B92 Drim tim: Ćavi, Figo, Gaskojn, Pirlo, Šeki i Inijesta

Ovoga puta, u čast Evropskog prvenstva, jednog od dva najveća događaja u svetu fudbala, odlučili smo da zajedno sa vama izaberemo najboljih jedanaest igrača koji su u prethodnih 56 godina pisali istoriju Starog kontinenta.

Onih koji su majstorstvom obradovali svoju zemlju,učinili desetine miliona ljudi ponosnim i našli svoje mesto među velikanima najvažnije sporedne stvari na svetu.

Šampionat u Francuskoj 15. je u istoriji takmičenja u organizaciji Evropske fudbalske unije (UEFA), prvo na kome gledamo 24 nacionalna tima, a simbolično je da je prvi završni turnir najboljih selekcija Evrope održan upravo u zemlji vina i sira 1960. godine.

Vaš i naš tim 'igraće' u formaciji 3-4-3, pošto smo odlučili da na uštrb zadnje linije tima damo malo više prostora svima onima koji su svojim umećem rešavali one najveće utakmice.

Posle detaljne analize gotovo stotinu kandidata, kroz njihov učinak na Evropskim prvenstvima, jedino što je preostalo jeste da od 33 trojice velikana izaberemo onih jedanaest najboljih.

Ovoga puta potrebno je odabrete dvojicu od šest ponuđenih igrača, dok vas u petak čeka odabir najbolje desetke.

El maestro de marionetas

Njegovi Španci smatraju ga najboljim igračem u istoriji svoje zemlje, dok je on za ostatak sveta jedan od najboljih vezista fudbalske igre. Simbol je jednog vremena, jedne škole, jednog kluba i jednog načina poimanja fudbala. Da nije bilo njega, pitanje je da li bismo prisustvovali stvaranju 'tiki-take'. Ne postoji trofej koji nije osvojio, niti iskreni zaljubljenik koga nije oduševio. Pisao je istoriju radeći ono što najviše voli i za šta je rođen, iako po njegovom ponašanju nikada ne biste mogli da shvatite koliko je u stvari veliki – Havijer Ernandes Kreus.

Rođen je 25. januara 1980. godine u Terasi, predgrađu Barselone. Kao i većini Španaca fudbalski uzor mu je najpre bio otac Hoakim, koji je u svoje vreme igrao u prvoj ligi za Sabadelj. Ipak, nije sve kod njega bilo stereotipno jer je fudbalske uzore pronašao na Ostrvu, u Engleskoj.

Divio se Džonu Barnsu, Polu Gaskojinu i Matu le Tisijeu, da bi kasnije tokom karijere često isticao da je za njega najbolji vezista svih vremena legenda Mančester Junajteda Pol Skols.

Na prvom treningu našao se sa 11 godina u svojoj voljenoj Barseloni, a verovatno ni sâm nije mogao da sanja koliko će toga ostaviti u nasleđe onima koji tek dolaze, posle gotovo dve i po decenije u dresu 'Blaugrane'. Ipak, ono što će uvek stajati 'ispred' svih tih brojeva i priča biće poseban pečat kojim je stvarao igru jedne od najslavnijih i najkvalitetnijih generacija u fudbalskoj istoriji.

Kao malo njih, ceo život posvetio je klubu sa Nou Kampa, a to mu se višestruko vratilo onim najvažnijim trofejima u klupskom fudbalu, ali i trasiralo mu put ka posebnom mestu u besmrtnoj generaciji koja je dva puta pokoravala Evropu i jednom planetu.

Za Barselonu je igrao 18 sezona, na 743 meča upisao je 84 gola i 185 asistencija, dobivši samo dva crvena kartona, ali nikada direktno. Igrao je zajedno sa velikanima kakvi su Rivaldo, Andres Inijesta, Ronaldinjo Gaučo, Lionel Mesi, Samjuel Eto, Tjeri Anri, i mnogim drugim, a sopstvenim majstorstvom u velikoj meri doprineo je osvajanju 25 trofeja za giganta iz Katalonije.

