Kapibara, glodar kojeg ćete voleti

Pre toga videli smo pande, polarnog medveda, Alana Šora i Denija Krejna (da, flamingose), lemura, tapira, mravojeda... Zaista nisam mislio da će me impresionirati jedan glodar. Ali jeste – kapibare su me oduševile i naterale mi osmeh od uha do uha. Oči kao dve crte, krzno kao žica, nekako nezgrapne građe, uz blagi osmeh tumarale su tamo-amo, činilo se bez nekog naročitog cilja. Osvojile su me na prvi pogled i naterale da o njima saznam nešto više.

Kapibare najčešće žive u gustim šumama, a neophodno im je da blizu imaju vodu, pošto priličan deo života provode u njoj (semiakvatične su).

Mi smo se kao klinci skrivali po drveću kada nas stariji jure da nas biju, a kapibare svoj spas pronalaze u vodi. To jeste dobro rešenje kada ih gone pume, jaguari ili divlji psi, ali nevolja je što na kapibare kao potencijalni obrok gledaju i pirane.

Pod vodom mogu da ostanu do pet minuta, a ukoliko opasnost to nalaže, kapibare mogu i da spavaju tako da im je samo nos na površini. Pod vodom često obavljaju i veliku i malu nuždu, što predstavlja zapanjujuću sličnost sa pojedinim, otužnim primercima vrste homo sapiens sapiens na letovanju.

Srpska kuhinja ne bi im baš prijala, pošto se hrane travom (kapibara u prevodu sa jezika starosedelaca Brazila Tupija znači “gospodar trava“), vodenim biljkama, žitaricama i voćem. Ono po čemu jesu slične ovdašnjem patrijarhatu jeste što grupu kapibara predvodi dominantni mužjak (kako drugačije?). Obično ih je 10-30 u grupi, a glavni mužjak je pozicioniran u središtu.

Jes’ da kapibare nisu sklone alkoholu, ali umeju da budu vrlo glasne – laju kada upozoravaju na opasnost, umeju i da zvižde, skiče, ali i stenju tako da bi im pozavidela i Viktorija Azarenka.

Ipak, kapibare poseduju i prefinjenu stranu, pa tako često proveravaju koliko je meka zemlja pre nego što prošetaju po njoj. Prilično su inteligentne, može ih se naučiti kako da sede ili da traže nešto, a ako kojim slučajem rešite da usvojite kapibaru u ranom dobu, možete je i šetati na povocu kao kućnog ljubimca, što mnogi u Venecueli i čine. Nežne su i umiljate sa ljudima, a obično žive desetak godina.

Najviše ih je u Južnoj Americi – najteža ženka kapibare (iliti kapibarKA) izmerena je u Brazilu (91 kg), a najteži mužjak na teritoriji koja je nekada pripadala Brazilu, sadašnjem Urugvaju (73,5 kg). Ipak, te kapibare mora da su poticale iz imućnih i gurmanskih porodica (ili su bile direktori javnih preduzeća), pošto je inače prosečna težina dopadljivog glodara između 35 i 66 kilograma.

Sunčeva toplota isušuje im kožu, tako da više vole da se opuštaju u hladu, a i valjanje po blatu nije im strano, mada se u takvim navikama često razlikuju od jedne do druge.

Samo jednom pogledajte kapibaru i zavolećete je. Ako je lav kralj životinja, kapibara je zasigurno CAR!