B92 Drim tim: Platini, Zidan ili Gulit?

Ovoga puta, u čast Evropskog prvenstva, jednog od dva najveća događaja u svetu fudbala, odlučili smo da zajedno sa vama izaberemo najboljih jedanaest igrača koji su u prethodnih 56 godina pisali istoriju Starog kontinenta.

Onih koji su majstorstvom obradovali svoju zemlju,učinili desetine miliona ljudi ponosnim i našli svoje mesto među velikanima najvažnije sporedne stvari na svetu.

Šampionat u Francuskoj 15. je u istoriji takmičenja u organizaciji Evropske fudbalske unije (UEFA), prvo na kome gledamo 24 nacionalna tima.

Simbolično je da je prvi završni turnir najboljih selekcija Evrope održan upravo u zemlji vina i sira 1960. godine.

Vaš i naš tim 'igraće' u formaciji 3-4-3, pošto smo odlučili da na uštrb zadnje linije tima damo malo više prostora svima onima koji su svojim umećem rešavali one najveće utakmice.

Posle detaljne analize gotovo stotinu kandidata, kroz njihov učinak na Evropskim prvenstvima, jedino što je preostalo jeste da od 33 trojice velikana izaberemo onih jedanaest najboljih.

Polako dolazimo do kraja naše priče, a u nedelji koja sledi očekuje vas odabir trojice najboljih napadača.

Le Roi

U izboru za najboljeg igrača prošlog veka zauzeo je šestu poziciju. Smatra se jednim od najboljih igrača u fudbalskoj istoriji. Trostruki je osvajač Zlatne lopte. Učesnik tri svetska i osvajač jednog evropskog prvenstva. Iako je bio klasična 'desetka', to mu nije smetalo da tri puta zaredom osvaja nagradu za najboljeg strelca Serije A 'Capocannoniere'. Koliko je bio opasan po protivničku mrežu govori i podatak da mu je jedno evropsko prvenstvo bilo dovoljno da i danas bude njegov najbolji strelac i da od svog naroda dobije nadimak 'Kralj' – Mišel Fransoa Platini.

Rođen je u seocu Žef na samom severu Francuske 21. juna 1955. godine, u oblasti Šampanj, a ima i italijanske korene. Otac Aldo bio je profesionalni fudbaler, ali i dugogodišnji direktor Nansija, pa je i sin usmerio na put 'trčanja za loptom'.

Za razliku od oca, bio je veliki navijač Meca, ali je malo nedostajalo da uopšte ne zaigra fudbal. Karijeru je počeo u lokalnom niželigašu, da bi sa 16 godina dobio poziv voljenog kluba. Na prvu probu nije mogao da ode zbog povrede u finalu regionalnog Kupa, ali je sjajnim nastupima u mlađim kategorijama upravo protiv Meca zavredeo još jedan poziv kluba sa stadiona Sent Simporien.

Međutim, iako je sve išlo po planu, novi šok doživeo je prilikom medicinski testiranja pre potpisivanja ugovora. Nije uspeo da izdrži test kapaciteta pluća, onesvestio se, a klupski lekar procenio je da ima hroničnih problema sa disanjem, kao i slabo srce.

Bio je očajan jer nije mogao da zaigra za klub koji je navijao od malih nogu, da bi se na inicijativu oca priključio rezervama Nansija, ali ni tu ništa nije išlo onako kako je želeo. Kako mu je već tada bilo jako teško oduzeti loptu, zbog odlične tehnike, svestrasnosti i inteligencije, trpeo je ozbiljne batine na svakom meču. Upravo zbog toga propustio je gotovo cele dve sezone i nije mogao da pomogne timu da izbegne ispadanje u drugi rang takmičenja.

Vratio se na teren posle dvostrukog preloma ruke i ekspresno vratio tim u elitu nagovestivši koliko je majstor. Postigao je 17 golova, od čega 14 iz slobodnjih udaraca, i postao ključni igrač ekipe. Da svi čuju za njega pobrinuo se sa dve kifle protiv šampiona Sent Etjena na putu ka trofeju Kupa Francuske. Saigrači su ga obožavali, ističući često da je najveći šaljivdžija u ekipi – podmetao im je petarde, pravio se mrtav, cedio im pastu za zube na jastuk, menjao je čili sosom....

Iako je predsednik kluba, koji ga je takođe jako voleo, odbijao da ga proda, morao je da popusti posle ponude Sent Etjena. Sa 'zelenima' je za tri sezone osvojio titulu i izgubio dva finala Kupa, ali tada skupoceni tim nije ispunio očekivanja uprave i navijača jer nije uspeo da osvoji Kup evropskih šampiona.