U moru fantastičnih veznjaka svoje generacije izdvajao se lakoćom pronalaženja rešenja i smirenošću u onim najvažnijim trenucima. Savršeno tehnički obučen, natprosečno fudbalski inteligentan – igrač koji je video prazan prostor pre nego što se on 'stvori', uvek na pravom mestu spreman da primi ili dâ tačan pâs.

Koliko je uticao na stvaranje nove Barselone, ali i novih stranica modernog fudbala, isto toliko bio je delotvoran i po 'Crvenu furiju'. Reprezentaciju koja je oduvek imala maestralne pojedince, ali nije imala ono nešto što pojedince načini šampionima. Onda je došao gospodin Ernandes...

U dresu sa državnim grbom debitovao je na Olimpijskim igrama 2000. godine u Sidneju, a tokom karijere igrao je još na četiri čvetska prvensta, od 2002. do 2014, kao i na tri evropska prvenstva. Tokom godina tabao je put sebi i saigračima, činio sve oko njega na terenu nemerljivo boljim, da bi sve što se skupljalo u prošlosti, pune 44 godine, došlo na naplatu na EURO završnom šampionatu 2008. godine u Austriji i Švajcarskoj.

Potvrdio je da je najbolji centralni vezista sveta, dok se pored kompjuterski tačnih dodovanja i 'progamiranog' kretanja isticao i vrhunskom igrom u defanzivi i izvođenjem prekida. U polufinalu postigao je prvi od tri gola protiv Rusije (3:0), da bi u velikom finalu protiv Nemačke, u 33. minutu, Iz mesta uputio takav pâs da Jens Leman zamalo bude kratak, a da Fernando Tores tačno ima vremena da je bocne u mrežu.

Španija je po drugi put u istoriji postala prvak Evrope, ali to je bio samo početak trijumfalne avanture momaka Visentea del Boskea. Dve godine kasnije, na Mundijalu u Južnoj Africi odigrao je savršen turnir. Ovoga puta postigao je gol protiv Portugala (1:0) za prolaz u četvrtinu finala, potom je za Nemce u polufinalu bio koban njegov korner pravo na glavu Karlesa Pujola, pre nego što je Inijesta porazio Holanđane (1:0) za najveći trofej nad svim trofejima.

Tačku na fascinantnu internacionalnu karijeru stavio je još jednim doktorskim nastupom na Evropskom prvenstvu. Na putu ka odbrani trona oborio je rekord Ronalda Kumana (117) sa 127 pasova na jednom meču, dok je finale sa Italijom (4:0) začinio asistencijama za Đordija Albu i ponovo 'El Ninja'. I, gde je Ćavi otišao posle svega? U porodičnu kuću, gde i dalje živi sa svojim roditeljima...

Rei dos leõnes

Spada u najbolja krila svih vremena. Samo je Lionel Mesi zabeležio više asistencija od njega u Primeri. Za Portugalce je božanstvo, za Katalonce Juda, a za Madriđane heroj. Jedan je od 33 igrača koji su igrali i za Barselonu i Real Madrid. Osvajač je 'Zlatne lopte i član spominjanog društva od 100 najvećih fudbalera u istoriji. Jedan je od najboljih driblera u fudbalskoj istoriji, zaljubljenik u kola, aii i veliki humanitarac i filantrop – Luiš Filipe Madeira Kaeiro Figo.

Rođen je 4. novembra 1972. godine u gradiću Almadi, kao prvo i jedino dete Antonija i Marije Žoane Figo. Odrastao je na ulicama radničkog kvarta, a njegova prva velika ljubav bio je ulični fudbal, koji je igrao za lokalni Os Pastilhas.

Upravo je specifični uticaj igre na betonu i doprineo razvitku njegovog driblinga dovevši do toga da bez previše problema može da naniže nekoliko protivničkih igrača..

Sa 11 godina postao je deo akademije lisabonskog Sportinga, što je značilo da mu sledi selidba u prestonicu. Međutim, nije imao ni najmanji problem da se navikne na metropolu kakav je Lisabon, šta više, dolazak među 'Lavove' samo je ubrzao njegov proboj ka vrhu.

Partijama u Sportingu brzo je privukao pažnju onih najvećih evropskih klubova, za šest godina osvojio je nacionalni Kup, dok je već posle dve sezone među profesionalcima zaslužio poziv u nacionalni tim – davne 1991. godine.

