Zašto čovek uništava "pluća planete"?

Pre svega, klimatske promene bile bi višestruko snažnije izražene. Šumska vegetacija apsorbuju velike količine ugljen-dioksida, najvažnijeg u grupi ozloglašenih gasova staklene bašte. Mnogo veće količine CO2 završavale bi u atmosferi, pojačavajući tako proces globalnog zagrevanja. Na taj način šume predstavljaju neku vrstu prirodnog odbrambenog sistema od klimatskih promena. Često se kaže da je to njihova najznačajnija uloga, ali ne i jedina.

Prašume su i oblasti sa najvećim biodiverzitetom na našoj planeti, sa velikim brojem endemskih vrsta biljaka i životinja, tj. vrsta kojih ima samo tu i nigde više. Brojni naučnici veruju da se u dubinama prašuma kriju i lekovi za danas neizlečive humane bolesti (AIDS, rak), pošto se pretpostavlja da postoje hiljade neotkrivenih biljnih vrsta, čija mogućnost primene u medicini tek treba da bude ispitana.

Neke procene kažu da kao posledica krčenja prašuma izumire 137 vrsta biljaka svakog dana! Brojka koja je zastrašujuća, naročito kada se uzme u obzir činjenica da je neka od njih mogla biti osnova potencijalno velikih prekretnica u medicini.

I zamislimo samo – tropske prašume, koje opstaju na mestima na kojima se danas nalaze već milionima godina, svakodnevno se nemilosrdno uništavaju motornim testerama, buldožerima, požarima.

Koliki je zapravo intenzitet razaranja Amazona? U poslednjih 40 godina Brazil (na čijoj se teritoriji nalazi 60% ukupne površine prašume) izgubio je preko 600.000 kvadratnih kilometara pod šumama. Najgori period u ovom stravičnom procesu zabaležen je između 1991. i 2000. godine, kada je bespovratno iščezla šumska površina narasla sa 415.000 na 587.000 km2.

Dolazimo sada do osnovnog pitanja – ZAŠTO ljudi tako besomučno uništavaju Amazonsku prašumu, vrlo često nazivanu “plućima planete”?

Glavni razlog krije se u činjenici da su ljudima za prehranu stoke potrebne ogromne površine pod pašnjacima, kao i poljoprivredna zemljišta za gajenje biljnih kultura. Čak 91% ukupne iskrečene i od stabala očišćene površine Amazona koristi se za ispašu. Ljudska populacija neprestano se uvećava. Samim tim i potražnja za hranom je sve veća. I tu dolazi do prekretnice – veliki novac “uskače” u priču.

Uzgoj stoke tradicionalan je posao u Brazilu. Donosi dobru zaradu (naročito u današnje vreme, kada cena mesa na svetskom tržištu konstantno raste) i ne zahteva preterane izdatke na polju održavanja. Međutim, ono što zahteva jesu velike površine pod pašnjacima, a upravo je Amazonska prašuma ono što stoji između uzgajivača i novca.

Kao što to obično biva, ekologija i zaštita sredine koja nas okružuje uvek su nebitni u poređenju sa profitom koji, u ovom slučaju, krčenje prašuma indirektno donosi. Nekada neprohodne, guste šume brazilske Amazonije danas su pretvorene u nepregledne savane.

Kada se prašuma ne uništava da bi se formirali pašnjaci, razara se kako bi se izgradile nove farme. Broj ljudi u Brazilu i ostalim južnoamerčkim državama uvećava se vrtoglavom brzinom, a kako se uglavnom radi o zemljama u najvećem procentu okrenutim poljoprivrednoj proizvodnji, takav rasplet na štetu prašuma nije nikakvo iznenađenje.

Uprkos vidnim pomacima u poslednjih desetak godina, Brazil je i dalje siromašna zemlja. Vlada Brazila trudi se da stimuliše ljude da se posvete poljoprivredi, dajući bespovratne kredite, beneficije i donacije za izgradnju farmi. Projektovane lokacije za njih su, pogađate, tamo gde sada žive jaguari i anakonde.