Ugovor mu je istekao i mogao je bez obeštećenja da realizuje svoj naredni transfer, ali je zahtevao da Juventus isplati naknadu Sent Etjenu pre nego što je kao dvadesetsedmogodišnjak obukao dres 'Stare Dame'. Našao se u društvo osvajača Svetskog prvenstva, u najvećem italijanskom klubu, a od njega se očekivalo da pokaže da je spreman za veliku scenu. Ipak, ni u Torinu ništa nije teklo onako kako je zamislio.

Već posle šest meseci malo je nedostajalo da napusti klub zbog velikih kritika medija, ali je uz pomoć Zbigneva Boneka, čuvenog poljskog reprezentativca, uspeo da prebrodi sve što ga je snašlo. Iste one koji su ga napadali naterao je da mu se dive, a kako i ne bi – kada je za pet godina na 'Čizmi' doneo Juveu Ligu šampiona, Kup pobednika Kupova, UEFA Superkup, Klupsko svetsko prvenstvo, dva Skudeta i Kup Italije. Direktno je uticao da u Torino stigne prvi 'ušati' pehar, realizovavši penal protiv Liverpula (1:0) posle tragičnih događaja na Hejselu, dok su mu tri titule najboljeg strelca Kalča, i desetine asistencija, donele isto toliko 'Zlatnih lopti'.

Pobrinuo se da ga navijači Juventusa nikada ne zaborave, kao ni ostali ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu, ali mu je istovremeno uspeh sa domovinom svaki put zamalo izmicao. Posle prolaska kroz mlađe reprezentativne kategorije zaigrao je na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976, da bi se dve godine našao na svom prvom Svetskom prvenstvu. I pored sjajne Mišelove igre, Argentinci su poslali 'Galske petlove' kući već posle grupne faze.

Opet se našao na prvoj liniji kritika, ali po ko zna koji put nije želeo da dozvoli da ga to poremeti. Kroz četiri godine, predvodio je naciju sa kapitenskom trakom oko ruke do polufinala Mundijala. Tamo iz je čekala Zapadna Nemačka, a mi smo dobili jedan od najboljih mečeva u istorji fudbala. Posle 120 minuta igre bilo je 3:3, iako je sudija propustio da svira penal posle nehumanog starta Heralda Šumahera na Patriku Batistonu, da bi Nemci posle boljeg izvođenja penala prošli u finale. Grmeo je na sudiju, bio besan, ali je i znao da nekada mora da mu se vrati...

Sve što je radio kao predsednik UEFA na stranu, ono što je učinio pred svojim ljudima na Evropskom prvenstvu u 1984. godine niko neće moći da mu suspenduje ili oduzme. Šta više, nijedan igrač, osim možda Dijega Armanda Maradone, nije toliko uticao na trijumfalni put jedne nacije. Gol za pobedu na otvaranju protiv Danske, zatim savršen het-trik protiv Belgije, pa pogodak u produžecima za pobedu nad Portugalom i plasman u finale. Nije želeo ništa da prepusti slučaju, pa je u 54. minutu postigao deveti gol, na petom meču. Naravno, iz slobodnjaka – za prvi veliki trofej 'Trikolora'.

Black Tulip

Deo je generacije koja je ostavila poseban pečat na fudbalsku igru i deo nacije koja ima ponosnu tradiciju. Jedan je od najboljih fudbalera svih vremena, apsolutni prvak Evrope, jedan od 125 najvećih živih igrača i čovek kome je Zlatnu loptu uručio Nelson Mandela. S druge strane, kada biste ga prvi put ugledali nikada to ne biste pomislili, pa čak ni rekli da je fudbaler. Visok 190 centimetara, sa građom NBA krila, gustim brkovima i dredovima do ramena, ali.. Sve to menja se onog trenutka kada dobije loptu u noge. Sa njom je mogao i umeo sve – Rud Gulit.

Rođen je kao Rudi Dil u Amsterdamu prvog dana septembra 1962. godine, u jednom od siromašnijih kvartova glavnog grada Holandije, a jedan je od onih koje je ulični fudbal načinio majstorima kakvi su postali. Šta više, Rud ga je već sa deset godina igao na ozbiljno nivou, da bi do četrnaeste promenio nekoliko klubova.