Prva kontroverza datira upravo iz perioda kada je napuštao domovinu, pošto je istragom utvrđeno da je istovremeno potpisao ugovore i sa Juventusom i sa Parmom, zbog čega mu je Savez zabranio da igra u Italiji. To je iskoristio Johan Krojf i za tri miliona evra doveo Figa u Barselonu.

U narednih pet godina rad sa holandskim revolucionarom napravio je od njega jednog on najboljih igrača sveta, a gotovo da nije bilo defanzivaca koji su uspevali da ga zaustave kada se stušti po boku. Kontrolisao je loptu savršreno obema nogama, driblinzima i prodorima terao je navijače na noge, a posle osvajanja dve La lige, dva Kupa kralja, Kupa pobednika Kupova i Superkupova Španije i Evrope dobio je nadimak 'Rei dos leõnes' (Kralj lavova).

U međuvremenu, posle skoro 200 nastupa, 35 golova i pedesetak asistencija, postao je ljubimac navijača na Nou Kampu, ali i kapiten 'Blaugrane'. Ipak, ono što je uradio na kraju prošlog milenijuma obeležilo ga je za sva vremena.

Španija, kao i ceo fudbalski svet, bila je u šoku kada je predsednik Reala Florentino Peres saopštio da je za 50 miliona evra kupio najboljeg igrača sveta – Luiša Figa iz Barselone. Preko noći prešao je put od heroja do izdajnika, a čak ni svinjska glava, prazna flaša 'Džek Denijelsa' i nož, kojim su ga zasuli dok je izvodio korner na Nou Kamp, nisu ga izbacili iz koloseka.

Nastavio je da igra u istom ritmu, savršeno se uklopio u 'Galaktikose' i osvojio još dve titule, između ostalog, ali i najvredniji trofej koji mu je nedostajao – Ligu šampiona. Na kraju, ispunila mu se velika želja da zaigra na 'Čizmi', gde je u dresu milanskog Intera i završio karijeru 2009. godine.

S druge strane, nije imao sreće da i sa svojim Portugalom osvaja trofeje, iako je dva puta dolazio na korak ili dva od toliko željenog uspeha. Najbliži trofeju bio je u pred svojim ljudima, u svom Portugalu na Evropskom prvenstu 2004. kao kapiten. Evropski 'Selesao' doživeo je tada dva poraza na završnom turniru, oba od Grčke. Prvi je došao na otvaranju (2:1), a onaj drugi naterao je celu zemlju u plač – skok Angelosa Haristeasa bio je dovoljan za senzaciju u velikom finalu.

Pod utiskom svega povukao se iz reprezentativnog fudbala, ali se na nagovor velikih prijatelja vratio i predvodio tim do polufinala Mundijala u Nemačkoj. Iako je sa 37 godina poslednji put obuo kopačke, deluje kao da ih nikada nije ni izuvao, a sada se bori na sve načine da ga učini boljim i zadrži ga čistim...

Gazza

Prvi i srednje ime dobio je po članovima legendarnih Bitlsa Polu Mekartniju i Džonu Lenonu. Ranu mladost obeležile su mu dve tragedije, a na kraju se ispostavilo da mu je i ceo život bio takav. Važio je za najdarovitijeg igrača svoje generacije, ali i jednog od najtalentovanijih u istoriji engleskog fudbala. Fudbal mu je bio sve na svetu, voleo je Njukasl Junajted i Englesku više od svega, a ništa drugo sem da šutira loptu i nije umeo da radi – Pol Džon Gaskojn.

Rođen je 27. maja 1967. godine u Dunstinu, seocu u blizini Gejtsteda u okrugu Tajn i Ver. Otac mu je bio građevinac, majka radnica u fabrici, a on samo još jedan u nizu klinaca iz Engleske koji je počeo da juri za loptom čim je prohodao.

Već u osnovnoj školi pokazao je da poseduje veliki talenat, da bi posle neuspešnih proba u Ipsvič Taunu, Midlsboru i Sautemptonu kao trinaestogodišnjak ispunio svoj prvi san – postao je 'Svraka'. Istovremeno, uz pomoć najboljeg druga Džimija 'pet bejlija' Garnera, počeo je da iskazuje i svoju preku narav.

