Japan – koliko mogu "Samuraji"?

Do 1998. nikada nisu učestvovali na najvećoj smotri svetskog fudbala, ali su od tada redovni i u Brazilu će igrati peti uzastopni put na Svetskom prvenstvu.

Rekorderi su u Azijskom kupu sa četiri titule, ali im nedostaje veći uspeh na Mundijalu. Sa selektorom Albertom Zakeronijem na klupi i nekoliko sjajnih igrača na terenu možda će baš u Brazilu biti najprijatnije iznenađenje.

Put do Brazila

Beta/AP

Japan je, posle domaćina Brazila, prva reprezentacija koja je obezbedila plasman na šampionat sveta. Japanci su imali seriju briljantnih rezultata kada je stigao selektor Alberto Zakeroni i očekivalo se da će lako obezbediti vizu za Brazil iako su se nalazili u periodu tranzicije. U prvoj rundi kvalifikacija nisu oduševili, Keisuke Honda je propustio prvih šest mečeva, pa su Japanci dalje prošli uz dosta poteškoća kao drugoplasirani u grupi iza Uzbekistana.

U poslednjoj fazi kvalifikacija sve se promenilo. Zakeroni je sklopio kockice i Japan je prošao na Svetsko prvenstvo kao ubedljivo prvi u grupi B ispred Australije.

Ključni igrači u kvalifikacijama

Beta/AP

Uz lidera Keisukea Hondu ovu reprezentaciju Japana nose Šinđi Kagava, igrač Mančester junajteda i produkt trenera Jirgena Klopa, odnosno Šinđi Okazaki, napadač Majnca.

Tako je bilo u kvalifikacijama za SP u Brazilu. Okazaki je sa 8 postignutih golova bio najbolji strelac Azijskih kvalifikacija, Honda je postigao 5 golova iako je propustio veliki deo prve faze, a Kagava je dodao 4.

Ono što može da bude problem, ali u neku ruku i prednost za Japan je činjenica da su Honda i Kagava imali lošu sezonu. Honda je postigao samo jedan gol za Milan na 14 odigranih mečeva, dok je Kagava u očajnoj sezoni Junajteda zabeležio 18 nastupa bez postignutog gola. To im ipak nije smetalo da tokom kvalifikacija budu ključni igrači svoje reprezentacije, pa bi Japan od njihovih slabih sezona mogao da profitira u Brazilu jer će sigurno biti odmorni. Što se Okazakija tiče, on iza sebe ima veoma dobru sezonu, Majnc je završio na odličnom osmom mestu u Bundesligi, a Okazaki je postigao 15 golova na 33 utakmice.

Upravo će ova trojica igrača biti glavne uzdanice Alberta Zakeronija u Brazilu.

Zvezda tima

Beta/AP

Ono što su nekada bili Hidetoši Nakata i Šunsuke Nakamura sada je Keisuke Honda. Propustio je veći deo pretposlednje runde kvalifikacija zbog povrede, ali se vratio u tim kada je bilo najpotrebnije. Omanu je u prvoj rundi dao jedan gol, a potom je protiv Jordana upisao het-trik u pobedi od 6:0.

Veliki udeo imao je i u odlučujućem remiju sa Australijom, kada je asistirao kod gola Juza Kurihare. Koliko je važan za igru Japana bilo je vidljivo u duelu protiv Jordana koji je Honda propustio zbog povrede. Japanci su izgubili sa 2:1, pa je utakmicu protiv Australije morao da igra iako nije bio 100% spreman. Japanu je bio protiv ‘kengura’ potreban bod da se kvalifikuju, a u nadoknadi vremena Honda je postigao gol sa penela za konačnih 1:1.

Honda će u Brazilu sigurno biti silno motivisan da dokaže da je igrač najveće klase. On je igrač koji sa pozicije ofanzivnog veznog postiže mnogo golova, voli da ima loptu u svojim nogama i organizuje napade, a uz to je i maestralan izvođač prekida.

Na samo šest mečeva u kvalifikacijama postigao je šest golova, pa će bez dileme igra Japana u Brazilu umnogome zavisiti od njegovog raspoloženja.

Budući heroji reprezentacije

Japan ima prilično iskusnu reprezentaciju, pa je teško pronaći neke nadolazeće snage. U tu kategoriju možemo da svrstamo defanzivce Hanovera, odnosno Štutgarta Hirokija i Gotokua Kasaija koji nisu rođaci iako dele isto prezime.

Hiroki ima 24, Gotoku godinu manje, ali će njih dvojica biti praktično najmlađi u selekciji Japana. Iza sebe imaju prilično uspešnu sezonu. Hiroki je odigrao 36 utakmica za Hanover koji je sezonu završio na 10. mestu. Mnogo više poteškoća imao je Gotokuov Štutgart koji je ostao prvi iznad zonje ispadanja, a japanski internacionalac je odigrao 24 meča ove sezone što u Bundesligi, što u Kupu.

Selektor

Bivši trener italijanskih velikana Juventusa, Milana i Lacija je na klupi Japana od 2010. godine. Zakeroni je imao određenih problema da u selekciju Japana implementira svoje taktičke zamisli, na početku se ekipa mučila i sa igrom i sa rezultatima, ali sada to već deluje mnogo, mnogo bolje.

Za razliku od nekih svojih zemljaka, Zakeroni je zagovornik napadačke taktike, pa je gledanje Japana uživanje. Može da primi dosta golova, ali Zakeronijev Japan igra impresivan napadački fudbal. Do sada je vodio selekciju Japana 51 put i ostvario je sasvim pristojan skor – 29 pobeda i po 11 nerešenih rezultata i poraza.

