Bio je najžešći momak bivše Juge

Na današnji dan 2008. godine regionalni sport izgubio je jednog od svojih najvećih junaka.

Izvor: B92
Podeli
Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Legendarni Mate Parlov – olimpijski šampion te amaterski i profesionalni evropski i svetski prvak u boksu, preminuo je u 60. godini nakon što je izgubio bitku sa rakom pluća.

Poklonio mu se i veliki Muhamed Ali, verovatno najbolji bokser svih vremena.

"Uskoro se opraštam od boksa i više bih voleo da završim karijeru protiv sjajnog boksera Mate Parlova nego protiv prljavih udarača poput Frejzera ili Formana. Jugoslavija ima pravog prvaka, Parlov je u ovom trenutku najbolji u Evropi. Spreman sam da se borim sa njim. Čuo sam da bi naš meč u Jugoslaviji pogledalo uživo 100.000 ljudi. Parlov je brz bokser, ali protiv mene ne bi imao šanse. Bio bi to lep meč, ali to je jedino lepo što bi se Parlovu dogodilo", rekao je Ali 1978. godine.

Povodom godišnjice njegove smrti donosimo vam jedan od njegovih najpoznatijih intervjua, koji je Parlov 2004. dao Igoru Lasiću, a koji je objavljen u bh. magazinu Dani.

Parlov je rođen 16. novembra 1948. godine u Imotskom. Sa 16 godina počeo je da se bavi boksom u Bokserskom klubu "Pula" i posle samo tri godine osvojio je titulu prvaka Jugoslavije u poluteškoj kategoriji.

Prvi veći uspeh na međunarodnoj sceni ostvario je 1969. kada je u Bukureštu postavio vicešampion Evrope. Dve godine kasnije u Madridu je osvojio zlatnu medalju, a 1973. u Beogradu odbranio titulu najboljeg Evropljanina u poluteškoj kategoriji.

U međuvremenu, na Olimpijskim igrama u Minhenu (1972) Parlov je osvojio zlato u nezaboravnom finalu protiv Kubanca Karilja, u kojem su oba rivala letela na pod. Meč je prekinut 21 sekundu pre kraja druge runde, kada se Kubanac četvrti put našao u nokdaunu.

Dominaciju u poluteškoj kategoriji Parlov je potvrdio i u Havani 1974. kada je osvojio titulu amaterskog prvaka sveta u poluteškoj kategoriji.

Po završetku amaterske karijere otisnuo se među profesionalce. Nastavio je u istom stilu i 10. jula 1976. u nezaboravnom meču na "Marakani" savladao Italijana Domenika Adinolfija i osvojio titulu profesionalnog prvaka Evrope u poluteškoj kategoriji, u verziji Svetskog bokserskog saveta (WBC).

"U kafiću Mate u centru Pule nema bogzna kakvih relikvija, tek kamena Zlatna rukavica po kojoj je izliven trofej što ga je vlasnik i najveći bokser u SFRJ osvojio dvaput, jedan zlatni tanjir dodeljen prvaku Evrope, i uljni portret šampiona u rukavicama. A Mate Parlov osvojio je još i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, bio je amaterski i profesionalni prvak sveta u teškoj kategoriji (1978), sedam puta balkanski prvak itd.

Posle je diplomirao ekonomiju i dogurao do poslednjeg ispita na postdiplomskim studijama, ali njega, čini se, od svega toga zanima jedino njegov kafanski svet, u kojem istodobno pije i priča, služi i peva. Nekad je davno nehotice lomio čaše jer bi ih znao previše stisnuti u šaci, a "sad se već", kaže, "i ruka profinila".

Ovaj razgovor s velikim šampionom i istinskom bokserskom legendom bio je tako više puta prekidan jer se Parlov često morao dizati od stola da skokne do šanka i posluži nekog od gostiju, budući da svakodnevno sam drži popodnevno-večernju smenu. Oni ga, reklo bi se, odreda poznaju i vole, a i on njih.