Dve decenije pošto su im očevi došli zajedno u novu zemlju, Rud Gulit i Frank Rajkard upoznali su se kada se Rudova porodica preselila u Stari zapadni deo Amsterdama, na jednom od mnoštva betonskih terena, ali je tada bilo nemoguće naslutiti kakvo će drugarstvo i partnerstvo na terenu razviti dvojica fudbalskih velikana iz Surinama. Na istim tim terenima, skauti velikih klubova po prvi put ugledali su i Ronalda i Ervina Kumana, odnosno Vima Kifta.

Sa šesnaest godina Gulit je postao najmlađi debitant u istoriji Eredivizije, kada je u dresu Harlema izašao na teren sa 16 godina. Odmah se snašao, a iako tim nije imao kvalitet da ostane u ligi, već sledeće sezone predvodio je ekipu do povratka u elitni rang, zbog čega je proglašen najboljim igračem Eerste Divizje, holandske druge lige.

Fizičke predispozicije omogućile su mu da u potpunosti neutrališe najveću boljku mladih fudbalera, a 'ulična' kontrola lopte bila je dovoljna da kod suprotsatavljenih kolega izazove ozbiljne frustracije. Tek što je dobio ličnu kartu, nastavio je da blista u dresu Harlema, postigavši 40 golova na manje od 100 mečeva za tri sezone, da bi ekipa posle povratka u ligu postala hit prvenstva i po prvi put u istoriji izborila plasman u Evropu. Engleski medijia prozvali su ga holandskim Dankanom Edvardsom.

Ostrvo je i delovalo kao njegova naredna destinacija, bilo je samo pitanje da li će pojačai Arsenal i Ipsvič Taun, ali su se onda menadžeri Teri Nil, odnosno Bobi Robson, usaglasili da je 30.000 funti previše novca za – 'divljeg klinca'. On je umesto toga otišao u Fejenord, na doškolovavanje kod Johana Krojfa, koji je polako završavao karijeru u Roterdamu.

Boravak na 'De Kojpu' obeležio je golovima, pošto predribla četvoricu ili pošalje 'projeklit' sa 30 metara, asistencijama kroz čitavu odbranu, drblinzima i ključnim startovima u gol šansama za protivnika. Pokrivao je kompletan centralni deo terena, pa niste bili ni sigurni šta i gde tačno igra, ali ga je upravo to činilo jedinstvenim. Posle osvojene duple krune još jednom je izabran za igrača godine, ovoga puta u društvu najboljih.

Sredinom osamdesetih odlučio se za ne toliko popularan potez, prešavši iz kluba za koji navija od malih nogu u PSV, što mu navijači Fejenorda ni danas nisu oprostili. Međutim, njemu tada ništa nije moglo da skrene pažnju sa fudbala. Još jednom je proglašen igračem sezone, u svojoj drugoj godini u Ajndhovenu, kada su 'Filipsovci' odbranili titulu, a on rezervisao kartu za najjaču ligu sveta – Kalčo.

Za razliku od klupskog nivoa, onaj reprezentativni nije nagoveštavao uspehe. U trenutku kada je Silvio Berluskoni 1987. isplatio rekordnih sedam miliona evra, kako bi Gulit u Milanu pravio društvo Rajkardu i Marku van Bastenu (jer sva trojica zajedno nisu mogli da sastave rečenicu na italijanskom), Rud je iza sebe već imao dva razočaravajuća kvalifikaciona ciklusa za EURO šampionate i jedan Mundijal. S druge strane, mnogi smatraju da je upravo otac 'velikog' Milana delimično odgovoran za sve ono što se događalo u narednih godinu dana.

Holandski trio postao je noseća snaga nekih novih 'rosonera' koji su rušili sve pred sobom. Skudeto se posle devet godina vratio na San Siro, da bi momci Ariga Sakija naredne sezone osvojili i titulu prvaka Evrope posle posta od tačno dve decenije. U revanšu polufinala demoliran je Real Madrid sa 5:0, a Gulit je, pre nego što je dao dva od četiri gola u finalu protiv bukureštanske Steaue, uspeo da se oporavi od povrede i operacije i 'uživo' podigne ušatog.

Nepunih mesec dana kasnije, na Evropskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj, Rinus Mihels preuzeo je komandu nad Rudom, Frankom i Markom, ali se note nisu menjale. Počelo je 'čupavo', porazom od Sovjetskog saveza na startu (1:0), međutim – ubrzo su se ispravili savladavši Englesku i Republiku Irsku, a potom i domaćine na krcatom stadionu u Hamburgu za plasman u finale. Protivnik u velikom finalu bio isti kao i prvog dana takmičenja, a Rud (glavom) i Marko (ne vredi objašnjavati) uzvratili Sovjetima s kamaatom za prvi i jedini veliki trofej u istoriji 'Oranje'.