Taktika

Iako je Alberto Zakeroni poznat kao trener koji voli da koristi sistem 3-4-3, ta taktika je praktično njegov zaštitni znak, ali često sa selekcijom Japana često eksperimentiše, pa taktika 3-4-3 može da lako postane 4-2-3-1.

Taj vid formacije ističe trojicu igrača iza napadača, a to su praktično tri najveće zvezde ove japanske selekcije. Okazaki, Honda i Kagava na taj način mogu da dobiju dosta prostora i slobodu, a ono što je njihov posao jesu golovi i asistencije za najisturenijeg, a to je u većini slučajeva Juja Osako, napadač Minhena 1860.

Istorija

Prvi ozbiljan internacionalni uspeh u futbalu Japan je napravio 1968. na Olimpijskim igrama u Meksiku gde je osvojio bronzanu medalju. Iako je taj uspeh skrenuo pažnju ljudi na fudbal, Japanci nisu imali profesionalnu ligu, pa je potpuno logično da su tek 30 godina kasnije uspeli da se domognu prvi put Svetskog prvenstva.

Sve je počelo 1991. godine kada su vlasnici poluprofesionalne lige uspeli da naprave ozbiljnu, profesionalnu Džej ligu kako bi pre svega ojačali reprezentaciju. Liga je startovala dve godine kasnije i odmah je interesovanje ljudi bilo veliko.

Japan ipak nije uspeo da se odmah kvalifikuje za SP 1994. godine jer je u poslednjem meču kvalifikacija odigrao 2:2 sa Irakom. Međutim, četiri godine kasnije stigao je i prvenac na Mundijalu i od tada je Japan redovan učesnik najveće smotre svetskog fudbala.

U Francuskoj 1998. Japanci su pretrpeli tri poraza od Argentine, Hrvatske i Jamajke, a četiri godine kasnije stigao je i uspeh na Svetskom prvenstvu. Nakon nerešenih 2:2 sa Belgijom pobeđene su selekcije Rusije i Tunisa, ali u osmini finala bolja je bila Turska – 1:0.

Japan se vratio na Svetsko prvenstvo i četiri godine kasnije u Nemačkoj 2006. i to pobedom na neutralnom terenu protiv Severne Koreje rezultatom 2:0. Ipak, na samom turniru nije bilo uspeha kao 2002. godine. Porazi od Australije i Brazila i remi sa Hrvatskom bili su nedovoljni da se prođe grupa.

Selekcija Japana je najviše uspeha kroz istoriju imala na Azijskom kupu koji je osvajala četiri puta. Takođe, Japan je i jedina selekcija van Amerike koja je učestvovala i na Kopa Amerika, bilo je to 1999. i 2011. godine. Usledila su još dva uspešna ciklusa kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, a dolazak Alberta Zakeronija 2010. je jasan pokazatelj da će ova zemlja sa istoka imati sve više uspeha u narednim godinama u fudbalu.

Najuspešniji klubovi: Kašima Antlers (7 titula prvaka), Jokohama (3), Džubilo (3), Tokijo (2), Hirošima (2).

Tri velike utakmice u istoriji

Japan – Irak 2:2, poslednja runda kvalifikacija za SP 1994. godine
28. oktobar 1993. godine Doha (Katar)

U Japanu je ovaj meč poznat pod nazivom ‘Agonija u Dohi’. Japan je igrao protiv Iraka u poslednjem kolu kvalifikacija i bila mu je neophodna pobeda za prvi plasman na Svetsko prvenstvo u istoriji zemlje.

Japan je brzo poveo golom Kazujošija Mijure, ali Irak je uspeo da pred poluvreme izjednači. Drugo poluvreme bilo je veoma dramatično, ali delovalo je da je Japan napokon uspeo da obezbedi pobedu kada je u 80. minutu za 2:1 pogodio Masaši Nakajama. Međutim, u nadoknadi vremena Džafar Omran je postigao gol iz kornera i postavio konačan rezultat koji je značio da ni Japan ni Irak neće na SP. Iz ovog rezultata profitirala je Severna Koreja u kojoj su ovaj duel kasnije nazvali ‘Čudo u Dohi’.

Japan – Rusija 1:0, drugo kolo Svetskog prvenstva 2002. godine
09. jun 2002. godine Jokohama (Japan)

To je istorijska prva pobeda Japana na Svetskim šampionatima. Nakon startnih 2:2 protiv selekcije Belgije, ekipa tadašnjeg selektora Filipa Trosijea osetila je da može da igra ravnopravno sa evropskim reprezentacijama i 9. juna pred 66.000 ljudi u Jokohami stigla je velika pobeda.

Utakmica kao utakmica i nije bila toliko zanimljiva, ali Japan je uspeo da pobedi sa 1:0 i to golom tada pozajmljenog igrača Arsenala Fulamu Junićija Inamota u 51. minutu. Kasnije su Japanci pobedili i Tunis u poslednjem kolu i obezbedili su prolaz u osminu finala.

Japan – Australija 1:0 (posle produžetaka), finale Azijskog kupa 2011.
29. januar 2011. Doha (Katar)

Australija je bila favorit u ovom finalu i u prvom poluvremenu je imala nekoliko izglednih prilika da povede preko Harija Kjuela i Tima Kejhila. I početkom drugog dela Japanci su morali da se brane, Australija je pogodila prečku, ali je ipak posle 90 minuta ostalo 0:0. Utakmica je odlučena u 20. minutu produžetka kada je rezervista Tadanari Li odlično reagovao na centaršut Juta Nagatoma i postigao gol vredan titule.