Poneki, ljudi obični, nevelikog životnog standarda, izgledaju kao da su im Mate i kafić Mate jedina životna radost. Sam Parlov, osim svog kafića i porodice, s kojom jedva stigne i da ruča otkad su mu kćerka i sin odrasli, ima još jedno veselje – nakon što uveče zaključa lokal i sedne u svoj Mercedes, potraži stare noćne prijatelje za nekim šankom na drugom kraju grada...

Ovo shvatam više kao prijateljsko druženje nego kao posao. Moji redovni gosti dolaze ovde zbog mene, svakodnevno, i obično su to sportski obožavatelji. Tako da malo i popričamo, a ja radim. Dobro je i zbog fizičkog zdravlja, kaže Parlov.

Kafić dobar za fizičko zdravlje?

Pa da. Malo sednem, malo prohodam, malo stojim za šankom. Šta bi' doma? Fotelja ili kauč i televizor? Pa ja sam uložio napora u svoje zdravlje tokom bokserske karijere. Moram to nekako održavati. Zdravlje je važna stvar.

Kad je Matija Ljubek završio karijeru, pisalo se da će mu popustiti srce ako sasvim prestane s treninzima...

Kod svih vrhunskih sportista je tako. Pati i srce i kompletan organizam ako se naglo i totalno prekine s radom. A to je nekako i logično, zar ne? A ja ovde ipak odradim neku kilometražu, gibam se, saginjem. Nije to bezveze.

Otkad pušite?

Ajde, to sam počeo odmah kad sam prekinuo karijeru. Pre nisam, sve do te 1980. godine. Kako bih pušio i trenirao?

Bilo je i takvih. Slišković, Prosinečki, Paspalj...

Eto vidiš. To su sve igrači u kolektivnim sportovima. On kad ostane bez daha, može i neko drugi primit' loptu. Umesto mene nije bilo nikoga da primi udarac. Ako ga primi sudija, ne valja ni to...

Je li istina da Vas sport danas baš i ne zanima?

Pa nije me nikad ni zanimao. Bio sam od sporta posvećen samo svojim treninzima, nisam imao ni vremena ni neke posebne želje da pratim išta drugo. Tako je i ostalo.

Kako ste uopšte i postali sportista?

Gonila me želja da uspem u onome u čemu sam osetio da sam dobar. Nekakav prometejski oganj, volja za dostignućem visokih ciljeva. Čim sam krenuo u to, morao sam... Dobro, nisam morao, ali sam tako to doživljavao. Da nisam imao tu upornost i nešto malo talenta, ne bih došao do vrha.

Nešto malo talenta?

Da (smeh)... Dobro, to je bogomdano, ali znaš kako stručnjaci kažu, da je preko 90 odsto uspeha u radu. Ono malo drugoga je talenat. Iako ni bez toga ne ide.

U čemu je bio Vaš talent, kako Vi gledate na to?

E, to sam tek kasnije shvatio, nakon što sam već sve osvojio. Imao sam strpljenje, znao sam čekati i udariti kad treba. Pre sam bio nagao, hteo rešavati stvari na silu, dok nisam video da i sam imam ahilovu petu. Dotad sam mislio da može kuća past' na mene i da mi ništa neće biti. Čudan je to polet, zanos... Onda sam 1970. bio poražen, nokautiran od jednog Nemca, i nakon toga sam se prizemljio. Nije manje važno znati uzmaknuti, od znanja udaračkog.

Brada nije ostala "staklenom"...

Nije, to je bio jedini nokaut koji sam pretrpeo u karijeri. Otada sam i postao šampion, postao sam u stvari nepobediv.

Koji Vam je najdraži meč u karijeri?

Ima ih nekoliko, jako mi je teško izabrati. Ne znam je li to bilo protiv Kuelja ili neki drugi važan meč za osvajanje titule, bilo koje od tih velikih.

Sećate li se pesmice: Kueljo, Kueljo, Kueljo, što te to smelo, čekao si desnicu, a dobio levicu...

U, da. Bilo je toga... To je bila važna pobeda, ali ja sam i druge amaterske titule osvajao kao prvi s prostora tadašnje Jugoslavije.

Foto: Starsport.rs ©
Foto: Starsport.rs ©

Dve godine kasnije Parlov je postao i svetski šampion savladavši Argentinca Migela Anhela Kuelja, nokautom u 9. rundi.