Ipak, nisu ti incidenti i raskalašno ponašanje bili toliko dramatični, ali svi koji ga poznaju kažu da je na njegov pogled na život umnogome uticalo sve ono što je proživeo već pre perioda kada se našao na Sent Džejms Parku.

Gazin svet po prvi put ozbiljno je uzdrmala smrt mlađeg brata njegovog prijatelja Stivena Spragona, koji je jedva nekako namolio majku da ga pusti zajedno sa starijim bratom i Polom da se igra. I dok je Gaskojn plaćao račun u lokalnoj prodavnici, mališa je istrčao na ulicu i ostao na mestu mrtav pošto ga je udario automobil.

Desetogodišnji Pol bio je slomljen, a na sve to nadovezao se period u kojem je njegov otac počeo da dobija napade, da bi samo tri godine kasnije tragedija ponovo udarila. Samo pet godina kasnije, momak koga je ubedio da mu se iz Bora priključi u Njukalsu pao je sa skele dok je radio sa njegovim ocem na gradilištu i izgubio život.

Gaza se okrenuo kockanju, alkoholu i lakim ženama, a nadasve traumatično iskustvo dodatno su mu otežavali opsesivno kompulsivni poremećaji i tikovi koji su bivali sve izraženiji. Ipak, ono što je najviše voleo na kraju ga je spaslo, dobro, omogućilo mu da ne završi kao dobar deo onih koji su ga okruživali.

Posedovao je retku dozu lucidnosti u svojoj igri, kada su igrači sa Ostrva u pitanju, snažan šut i duh velikog borca. Kada bi krenuo u prodor teško ga je bilo zaustaviti, što zbog tehničkog znanja, što zbog fizičkih predispozicija. Igrao je jednostavan fudbal, savršeno je razumeo igru, a zbog svega što je bio postao je ljubimac nacije. I ne samo to, postao je i deo engleske kulture.

Igrajući za Njuku i Totenhem Hotspur postao je instant zvezda, da bi na Mundijalu u Italiji 1990. godine došlo vreme da ga i svet upozna. Zajedno sa Piterom Šiltonom, Brajnom Robsonom i Garijem Linekerom odveo je 'Gordi Albion' do polufinala sa Zapadnom Nemačkom, upisavši tri asistencije na tom putu. Englezi su poraženi posle penala, ali ono što su svi zapamtili, a da nisu Nemci, jesu Gazine suze u 99. minutu – trenutak kada je shvatio da je zbog parnih kartona Svetsko prvensto za njega završeno.

Vratio se još jači i bolji u dresu 'Pevaca', nosio je tim ka finalu FA Kupa, dogovorio deset miliona evra vredan transfer u Lacio, ali se još jednom sve u sekundi promenilo. Petanest minuta od početka velikog finala na Vembliju posle neopreznog starta pokidao je prednji ukršteni ligament. Iako godinu dana nije mogao da igra fudbal, rimski klub odlučio je da ga sačeka, a on im je na poverenje uzvratio golom Romi i plasmanom u evropska takmičenja prvi put posle 16 godina.

Nažalost, Gaza i loša sreća jednostavno su išli zajedno. Taman pred EURO u domovini 1996, klupski kolega Alesandro Nesta slomio mu je nogu i sada 15 meseci nije mogao na teren, ali je istovremeno imao sreću da klupu reprezentacije preuzme Teri Venejbls, čovek koji ga je trenirao u Totenhemu. Rigorozne dijete i mukotrpni treninzi doveli su do toga da ponovo postane nezamenjiv. Novo polufinale, ponovo Nemci i ponovo poraz posle penala...

Možda je u karijeri osvojio samo jedan trofej, sigurno da je donekle protraćio dar koji je malo njih imalo, ali prosto nije moglo drugačije jer takav je bio Pol Gaskojn. Veliki majstor, isti toliki 'ludak'– unikat. Pored svega po čemu će ostati upamćen, kada spomene njegovo ime prvo što mora da vam pamet jeste – lopta levom preko Kolina Hendrija, bomba desnom pored Endija Gorama i potom čuvena 'hongkoška zubarska stolica'...