Do kraja karijere, nastupao je još za Sampdoriju i Čelsi, igrao je i na Mundijalu i još jednom Evropskom prvenstvu, ali je kidanje ukrštenog ligamenta kolena ostavilo traga na Ruda. Daleko od toga da nije bio na svom nivou u Italiji i Švedskoj, ali su Nemci bili bolji, a Danci srećniji. Iako na trenerskoj klupi nije bio toliko uspešan, navijači 'Plavaca' večno će ga pamtiti jer im je 1997, kao igrač/menadžer, doneo FA Kup, prvi trofej posle 26 godina, a Holanđani kao jedinog kapitena koji je podigrao jedan od dva najvrednija trofeja u istoriji Holandije.

Zizou

Neko od vas spomenuo je u komentarima da bi trebalo da nas je sramota jer smo ga zaboravili. Svašta. Njega ne biste mogli da zaboravite tačno da ste ga videli samo i na treningu. Ono što je on radio s loptom, ali vala i bez nje, mogao je malo ko. Način na koji je igrao čini ga jednistvenim. Način na koji ga je shvato i na koji mu je pristupao takođe. Iako se prečesto koristi i zvuči kao floskula, za njega se sa punim pravom može reći da je jedan od najvećih. Zvanično je najbolji fudbaler Evrope za drugu deceniju prošlog veka, svetski i evropski prvak u svim kategorijama, strelac najlepšeg gola u istoriji Lige šampiona. Umetnik, velemajstor, doktor za fudbal – Zinedin Jazid Zidan.

Jedan je u nizu onih kome je kolonizacija odredila životni put, pa se, umesto u domovini oca Smaila i majke Malike Alžiru, rodio u Marseju 23. juna 1972. godine. Roditelji su mu nekoliko meseci pre izbijanja Alžirskog rata izbegli u predgrađe čuvene francuske luke, a, ko zna, možda i njegov fudbalski put ne bi bio kakav jeste da nije došlo do tako strašnih okolnosti. Najmlađi sin sedmočlane porodice tako se našao na ulicama jednog od najozloglašenijih predgrađa Marseja, gde je i počeo da se bavi fudbalom na čuvenom terenu 'Place Tartane', koji je u stvari bio glavni trg stambenog bloka u kome je stanovao.

Posle nekoliko sezona u lokalnim niželigašima, pre nego što ga je kao četrnaestogodišnjaka, u sklopu kampa koji je organizovala Fudbalska federacija Francuske, primetio skaut prvoligaša Kaena. Dobio je priliku da za šest nedelja pokaže šta ume, ali je već kroz nekoliko dana bilo jasno da će se tu zadržati nekoliko godina.

Kako i sâm često napominje kada govori o mladosti, jedini problem u tom trenutku bila mu je nemogućnost da kontroliše bes. Navijači su ga često vređali zbog porekla, a to je prvi uvideo direktor kluba Žan-Klod Elino, koji ga je pozvao da živi u njegovom domu zajedno sa porodicom – savetovavši ga da sav bes koji mu se nakupi ispolji na fudbalskom terenu.

Poslušao ga je. Nastavio je da se igra sa rivalima na terenu, a način na koji je to radio, iako je u tom trenutku u pitanju bila prva liga Francuske, stvarno je ostavljao bez daha. Tehnički je bio nadaren kao da je iz Brazila, a ne Alžira, dok je istovremeno uspevao da pronađe prostor tamo gde ga 'nema' – bilo za prodor, pâs ili razoran udarac.

Pre nego što je otišao u Bordo i Žirondincima doneo pehar Intertoto Kupa i finale UEFA Kupa, odveo je Kaen prvi put u klupskoj istoriji u evropska takmičenja. U Bordou je zajedno sa Kristofom Digarijem, koji mu je nešto kasnije postao kum, briljirao na protivnikovoj polovini terena, a broj klubova koji je slao skaute da ga gledaju povećavao se iz dana u dan. Iz ove perspektive, sva sreća pa je predsednik Blekburna 'dosta dobro' procenio da je Tim Šervud bolji, a uprava Njukasl Junajteda mudro odlučila da ne vredi milion i po evra, kao i da nema kvalitet za Premijer ligu.

