao je otac 'Totalnog fudbala', jedan od najvećih trenera svih vremena Rinus Mihels. Ono što je ovaj drugi zamislio prvi je pretvarao u delo, i to sa toliko lakoće kao da je bukvalno još u 'stomaku' imao malu loptu sa kojom se igrao. Njihova veza bila je toliko jaka i posebna da se, osim na spomenute kulture i fudbal uopšteno, urezala i u 'genetski kod' Barselone, a ujedno i u najvažniju sporednu stvar na svetu. Na stadionu tima sa Amsterdam Arene igrali su mnogi majstori ove igre, nekolicina najvećih ikada, ali opet se u moru svih njih ime Johana Krojfa posebno ističe, kada ga čak ni ne spomenete. Ništa na svetu nije voleo više od Ajaksa, tu je sve započeo i na kraju i okončao, a za jedanaest sezona u dva mandata osvojio je osam titula, pet Kupova, tri Kupa šampiona, UEFA Superkup i Klupsko prvenstvo sveta. Nije da ih nije sve 'upozorio' jer je u prvoj sezoni na 23 meča postigao 25 golova, uz 11 asistencija.

Iako ih je na preko trista mečeva u crveno-belom dresu postigao više od 200, već u toj prvoj sezoni pokazao je sve. Kada krene po krilu nije ga bilo moguće 'legalno' zaustaviti, lopta mu se prosto lepila za nogu, a njegov način driblinga ostavljao je i one najstarije kolege bez teksta. Bio je besprekoran tehničar, s loptom je mogao sve – bilo da je šutne, doda ili gurne nekome kroz noge. Bilo da je ona u pokretu ili ne, da li je oko njege troje ili petoro rivala, da li razdaljina za slobodnjak 18 ili 35 metara... Ako je postojao način da se prođe, proigra, predribla, pogodi, centrira, plasira... Pronalazio ga je. Pronalazio na način da sve to izgleda kao najprostija stvar na svetu.

Posle svega, njegov transfer morao je da bude rekordan. Barselona ga je u leto 1973. godine platila Ajaksu oko dva miliona dolara, a ta kupovina ispostavila se kao najpametnije ulaganje u istoriji sporta. Johan je 'Blaugrani' na terenu doneo prvu titulu posle trinaest sezona, i ništa manje važnu 'petardu' protiv omraženih rivala iz Madrida, a pored Kupa kralja, ostao je upamćen po 'fantomskom golu' protiv Atletika – kada je u skoku, okrenut leđima golu, u vazduhu, desnom petom prosledio loptu u mrežu.

Do kraja karijere nastupao je još sa Los Anđeles Asteke i Levante, pre nego što se vratio u Ajaks. Međutim, nije mu se ostvarila želja da karijeru završi na način na koji je želeo, njegov tim ponizio ga je ne ponudivši mu novi ugovor, a on im uzvratio odlaskom na stadion večitog rivala, Fejenordov 'De Kojp'. Preneo je magiju na Ruda Gulita, uzeo im duplu krunu i sa titulom igrača sezone otišao u legendu.

Getty Images

Kada bi se sagledao samo igrački učinak, deluje da njegov trag u Kataloniji i nije toliko dubok, ali ono što je usledilo kada je seo na klupu zauvek je promenilo tim sa Nou Kampa i fudbalsku istoriju, još jednom. Na ulasku u devedesete doneo je klubu četiri uzastopne titule, Kup pobednika kupova, Kup Kralja, UEFA Superkup i Superkup Španiji i prvi 'ušati' pehar u istoriji, ali i infarkt. Tačno tri desecnije kasnije doneo im je status giganta, večno mesto među velikanima i milijarde na klupskom računu.

Kao 'pelcer' poslužile su mu dve uspešne sezone na klupi svojih 'Kopljanika', gde je i stigao do svoja prva dva trofeja sa kravatom oko vrata. Opet, stoji da sve svoje fudbalsko znanje duguje gospodinu Mihelsu, isto tako i zahvaljujući i predanom radu i apsolutnoj posvećenosti onome što najviše voli, ali pitanje je da li bi Rinusove zamisli ispale baš onakve kakvim ih ljubitelji fudbala pamte, da nije bilo baš Krojfa. Prvog čoveka koji je odlučio da izađe iz šablona. Dok su svi Holanđani imali 'Adidasove' tri crte na rukavima, on je imao dve. Dok su svi nosili brojeve od 1 do 11, on je nosio 14. Toliko je bio poseban.