L'architetto

Marčelo Lipi ga opisuje kao tihog vođu koji govori nogama, dok ga ostatak sveta oslovljava kao 'arhitetku', 'profesora', 'maestra' ili 'Mocarta'. Jedan je od onih čije lopte 'imaju oči', ali i jedan od onih koji su osvoji gotovo sve. Za sebe kaže da ima četiri velike ljubavi – porodicu, fudbal, vino i Soni Plejstejšn. Naslov njegove autobiografije glasi "Mislim, dakle igram" – Andrea Pirlo.

Rođen je 19. maja 1979. godine u gradiću Flero u okrugu Breša, gde je i načinio svoje prve fudbalske korake, a to što je do sredine puberteta bio visok manje od 170 centimetara nije ga sprečilo da već kao šesnaestogodišnjak upiše prvi meč u Seriji A.

Iako mu je, osim visine, nedostajalo i snage, brzine i čvrstine, ono što mu je omogućavalo da se izbori sa svime na terenu bili su pre svega sjajan pâs, izvanredna tehnika, idealan pregled igre i mogućnost da pogodi mrežu iz bilo koje pozicije. Prvi koji ga je primetio bio je trener milanskog Intera Mirčea Lučesku,

Ipak, kada je Rumun otišao, čelni ljudi 'nerazura' odlučili su da Andrea ne poseduje potreban kvalitet, da bi ga posle niza pozajmica prodali gradskom rivalu Milanu. Ta procena i danas se smatra jednom od najglupljih u istoriji sporta, koju Interisti nikada neće zaboraviti.

Za tačno deset godina u dresu 'rosonera' osvojio je sve što jedan fudbaler može da poželi. Dva Skudeta, dve Lige šampiona, dva UEFA Super Kupa, Svetsko klupsko prvensto, Kup i Superkup Italije.

Postao je jedan od najcenjenijih fudbalera sveta, jedan od najboljih u svojoj generaciji, a osim retkog majstorstva u baratanju loptom sve je oduševljavao svojim pristupom. Čini se da ga za 25 godina koliko igra fudbal nikada nismo videli iznerviranog ili kako burno reaguje na sudijsku odluku.

Gospodin, na terenu i van njega, igrač bez koga nije moglo zamisliti niti jednu akciju ekipe za koju je nastupao, a svojim pristustvom u velikoj meri je uticao da italijanski fudbal bude baš onakav kakav danas gledamo.

S druge strane, dok se za čelnike Intera može reći da su brzopleto reagovali, šta onda reći za vodeže ljude Milana? Godine 2011. odlučili su da mu ne produže ugovor, a neverovatni splet okolnosti iskoristio je torinski Juventus. Četiri godine kasnije, Andrea je osvojio još četiri titule, Kup i dva Superkupa Italije, potvrdivši da je rođeni prvak, a njegove suze, posle poraza u finalu Lige šampiona od Barselone, pokazale da ipak i on poseduje emocije.

Uporedo sa uspesima na klupskom nivou, nije prošlo previše vremena pre nego što ga je Đovani Trapatoni učinio reprezentativcem i pozvao na EURO 2004. u Portugalu. Neuspeh na Iberijskom poluostrvu pomogao mu je da dodatno sazri kao igrač, da bi mu Marčelo Lipi, na Mundijalu u Nemačkoj dve godine kasnije, poverio sredinu terena.

Bilo je kroz istoriju mnogo onih koji su direktno svojim umećem donosili svojim zemljama uspeh na Svetskim prvenstvima, ali nije previše onih koji su to činili u tolikoj meri kao Pirlo. Već na otvaranju šampionata dao je gol i namestio jedan Vinčencu Jakinti, a centaršut za Alberta Đilardina ispostavio se kao ključan za prolaz u nokaut fazu.

Nastavio je da komanduje sredinom terena, da bi od polufinala ponovo preuzeo stvar u svoje ruke. Najpre je u polufinalu protiv domaćina asistirao Fabiju Grosu u produžetku za vođstvo, pre nego što je u velikom finalu protiv Francuske iz kornera pronašao Marka Materacija za izjednačenje. Tačku na savršen turinir, na kome je pokupio tri nagrade za igrača meča, uključujući i finale, stavio je sigurnom realizacijom iz penala za četvrtu titulu prvaka sveta svoje zemlje.