Farmeri šume najčešće krče izazivanjem požara i to je verovatno najnegativnija u stvar u i tako mračnoj priči. Ne samo što se vatrom razaraju prašumske površine, već i ogromna količina ugljen-dioksida biva ispuštena direktno u atmosferu.

Prema većini istraživanja, krčenje šuma je sa učešćem od neverovatnih 20% u ukupnoj emisiji CO2 na Zemlji drugi najveći uzročnik globalnog zagrevanja.

Najveći procenat gorepsomenutih farmi predstavljaju farme soje. Naročito se to odnosi na period nakon početka velike ekspanzije biogoriva. Profiti su i u ovom slučaju basnoslovni i pitanje je vremena kada će Brazil od SAD preuzeti prvo mesto na svetu po proizvodnji soje.

Osim pašnjaka i farmi, glavni razlog krčenja prašuma Amazona jeste korišćenje stabala u drvnoj industriji. Ljudi često ovaj uzrok smatraju glavnim jer je najdirektniji i najočigledniji, ali samo 3-4% ukupne uništene površine prašume posledica je ove ljudske aktivnosti. Ipak, kada se sagleda ukupna površina, ni taj procenat nije zanemarljiv. Naprotiv.

Tropske prašume izvanredan su izvor veoma kvalitetnog i skupog drveća i to je jedan od razloga iz kojeg se lokalno stanovništvo okreće ilegalnoj seči – zarade su ogromne.

Gradnja infrastukture, sa 3% učešća, još jedan je od razloga “kasapljenja” prašume. Osnovni problem u ovom slučaju predstavlja činjenica da se analizi održivosti i planiranju prostora ne posvećuje ni deo pažnje koja je nužna za tako krupan poduhvat.

Kada se svi navedeni faktori zbroje i njihovi efekti sumiraju, dolazimo do frapantnih podataka – u naredne dve decenije sadašnja površina prašuma Amazona smanjiće se za 40%. U slučaju da se crne slutnje ostvare, a sve što znamo i što se dešava implicira da hoće, to će biti najveća ekološka katastrofa u istoriji planete. I nešto što se jednostavno mora zaustaviti. Ili bar usporiti. Pitanje je – KAKO?

Pre svega, kao i u većini slučajeva ove vrste, bogate zemlje sveta moraju najozbiljnije da se uključe i obezbede velika novčana i druga sredstva kako bi se krčenje prašume zaustavilo.

Ta sredstva morala bi ići siromašnim stanovnicima prašumske oblasti Amazonije, kako enormne površine pod farmama i pašnjacima ne bi bile neophodne za suvu egzistenciju. Naravno, nije dovoljno samo prikupiti novac, što je samo po sebi dovoljno teško. On mora biti pravilno usmeren kako ne bi dospeo tamo gde takvi fondovi najčešće završe – u džepove korumpiranih političara i kriminalaca.

Neophodno je sprovesti i rehabilitaciju razorenih površina, tj. njihovo ponovno pošumljavanje. Takođe, rigorozni režimi zaštite najvišeg stepena trebalo bi da budu uspostavljeni što je pre moguće.

Ekološka informisanost ljudi može da bude veoma važna u čitavom procesu. Kontinuiranom edukacijom lokalno stanovništvo bi mnogo lakše i realnije sagledalo pravi značaj Amazona. Tu su, naravno, i zakoni - oni trenutno nisu ni dovoljno strogi ni dovoljno precizni.

Sve dok ljudi zaista ne shvate pravu vrednost prašuma, novac će biti na prvom mestu. Novac definitivno nije sve na svetu i ljudi to moraju shvatiti što je pre moguće. Inače neće samo opstanak prašuma Amazona biti doveden u pitanje. Na kocki će se naći preživljavanje čovečanstva. A karte koje su podeljene nikako nam ne idu u korist.