Central do Brasil

Za sve one koji sumnjaju u moć obrazovanja, slučaj glavnog junaka brazilskog filma „Central do Brasil“ pokazuje suprotno. Nažalost, i ovaj problem izlazi iz pojedinačnih okvira stavljajući društvo stalno pred test.

Prema podacima, Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO), za 2014. godinu, od ispitanih 150 zemalja, Brazil se nalazi na osmom mestu po broju nepismenih. U ranijim istraživanjima „Instituta u Brazilu, za geografiju i statistiku“ (IBGE), u 2012. godini je ustanovljeno da broj osoba starijih od petnaest godina koje su nepismene iznosi 8,7 odsto, što je oko 13, 2 miliona stanovnika.

Prema izveštaju ove organizacije, 774 miliona odraslih širom sveta ne umeju da čitaju i pišu. Čak 64 odsto su žene, a 72 odsto nepismenih su iz zemalja kao što su Brazil, Indija, Kina, Afrika i Pakistan.

U Srbiji 2012. godine je zabeleženo da 1,35 miliona ljudi nije završilo osnovnu školu. Ali vratimo se na film „Central do Brasil“, u kome dečak po imenu Žozue muči istu muku.

Zamislite da vam sudbuna zavisi od žene, po imenu Dora, ogorčene na život, jer je i posle zarađene učiteljske penzije primorana da radi, kako bi skrpila kraj sa krajem, na železničkoj stanici kao neko ko piše pisma onima koji to ne umeju sami. Ispisane želje, pozdrave, molbe, ljubavne poruke i pretnje čeka cenzura Dore i komšinice Irene, koja zajedno sa njom odlučuje koje će pismo biti poslato, a koje će završiti u korpi. Pred „nemilosrdni sud“ na stanici je jednoga dana došla i Ana sa svojim sinom Žozueom, ali sudbina je imala druge planove za Anu, Doru i malog Žozuea.

Reditelj Valter Sales nije slučajno izabrao baš stanicu Central do Brasil kao polaznu tačku svoje priče. Ova stanica povezuje Rio de Žaneiro sa metro-linijama, autobuskom stanicom, ali još važnije povezuje grad sa Sao Paulom i Mimas Žeraišom.

Raskrsnica puteva, dolazak, povratak, novi početak, druga šansa, ali i neizvesnost.

Život kao putovanje, odrastanje, iskustvo, učenje, sagledavanje grešaka i prevazilaženje teškoća. Stalna potraga za sigurnošću, za čvrstim osloncem koji će nam osigurati bolje sutra.

„Central do Brasil“ je još jedna drama na putu o, na prvi pogled nespojivim, likovima koji nam prikazuju svoje viđenje modernog Brazila. Blokovi stambenih zgrada, stalna kretanja ljudi, ali i surova realnost u kojoj samo oni snalažljivi opstaju.

Kuriozitet vezan za film, zapravo za podelu uloga, jeste to što je dečak Žozoe, kojeg glumi Vinicius de Oliveira, i u životu, pre uloge u filmu pripadao društveno marginalizovanom sloju. Naime, reditelj ga je upoznao na aerodromu, gde je Vinicius radio kao čistač cipela, a od reditelja koji mu je prišao, zatražio je da mu uslugu čišćenja plati kupovinom sendviča. Valter Sales, koji je mesecima tragao za savršenim glumcem, odlučio je da poveri ulogu ovom naturščiku, koji je, čini se, baš zbog toga i briljirao.

Doru, ljutu i ciničnu učiteljicu, glumi poznata i nagrađivana brazilska glumica Fernanda Montenegro, koja je za ulogu u filmu „Centra do Brasil“ bila nominovana za Oskara, kao i za Zlatni globus. Pored drugih priznanja za film, glumica je dobila „Srebrnog medveda“ na Berlinalu 1998. godine.

Pored dobrih glumaca, ne treba zaboraviti ni veliki rediteljski talenat Valtera Salesa, koji se sa ovim, suptilnim, iskrenim i nepretencioznim filmom probio na međunarodnu filmsku scenu. Kadrovi nabijeni emocijama i savršenom fotografijom čine da se bezrezervno predamo gledanju filma. Valter Sales stvara likove koji imaju toliko mana da zbog toga postaju realna oličenja brazilske radničke klase.

Lik Dore je najmoćniji aspekt ovog filma. Ona je licemerna, oštećena, siromašna, sebična, ali u isto vreme i puna razumevanja i topline. Na početku filma, Dora je omražena, ali kako scene odmiču, sve se više poistovećujemo sa njenim likom. Za razliku od nekih druhih ostvarenja, u kojima je razvoj likova primetan i uslovljen situacijama u kojima se oni nalaze, Valterovi likovi se gotovo neprimetno menjaju, rastu da bismo se na kraju mi kao publika zapitali da li su se oni uopšte promenili, ili smo sve vreme bili zaslepljeni neosnovanim predrasudama koje nam njihove životne okolnosti nameću.

Možemo reći da je Žozue zapravo oličenje dečjeg alter ega. Shvatajući da dečak ne mora da sledi očevu sudbinu, Dora i sama spoznaje da ne mora zauvek da se muči zbog toga što joj je život isprazan i bez ljubavi, već da nikad nije kasno za promenu. Prihvatanjem odgovornosti za malog Žozuea, Dora na neki način prihvata i uči da voli sebe.

Osim što je nominovan na gotovo svim važnim internacionalnim filmskim festivalima, i osvojio mnoge nagrade: „César Award for Best Foreign Fil“, „British Academy Film Awards“, „Golden Satellite Awards“, „Golden Bear“, „Sundance Film Festival“ i još mnoge druge, možda je najbolja preporuka da odgledate ovaj film to što na iskren način oslikava nedostatke, ali i nadu stvarnih ljudi pretvarajući njihove životne puteve u poeziju.