Fenomenalne nastupe sa klupskog nivoa preneo je i u dres sa nacionalnim obeležijima, pa je Zizu u leto 1996. godine na stolu imao nekoliko ponuda najvećih klubova sa Starog Kontinenta, a njegova odluka bila je da se priključi akutelnom prvaku Evrope Juventusu. Stoji da ga je u Torino najpre privukla činjenica da je Juve imao vrhunsku ekipu, ali bilo je nešto i u tome da je živa legenda 'bjankonera' i njegov idol takođe povukao isti potez kada je napuštao Francusku – Mišel Platini.

Ekspresno se ustalio u prvom timu, pronašao svoje mesto iza napadača i nastavio da nam pruža magiju. Na Apeninskom poluostrvu zadržao se pet godina, doživeo najblistavije trenutke svoje karijere, osvojio dva Skudeta, ponovo Intertoto Kup, kao i titulu Klupskog prvaka sveta, ali i Zlatnu loptu. Međutim, jedino što mu je nedostajalo bila je Liga šampiona, tri puta je gubio u finalnom okršaju, ali je Florentino Peres, predsednik madridskog Reala odlučio to da promeni. Načinio ga je tada najskupljim igračem u istoriji (75 miliona), a ovaj mu je uzvratio najlepšim golom u istoriji elitnog takmičenja – ono remek delo protiv Bajera iz Leverkuzena, iz voleja, posle lopte koja pada sa strane, upravo je to.

Ipak, i da ga nije dao tada ne bi bio ništa manje 'veliki'. Ma, da nije osvojio apsolutno ništa na klupskom nivou – isto. On je doživeo ono što malo sportista jeste, nadmašio je svog idola, a ujedno i na najbolji mogući način odgovorio onima koji su ga vređali na rasnoj osnovi. Naravno, i bivšem predsedniku Vile.

Put ka besmrtnosti započeo je u svom stilu – elegantno. U avgustu 1994. godine ušao je u igru u drugom poluvremenu prijateljskog susreta sa Češkom, Francuska je gubila 2:0, da bi Zidan sa dva gola sprečio poraz svog tima. Povlačenje Erika Kantone otvorilo mu je mesto u timu, kao igrač Bordoa našao se na EURO 1996. u Engleskoj, ali iako su 'Galski petlovi' stigli do polufinala, Zizu još uvek nije bio toliko upečatljiv. Samo dve godine kasnije uradio je sve da ga čak ni žene, gospođe srednjih godina ne zaborave. Debi na Mundijalima, pritisak onaj najveći. Broj deset na leđima, a teren domaći. Još kad se uzme u obzir šta su, kad i gde Platini i drugovi uradili?

To se i videlo u grupnoj fazi, Zidan je isključen u meču druge runde protiv Saudijske Arabije, zbog gaženja rivala. Sa tri pobede otišli su dalje, Lilijan Tiram sačuvao ih je u životu sa jedina dva gola u dresu reprezentacije, za preokret protiv Hrvata u polufinalu, a Zinedin je najbolje sačuvao za kraj. Finale na nacionalnom stadionu, rival akutelni šampion sveta Brazil. Zidan je kompletan meč bio vođa svog tima, a dok su se Brazilci mučili da mu uzmu loptu ili preseku pâs, on je do poluvremena dva puta pogodio na način na koji to ne čini često – glavom. Francuska je postala prvak sveta, on najboljih igrač planete, dok je na Ajfelovom tornju stajala njegova slika, uz ogroman natpis – "Merci Zizou".

Na narednom EURO takmičenju samo je potvrdio svoju klasu, a Francuzi su postali prva zemlja, još od Zapadnje Nemačke 1974, koja u svom vlasništvu drži oba najveća trofeja. Ponovo je bio na neverovatnom nivou onda kada se lomilo, počev od slobodnjaka protiv Španije, a zatim i zlatnog gola protiv Portugalaca u polufinalu. Da ima poseban dar za fudbal mogli smo da vidimo i pre nešto više od mesec dana, kada je i kao trener postao prvak Evrope. Sve u svemu, Zizu je neko o kome ni deset tekstova nije dovoljno, pošto se od jednog njegovog poteza mogu napisati redovi i redovi... 'Marseljski rulet', gol protiv Bajera, prijem protiv Portugala, 'bomba' posle lažnjaka i proigravanja Ronalda, 'panjenka Điđiju Bufonu u najvećem meču u fudbalskom svetu...

Za kraj, kako biste vi reagovali da vam je Marko Materaci rekao 'šta vam rade' majka i sestre?

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)