"Mama, izvini, prestao sam da plačem"

Aleks Okafor je 2013. godine došao u NFL sa univerziteta Teksas.

Posle Arizone odlazi u Nju Orleans odakle prelazi u Kanzas sa kojima je osvojio Superboul, a svoj tekst posvetio je svim majkama.

"Draga mama, ovo počinjem izvinjenjem. Moja najveća greška je što sa tobom nisam razgovarao koliko je trebalo. I često sam plakao kada god pomislim na tebe. Uvek mi na pamet padne slika, kada ti ležiš u bolničkom krevetu, tvoj život se ugasio, a moj zauvek promenio. Nisam stigao ni da se oprostim. Izbegavao sam da razmišljam o tebi samo da ne plačem. Izvini, mama, prestao sam da plačem. Spreman sam da pričam o tebi. Spreman sam da ti napokon kažem da sam osvojio Superboul. Ali ne želim da pričam o tom na kom sam igrao, već onom 2020. godine, koji sam gledao sa tobom i tatom sa tribina. Povredio sam se i završio sezonu, a ti si bila uz mene i moja najveća podrška. Rekla si mi da sam pomogao timu da dođe na Superboul i nemaš pojma koliko su mi značile te reči. Oduvek si bila sjajan roditelj i manevrisala kada bi tata bio prestrog, sve dok nisam otišao na koledž. Tu mi nisi gledala kroz prste, postala si dosta stroga, a tata opušten i nikad te nisam pitao zbog čega. Izgleda da si me tretirala kao dete dok sam bio dete, a kada sam otišao da studiram i igram fudbal kao čoveka.", napisao je Aleks Okafor.

"Stvari su se promenile. Oterala si me iz zone komfora i to mi je puno pomoglo. Sećam se da si me ispitivala o mojim planovima za budućnost, još pre nego što sam došao u NFL zanimalo te je šta planiram posle karijere. Divio sam se tebi koliko si spremna da pomogneš zajednici, naučila si me da brinem o drugima, a onda si se ti razbolela i ja ništa nisam mogao da učinim. Sećam se da si u aprilu dobila negativan test na koronavirus i uplašio sam se: ' Ako nije korona, šta je?' Akutna leukemija. Zaledio sam se.Nisam ni znao da to postoji. Doktor nam je rekao da je bolest veoma agresivna i predložio hemoterapiju, a ti nisi ustuknula i odmah pitala kada krećeš. Zadivljujuće koliko si bila hrabra. Nikada ti ovo nisam rekao, ali kada god bi ti otišla u bolnicu to bi me slomilo. Nismo smeli da te posećujemo, pa sam ležao kod kuće i stalno mislio na tebe. I uvek sam čuo tvoj glas, glas koji me ohrabruje i tera da se borim jer sam znao da se i ti boriš. Poslednji put sam ti čuo glas na tvojoj prvoj hemoterapiji. Tri nedelje si bila u bolnici i doktor ti je dozvolio da ideš kući, ja sam bio presrećan"

Kao kada dete dugo ne vidi majku. Onako, istinski srećan što dolazimo po tebe. Sutradan smo došli i čuli da nisi dobro. To je bio maj, samo nekoliko nedelja nakon prve terapije. Video sam kako ležiš prikovana za bolnički krevet, bolesna, umorna, nisi bila ona moja mama koju dobro znam. Rasplakao sam se na mestu i samo 24 časa kasnije si umrla. Nikada ti nisam rekao koliko mi je bilo teško što nisam mogao da ti pomognem. Mama, ti si se borila hrabro i hoću to da znaš. Ponosni smo na tebe. I ne brini ništa svog brata redovno zovem, dobro je. Znam da bi htela da se brinem o njemu. Tata je super, ni za njega ne brini. Teško mu je, ali je čvrst kao stena. Nedostaješ mu. Svima nam nedostaješ. I još nešto, počeo sam da radim sa organizacijom koja se bori protiv leukemije i limfoma, širimo svest o tome koliko su to retke krvne bolesti. Svake godine nam je cilj da skupimo 250.000 dolara i pomognemo ljudima kojima je pomoć neophodna. Znaš kako si ti meni jednom rekla: "Ti si mi pomogla da dođem ovde". Hvala ti na svemu. Vidimo se jednom. Zauvek, tvoj sin. Aleks."