Da uđe u društvo onih koji su osvojili apsolutno sve sprečili su ga Španci. 2012. na EURO u Poljskoj i Ukrajini. I tog leta tri puta proglašavan je igračem meča, neprestano je 'hranio' saigrače loptama, u četvrtini finala protiv Engleza imao je više pasova nego kompetan vezni red rivala, a iako je imao 32 godine, pretrčao je više kilometara od bilo kog igrača na završnom turniru. Ali to je bio samo još jedan običan dan u životu Andree Pirla...

Šeki

Verovatno najbolji dribler u istoriji Jugoslovenskog fudbala. Druga 'Zvezdina zvezda'.Veliki fudbaler. Veliki boem. Veliki čovek. Čovek koji je našu zemlju vodio do četvrtog mesta na svetu i drugog u Evropi, a fudbal učio na ulicama Beograda. Oni koji su imali priliku da ga gledaju kažu da se na ovim prostorima nije rodio, niti će se roditi, darovitiji igrač od njega. Toliko je bio poseban da se ni Josipa Broza Tita nije plašio, novinari su smatrali da za svoju partiju na terenu ne može da dobije manje od 'osmice', a jedan francuski kolega dao mu 'jedanaesticu' – Dragoslav Šekularac.

Rođen je u Štipu u Makedoniji 30. novembra 1937. godine, Otac Bogosav bio je advokat, a majka Donka domaćica, ali Šeki nije zanimalo ništa osim fudbala. Njegovoj sreći nije bilo kraja kada je otac dobio posao u Ministarstvu poljoprivrede, pa se porodica preselila u Beograd.

Iako je posle završene gimnazije upisao metereološku školu, već na drugoj godini srednje škole bilo je jasno šta je jedino što on želi. Dimitrije Milojević, bivši fudbaler BASK i slovoslagač u dnevnom listu politika primetio ga je dok je igrao fudbal u dvorištu Druge muške gimnazije i pozvao ga da sutradan ujutru dođe na probu u Crvenu zvezdu.

Nije prošao tada – rečeno mu je da je previše žgoljav, a ljudima iz Zvezde nije se svideo ni njegov zabavljački pristup fudbalu. Međutim, već kroz četiri dana dobio je novu priiliku i ovoga puta je uspeo, ali je veliko pitanje da li bi izrastao u igrača kakvim ga pamte, da nije bilo čika Mitketa (prim. aut. Dimitrija Milojevića). "Mali, sutra ujutru u Zvezdu".

Isprva, Šekularac je bio razočaran jer je očekivao da će već na prvom treningu videti neku novu fintu ili driblinig, smatrajući da fudbal bez toga nit je zabavan niti lep, ali je ubrzo shvatio da je sve to samo deo nečega što čini fudbalera kompletnim. Takođe, bio je izraziti dešnjak, a čika MItke nikako nije želeo jednodimenzijonalnog igrača – naredio mu je da milion puta šutne loptu levom nogom jer "onaj koji se služi samo jednom nogom nikada neće postati veliki fudbaler", govorio je.

U dresu najtrofejnijeg srpskog kluba debitovao je kao sedamnaestogodišnjak, ali je te sezone sakupio svega dva nastupa za prvi tim. Ipak, već sledeće godine cela država pričala je samo o njemu. Sa sedam golova i desetak asistencija vodio je tim do titule, a nedugo zatim našao se i u nacionalnom timu koji je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu.

Za 11 godina u crveno-belom dresu osvojio je pet titula i jedan kup Jugoslavije, a direktno je odgovoran za duplu krunu 1959. godine kada je sam pobedio Partizan u finalu Kupa. Upisao je 375 mečeva za Zvezdu, postigao 119 golova i zabeležio nešto manje od stotinu asistencija. Verovatno bi postigao i više u dresu voljenog kluba, da dobre tri sezone nije morao da ide po rehabilitacijama jer su ga nemilice tukli, pošto nisu znali kako da ga zaustave.