Ta njegova posebnost dolazila je do izražaja najviše kada bi pre izlaska na teren obukao narandžasti dres, tada je postajao još posebniji. Njegov uticaj bio je neminovan i javljao se koliko odmah, počev od prvog crvenog kartona za nekog Holanđanina ikada, na drugom meču u državnom timu, pa do toga da na Mundijalu 'izmisli' fintu. Bilo je to u Zapadnoj Nemačkoj 1974, kada je Šveđanina Jana Olsona poveo sa sobom u istoriju – zamahnuo je za pâs sa krila ka sredini, barem su to svi očekivali, ali je onda usledilo okret i trk ka golu. Krojfov okret.

Sve je bilo savršeno do finala, uostalom kao i taj njegov okret, ali su onda domaćini predvođeni Kajzer Francom uspeli da ga zaustave i tako ostave 'Lale' bez 'Zlatne boginje'. Izgubili su 2:1, a on nije dao gol. Jer da jeste ne bi izgubili, pošto se to nikada nije dogodilo u istoriji Holandije kada bi se on upisao među strelce. I u 'totalnoj penziji' ostao je veran svojim porocima – fudbalu i cigaretama, ali ga je ovaj drugi koštao života. Dvadesetčetvrtog dana marta ove godine pobedila ga je opaka bolest. Johan je vodio 2:0 na poluvremenu, u pauzi je istakao da je njegov trijumf neibežan, ali je pokvareni rak na kraju nažalost preokrenuo...

De zwaan van Utrecht

Getty Images

Da biste znali njegovo ime i ne morate da budete preterani fudbalski fanatik. On je toliko velik, u svakom smislu te reči, da se može reći da je zasebna fudbalska institucija. Čovek za koga će vam 99,9 odsto ljubitelja fudbala reći ukoliko ih upitate ko je najbolji centarfor svih vremena. Bez i sekunde razmišljanja. Simbol je jednog vremena, dva grada i jedne zemlje. Strelac možda i najlepšeg gola u istoriji ove divne igre. Svakako najneverovatnijeg. Postigao ih je preko 300 u karijeri, a ko zna koliko bi ih bilo da povrede nisu na tragičan način prekinule njegovu karijeru – Marsel van Basten.

Rođen je 31. oktobra 1964. godine 1964. godine u Utrehtu, kao najmlađi sin bivšeg fudbalera Jopa van Bastena i Lene, koja je krajem pedesetih godina prošlog veka emigrirala iz Surinama. Za ime po kome ga svi znamo zadužna je gospođa baba Van Basten, očeva majka, kojoj se nije svidelo ime koje su mu roditelji dali, pa je odlučila da ga jednostavno zove Marko.

On je već od rane mladosti pokazivao naklonost ka sportu, a kako košarka nije bila popularna u Holandiji, što se značajno nije ni promenilo do danas, poput svojih drugara zaljubio se u fudbal. Toliko je bio lud za fudbalom da je napravio dogovor za ocem da će otići s njim da se prijavi u osnovnu školu, samo ukoliko ga ovaj pre toga upiše u školu fudbala gradskog niželigaša EDO Utrehta.

Već sledeće godine primetili su ga skauti najvećeg kluba iz grada, pa je Van Basten u narednih devet godina postao njihov učenik, a dve i po decenije jedna od dve najveće legende u istoriji kluba. Pre odlaska u sredinu koja je bila 'obavezna' za svakog ekstra talentovanog igrača, amsterdamski Ajaks, odigrao je jednu sezonu za USV Elinkvijk, zbog svađe sa trenerom koji je favorizovao igrač imućnijih roditelja. Visoki momak iz Utrehta (188 centimetara) našao se u društvu Franka Rajkarda, Vima Jensena, Vima Kifta i Johana Krojfa i savršeno se uklopio. Upravo mu je čuveni holandski golgeter Kift bio konkurencija za poziciju u napadu, a koliko je bio dobar svedoči podatak da je već u drugoj sezoni uspeo da se izbori za dvadeset nastupa u dresu 'Kopljanika' i da sa devet golova dodatno skrene pažnu na sebe.