Pored evropskih, svetskih i olimpijskih titula, Parlov je osam puta (1967-1974) osvajao titulu prvaka Jugoslavije, dva puta je osvajao Zlatnu rukavicu, a pet puta (1970-1974) titulu najboljeg na Balkanu.

Kao amater, Parlov je imao 310 borbi, od čega samo 13 poraza. U profesionalnoj karijeri, u 29 mečeva, zabeležio je 24 pobede, tri poraza i dva "remija".

Krajem sedamdesetih u centru Pule otvorio je kafe-restoran "Mate".

Parlov je bio diplomirani ekonomista, a 1984. bio je selektor bokserske reprezentacije Jugoslavije, koja je na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu osvojila četiri medalje.

Kao strastveni pušač, dobio je rak pluća, a tokom 2008. godine smešten je zbog toga u bolnicu.

Parlov je preminuo u utorak, 29. jula 2008, u 23.15 časova.

Amaterski se boks često nepravedno potcenjuje.

Ma, amaterski boks je daleko teži od profesionalnog, ako ćemo iskreno. Meni je titula amaterskog prvaka Evrope u Madridu 1971. milija od kasnije profesionalne jer sam zaredom 'poslagao' petoricu vrlo dobrih boksera da bih je osvojio. Kasnije sam osvajao profesionalne titule i protiv poluškolovanih boksera, što je ipak lakše. Znaju to i Amerikanci.

Znaju, znaju, Kubanci su ih dugo učili...

Jesu, istina je. Amerikanci i danas više poštuju olimpijsko zlato od titule profesionalnog prvaka sveta. Profesionalnih verzija ima koliko hoćeš. Ja sam bio prvak sveta po jednoj, a bila je tada i još jedna. A eto, i Kubanci su harali, pa sam bio prvak na prvom amaterskom prvenstvu sveta u Havani. Kako ne bih to cenio? "Umirao" sam do zlata! Ali ljudi to često ne znaju, ne shvataju razliku.

Kubanca ste pobedili na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, kad su odneli pet zlata u drugim kategorijama.

Oni su bili čudo, ta njihova škola. Ali u profesionalnom boksu je lova, oni imaju medijsku slavu. Javnost ovako jedva pamti ko je bio Teofilo Stivenson, druge da ne pominjem.

Što mislite o današnjem boksu?

Ne sviđa mi se što su amaterima nametnuli obavezne kacige. To nekako ne ide s boksom. Kao da je "feminiziran". Nema žestokih okršaja. Mi smo to imali jedino na sparingu. A i smanjili su vreme borbe. Ali ima i biće dobrih boraca.

Pratite li još boks?

Samo ako slučajno naiđem na TV-u. Kao i ostali sport.

Što mislite o "ultimejt fajtu" i sličnim sportovima?

To je nešto novo, mešavina svih borilačkih veština. Pitali su i mene, što mislim kako bih prošao s ovim ili onim borcem "ful-kontakta" ili tako nečega. Ne može se to upoređivati. Jednostavno, različite discipline. A razlog zbog koga su se razvile te discipline jest delom i u onome "feminiziranju" boksa. Postao je velikim delom nezanimljiv publici.

Na Vama se lepo vidi da niste baš nešto agresivan čovek i da ste vrlo smireni... Jeste li se to malo "ispucali" kroz boks, je li toga pre bilo u Vama ili nije zapravo nikad?

Nisam agresivan ni bio, ali jesam prilično žestok. Pa onaj me poraz smirio. Dotad sam udarao na silu, a onda sam se suočio s vlastitim, normalnim ograničenjima i počeo razmišljati. Shvatio sam da moram pobediti sam sebe ako želim da savladam druge. I to je bio najveći moj uspeh. Odgovor na pitanje kako primiti udarac i obuzdati bes, ne juriti odmah na protivnika, strpiti se, pričekati pravi trenutak. Tako se zadaju bolji udarci i prima se manje opasnih...

Jeste li bili "žestoki" i izvan ringa?

Ne baš u smislu da sam se tukao. To nisam, još od osnovne škole, od dečjih čarkanja. Nisam upadao u nikakva iskušenja izvan ringa, a nisam ih ni tražio.