Ono što je obeležilo njegov boravak u domovini jeste sukob sa tadašnjim komunističkim režimom, Brozom i Aleksandrom Rankovićem, nekadašnjim predsednikom OZNE, ministrom policije i potpredsednik SFRJ. Bio je revoltiran njihovom odlukom da mu zabrane odlazak u Juventus, za tada basnoslovnih 600.000 dolara, jer je morao da ostane "da zabavlja radničku klasu".

Nije uspeo da se iskontroliše i istrpi nepravdu, pa je zbog udaranja arbitra Pavla Tumbasa, na prepunom niškom Čairu u jesen 1962. godine, zaradio zatvor i gotovo dvogodišnju suspenziju iz fudbala. Na kraju je sa povređenom kičkom prešao u Kalsrue, pre nego što je otišao u Ameriku (Sent Luis Stars) i Kolumbiju (Santa Fe, Milionarios, Amerika de Kali) da ih uči fudbalu. Iako na klupi nije bio ni približno uspešan kao na terenu, za navijače tima sa Marakane ostaće upamćen i kao jedan od najzaslužnijih za selektiranje ekipe koja je, samo godinu dana po njegovom odlasku, napravila najveći uspeh u istoriji našeg fudbala – postavši prvak Evrope i sveta.

Za nacionalni tim debitovao je sa 18 godina, a kako sam često ističe samo tada je i bio 'Šekularac', između Melburna i Mundijala u Čileu 1962, sve drugo bilo je vojska maltretiranje i kazne. Sa Jugoslavijom je igrao i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj, kao i na prvom Šampionatu Evrope dve godine kasnije,

Na tom EURO izabran je u najbolji tim turnira, predvodeći tim do velikog finala zajedno sa Milanom Galićem i Draženom Jerkovićem. Ipak, nije imao sreće da stigne do svog prvog zlata, a koban po našu ekipu bio je gol Viktora Ponedeljnika u 113. minutu velikog finala, za slavlje Sovjetskog saveza. Ipak, daleko veći žal ostaje za porazom u polufinalu narednog Mundijala, kada je Čehoslovačka zaustavila naše momke, koji su na kraju završili kao četvrti.

Upravo taj šampionat možda i najbolje opisuje kakav je bio čovek čije su najveće ljubavi fudbal i žene, baš tim redosledom. Ponovo se našao u idealnom timu, ali će večno ostati upamćena dva detalja. Za nastup protiv Urugvaja novinar čuvenog 'France Football' magazina dao mu je ocenu 11, a 'Urusima' nije ostalo ništa drugo nego da mu prirede špalir kada je izlazio sa terena. E, toliko je veliki Dragoslav Šekularac bio...

El Ilusionista

Zbog onoga što radi na terenu prozvan je iluzionistom. Učenik je čuvene Barselonine škole 'La Masia', nema trofeja u svetskom fudbalu koji nije podigao visoko iznad glave, a sa njih ukupno 31 najtrofejniji je igrač u istoriji Španije. Kao i njegov 'davno izgubljeni brat' Ćavi, smatra se jednim od najboljih vezista svoje generacije, ali i svih vremena. Đozep Gvardiola jednom je rekao da će ga upravo Ćavi poslati u penziju, a da će ON sve njih oterati u penziju – Andres Inijesta Lujan.

Rođe je u seocu Funetabilji, u proviniciji Albasete, 11. maja 1984. godine, gde je i počeo da se bavi fudbalom. Već sa 12 godina, igrajući na prijateljskom turniru, privukao je pažnju španskih velikana, a najbrža je bila Barselona, pa je Andres ubrzo morao da se pakuje i seli u La Masiju.

Međutim, iako mu se ispunio san, nije mu nimalo lako palo da se odvoji od porodice. To što je bio stidljiv, uplašen i nesiguran u sebe dodatno mu je otežavalo stvari, a prvi ljud koji su ga trenirali kažu da je nekoliko meseci po dolasku često plakao.