Ubrzo, po odlasku Vima u Pizu, postao je udarna igla strašne generacije tima iz Amsterdama, a njegove partije pretvorile su ga u zvezdu planetarnih razmena. Neverovatna kordinacija pokreta, tehnika, šut s obe noge, igra glavom, pozicioniranje, kretnja i domišljatost načinile su ga najboljim napadačem sveta, iako je imao samo 23 godine.

U periodu od 1982. do 1987. godine četiri puta bio je najbolji strelac Eredivizije, sa frapantnim učinkom – 133 meča, 129 golova. Posebno nadrealna bila je sezona 1985/1986 kada je na 26 ligaških mečeva postigao 37 pogodaka, od čega je šest dao Sparti u Roterdamu, a pet Herklesu u Amsterdamu. Osvojio je 'Zlatnu kopačku' te godine, njegov šut bio je ključan za osvajanje titule Kupa pobednika Kupova, a u svojim vitrinama već je imao tri titule i isto toliko nacionalnih kupova.

Silviju Berluskoniju, tvorcu modernog, moćnog Milana, nije preostalo ništa drugo nego da uplati traženu sumu i 'Letećeg Holanđanina' obuče u crno-crveni dres. Ipak, prva godina na 'Čizmi' bila je za zaborav, a, nažalost, ispostavilo se da je to samo bio početak jedne od najtužnijih priča u fudbalskoj istoriji. 'Rosoneri' su posle osam godina posta uspeli da vrate Skudeto na San Siro, ali je Marko odigrao svega 11 mečeva zbog hroničnih problema sa člankom. Međutim, kada je bio zdrav, priča je bila dijametralno drugačija. Druga, treća, četvrta sezona – 'Zlatna lopta', titula najboljeg strelca 'Capocannoniere' dva puta, golovi za osvajanje i odbranu 'ušatog' pehara Lige šampiona, ali opet prokleti zglob...

Getty Images

Uporedo sa uspesima u Milanu, Rajkard, Gulit i on preneli su svoj pečat i na igru Holandije, a legendarni selektor 'Oranje' Rinus Mihels samo dodao završni detalj celoj priči. Čuveni holandski trougao spreman je i uigravan godinama za velika dela, a posle pokoravanja Evrope na klupskom nivou, jedan od najubitačnijih trija ikada ništa nije moglo da zaustavi u leto 1988. godine, na Evropskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj. Tačnije, nije postojao 'legalan' način da se Marko zaustavi, ili barem na kratko neutrališe.

No, nije sve počelo kako treba, pošto je Vasil Rats pogodio za pobedu Sovjetskog saveza na otvaranju turnira, da bi situacija postala još dramatičnija kada je Bobi Robson anulirao Van Bastenov gol za vođstvo u drugoj rundi. Ipak, Marko u razmaku od četiri minuta kompletira het-trik, Kift nanosi poraz Republici Irskoj u odlučujućem okršaju, a Holandija sa drugog mesta prolazi dalje.

Takav razvoj situacije odveo je 'Lale' na domaćina i 56 hiljada navijača na stadionu Volkspark u Hamburgu, koji je proključao kada je Lotar Matues bio siguran sa tačke za prednost 'Pancera'. Međutim, Jirgen Koler ruši van Bastena, Ronald Kuman uzvraća istom merom, a Marko u 88. minutu, posle svih batina koje je dobio, odgovara golom u svom stilu – iz klizećeg starta, u punom trku, po zemlji u kontra stranu – za veliko finale. Rival isti kao na startu šampionata, prilika za revanš nikada idelanija, a takve situacije na velikoj pozornici Marko nikada nije propuštao.

Gulit je u 32. minutu načeo Sovjete, da bi 'Labud iz Utrehta', posle devet minuta igre u nastavku, na trenutak zaustavio svet. Arnold Murhen poslao je prejaku loptu na drugu stativu sa levog krila, ali to nije sprečilo Marka da uradi ono što je naumio – uhvatio je volejčinu iz samog ćoška kaznenog prostora i zakucao je u dalji gornji desni ugao. Holandija osvojila svoj prvi i jedini veliki trofej. Šta mislite, koliko bismo se još puta uhvatili za glavu, kao svi na planeti toga dana, da zbog prokletog zgloba, koji je bezbroj puta operisao, nije morao u 28. godini da kaže zbogom fudbalu? Prevelika tuga i pre svega nepravda. Ali, i ovako je mnogo velik.

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)