Jesu li ona tražila Vas?

Bilo je svakakvih iskompleksiranih tipova, koji bi se hteli dokazivati na čoveku koji je osvojio nekakve titule, ali to se da izbeći. Okrenuo bih se u stranu ili prešao na neku drugu priču i sve je bilo u redu.

A ovde, u kafiću?

Nikad nije bilo problema. Većinom tu dolaze ljudi mlađi od mene, koji me poznaju i koji me poštuju.

S koliko ste se godina preselili iz Imotskog u Pulu?

Sa deset, dosta rano, ali sećam se još Imotskog. Išli smo kasnije u posete rodbini, danas više ne. Moji su pomrli ili se odselili. Otac i majka su mi ovde sahranjeni.

Imotski i Pula su dve prilično različite sredine. Pogotovo danas, kad je Imotski orijentisan desno, a Pula levo.

Sviđaju mi se ljudi u Puli, manje su žestoki i temperamentni, a biće da sam se i navikao na taj mentalitet.

Malopre smo spominjali jednu Vašu izjavu o nacionalizmu...

Da - kako ja mogu biti nacionalista ako sam svetski prvak? Mnogi to ne razumeju. Nisu bili ni prvaci države, a često ni sami sebe nisu uspeli da pobede. Svet se divio mojim rezultatima i svi su me svugde prihvatali kao svoga, beli i crni, svejedno. Upoznao sam svet, i ne mogu biti ništa do kosmopolita. Tako ja gledam i na sport i na život.

Jeste li bili član Saveza komunista Jugoslavije?

Jesam, ali su me na kraju isključili jer nisam dolazio na sastanke. Nije me politika nikad zanimala. Davali su mi priznanja za moje uspehe i to je bilo sve. Ja sam u trenucima svojih slabosti tražio potporu u posve drugim stvarima.

U poeziji, recimo.

Da. Nadahnjivao sam se stihovima još od djetinjstva. Kasnije još izrazitije, u trenucima raznih kriza. Kao što kaže Tin u Ganutljivim opaskama: "Preboleo sam strasti, pa i ljutu pizmu/Prekužio sam bes na verolomstvo/Prostodušno se čudim vandalizmu/Ja bivam mlađi. Svete, ja sam tvoje potomstvo!" Tako se i sam smatram potomkom sveta, iako ne bih dao na se i na svoje. Ali muče me pitanja koja se tiču celog sveta. Saosećanje nas sve vezuje.

Sećate se Tina, iako ste mi rekli da ga teže pamtite.

Da, rekao sam to za Svakidašnju jadikovku. Čudno, iako sam je pročitao milijardu puta, i jako je volim, Tina uopšte, nikad je nisam mogao odrecitovati u komadu. Njegova Molitva iz tamnice ide: "Beskrajni Bože, što na plavom svodu/zlato i srebro noćnih zvezda pališ/čuješ li gde ti na prljavu podu/leleče ljutu molbu srvan mališ?" Meni je to znalo biti dovoljno, valjda, i nisam nikad upamtio ostale stihove, jer se nikad nisam ni trudio pamtiti dok čitam.

Koje još pesnike čitate?

Volim i, opet bez izbora, upamtio sam mnogo pesama Kranjčevića i Preradovića, Matoša i Cesarića. Alegorijsku pesmu Zmija Petra Preradovića znam napamet. Volim Branka Radičevića, Kad mlidijah umreti: "Lisje žuti veće po drveću/Lisje žuti dole veće pada/Zelenoga više ja nikada/Videt neću!" Pa Minadir Laze Kostića, Modru reku Maka Dizdara i mnoge druge.

Gledao sam Vas lani kako usred noći pevate s društvom u kafani hotela Pula. Pevate li često?

Za društvo svi znamo i volimo zapevati, pa i ja, dosta često. Svašta volim da pevam, domaće i strane pesme, ali se bojim da opet slabo stojim s novijim repertoarom (smeh)... Slušao sam uvek Olivera Dragojevića, Mišu Kovača, Kemala Montena, zabavnjake i narodnjake, rokere i druge. Samo mi je važno da se osećam dobro, zajedno s dragim ljudima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.