Ako je privatno bio stidljiv i uplašen, to se nikako ne može reći kada bi obuo kopačke i primio loptu. NIkada nije stajao, provlačio se između nekoliko protivnika poput zmije, uvek bivajući na pravom mestu, a to što je fudbalski rastao u Masiji omogućilo mu je da do perfekcije dovede svoju tehniku i pâs igru. Takođe, mogućnost da najprostijim driblinzima naniže nekoliko protivnika činila ga je različitim u odnosu na sve one ostale legende koje su bile zadužene za kreiranje akcija svog tima.

Poput Ćavija, sa kojim je izgradio jedno od najupečatljivijih partnerstava u fudbalskoj istoriji, celu karijeru posvetio je gigantu sa Nou Kampa, gde i danas igra. Odigrao je 587 mečeva, postigao 53 gola i upisao 128 asistencija, osvojivši na tom putu 28 trofeja i pregršt individualnih priznanja.

Njegov uticaj ne može se sagledati samo kroz uspehe Barselone ili kasnije Španije, već i kroz sve promene kroz koje je fudbal prolazio u prethodne dve decenije. Upravo je Andres postao simbol nečeg novog u najvažnijo sporednoj stavri na svetu. Prototip modernog veziste koji je u stanju da pretrči na desetine kilometara, ali i da onda kada se meč lomi odigra ključno dodavanje ili pogodi mrežu rivala.

Veoma često je to činio. Pre svega spajajući svoje saigrače sa golom, na najneverovatnije načine, kroz nekoliko protivničkih defanzivaca, a stigao je i da postigne neke od najvažnijih pogodaka u istoriji svog kluba i svoje zemlje.

Uporedo sa napredovanjem u 'Blaugrani', prolazio je kroz sve mlađe kategorije 'Crvene furije', s kojom je najpre dva puta bio prvak Evrope, u uzrastu za igrače do 16 i 19 godina. Pri tom, u oba navrata biran je u najblje timove šampionata, a već tada moglo se naslutiti rađanje novog velikana. Među onim najboljima našao se na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine, a to je bio samo početak neverovatnog putovanja koje i dalje traje...

Luis Aragones odlučio je da uradi isto ono što i Frank Rajkard, dao je Ćaviju i njemu puno poverenje i potpunu slobodu u veznom redu nacionalnog tima, a ono što su ova dvojica uradila prepričavaće se u nedogled u onim čuvenim fudbalskim pretparačkim pričama.

Posle 44 godine, Španija je postala prvak Evrope u Austriji i Švajcarsko 2008. godine, dok je on naciju kupio, što se kasnije saznalo, odlukom da ne prijavi stomačni virus kako ne bi propustio niti jedan meč. Do polufinala upisao je dve asistencije u svom stilu, da bi treća došla za Ćavija u borbi za finale sa Rusima, kada je Ernandes pogodio za vođstvo protiv Rusije (3:0). U velikom finalu savladana je Nemačka (1:0), a Andres se ponovo našao među jedanaest odabranih.

Odigrao je turnir bez iti jedne greške, bez ikakve sumnje, ali šta tek onda reći za nastup na Mundijalu u Južnoj Africi dve godine kasnije? U istom ritmu, zaradio je četiri nagrade za igrača meča na putu do novog finala, što je za rukom pošto samo još, opet, Ćaviju, a sudbina je htela da baš on da najvredniji gol koji jedan fudbaler može da postigne. Igrao se 116. minut finala Mundijala, 'Furija' je kretala u jedan od posledjih napada protiv Holandije, a onda je Cesk Fabregas proigrao Andreasa Inijestu, a ovaj iz prijema podigao loptu na volej – zakucavši je potom u dalji ugao za prvu 'Zlatnu boginju'.

I tada je proglašen najboljim pojedincem meča, a isti slučaj bio je i u finalu kada je Španija odbranila titulu prvaka Evrope, razbivši Italiju u borbi za trofej (4:0), čime je postao jedini Španac sa spomenutom nagradom u tri finala. Posle svega, najbolje je da pogledate klip, ali i nastavite da mu se divite dok i dalje igra. Jer, ko zna kada će se sledeći put pojaviti igrač kome će, poput Dijega Armanda Maradone i Ronaldinja Gauča, navijači Reala aplaudirati na sred Santijago Bernabeua...

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)