Spartaaaaa!

Kada su ga već svi videli na patosu, kada je kruna koju ponosno nosi na glavi u Melburnu već dve godine počela da mu se drma, a navijači njegovih najvećih rivala počeli uveliko da slave njegov silazak sa trona, desilo se - šta? Novak!!!

Spartaaaaa, bre! Tako bi se on često, u trenucima magnovenja prodrao, iz inata svima, glasom koji protivnicima ledi krv u žilama.

Poput antičkog junaka u kakvoj velikoj borbi, ranjen poput Ahila, ne u petu, već negde u predelu između rebra i desnog kuka, Novak nije pao.

Homere, Homere , gde si starče da osetiš ovo uzdizanije!

Rod Lejver arena, Noletov teniski avatar, videla je jednu od najčudesnijih pobeda rekordera Australijan opena.

Sama ova pobeda, verujte, vredna je posebne grend slem titule. Za upornost, srčanost, istrajnost. Trpeti takve bolove i izdržati?

Mislim da je i Tejlor Fric bio jednako šokiran.

Kada je mislio da ima šampiona u džepu svog šortsa, poput žute loptice s kojom je sticajem nesrećnih okolnosti, zbog povrede, mogao da se igra, neočekivano je počelo dizanje iz pepela kralja Australijan opena.

Mitska ptica Feniks, mitski Novak.

Kako je izašao sa terena, tako je okrenuo peščanik, podešen na 48 sati strepnje, neizvesnosti, da polagano curi...

Nećemo se zavaravati, nije, uopšte nije dobro. To je i sam rekao. Ne zna da li će biti vremena da se oporavi i izađe na megdan Milošu Raoniću u osmini finala. Verovatnije je da neće, ali...

„Pokušaću...“, uzdahnuo je duboko, kada je nešto pre jedan čas posle ponoći po lokalnom vremenu, u tunelu ispod Rod Lejver arene, davao izjavu u diktafon službenicima medija centra, da bi ona kroz internet etar za tili čas stigla na sve meridijane.

Stigla je do ušiju onih koji su tamo, Nadala, Tima, Zvereva, svih onih koji su svesni da Novaka u Melburnu može da pobedi samo viša sila.

Teniski, na terenu, kada smo „oči u oči, bejbi“, što bi rekao legendarni Pančo Segura, to je teško, to su Tantalove muke za protivnika.

Fric je imao ogroman vetar koji mu je duvao u jedra, pocepala su se. Rasporio ih je Novak .

Stigla je vest i do Federera, negde na Alpama, dok glanca reket za povratak na teren u Dohi.

Svestan je da je blizu da odoli za još jedan korak u toj velčikoj trci, ali nećemo tako daleko...

Biće dana za megdana, za Novaka svakako više nego Rodžera.

Tokom meča, kada je Novak molećivo gledao ka svojoj loži, kada ni njegov agent Eduardo Artaldi, ni Goran Ivanišević nisu umeli da prevale koju reč preko jezika, čudesni Ulises Badio, Argentinac, Novakov fizioterapeut, dobacio mu je bočicu.

„Molim te, Uli, neka to bude neki čarobni, akai, amazonski napitak da ga vrati u život“, pomislio sam u tim trenucima.

Antiinflamatorni koktel, nešto što je Novaku trebalo da pomogne da mu smanji bol, izgleda da je brzo delovao, jer je Novak jednom nogom bio već nad ponorom, a onda iznenada zaokrenuo na drugu stranu i ostao sa čvrstim tlom pod nogama.

Mislili su mnogi da se otvara ambis, da je kraj.

Nije kraj, nije! Sa Novakom nikada ne smete reći da je kraj i to je lekcija i za mene, i za sve druge iako smo milion puta do sada u njegovim mečevima, prisustvovali takvim trenucima epske drame.

Ovo je novo, australijsko poglavlje, sa posebnim kurzivom.

Ovo je priča na koju može da bude ponosan celog života.

Šta još reći o danu, koji je ostavio vrhunac drame za ponoćni čas?

Za dan u kojem su gotovo svi favoriti, osim Dijega Švarcmana, odradili ono što se očekivalo od njih?

Sve je u poređenju sa onim što je uradio Novak ostalo u senci.

I kanadski duel junoša, Ože-Alijasima i Šapovalova koji je pripao Feliksu, a ne Denisu.

I laka pobeda Zvereva, te trijumf Raonića protiv Martona Fučoviča, gde se ispostavilo da je uvek najteže igrati pošto napraviš veliko iznenađenje?

Neće na terenima u Melburn parku više skakutati i Nik Kirjos, kojem ni igranje na omiljenoj mu Džon Kejn areni, nije pomoglo da zaustavi prošlogodišnjeg finalistu Dominika Tima.

Godinu dana pauze, okretanja nekim dobrim stvarima života, humanitarnom radu, a manje tenisu dale su rezultat. Tu kažemo, bravo za Nika.

Ali i godinu dana trošenja energije na kritiku drugih, rasprave sa legendama preko Tvitera, prepucavanje po štampi, virenje u tuđe dvorište, takođe je ispostavilo račun.

Kirjos posle tako dugog izbitavanja van teniskih arena, nije imao šanse da se nosi u maratonu sa alpinistom Domijem Timom, koji je pokazao da je ipak spremniji.

Znam da ni Duci Lajović neće zameriti što ga pominjem tek sada, posle velike, velike pobede nad Špancem Martinesom, ali znam i da ima osmeh na licu.

Ispostavilo se da sam bio u pravu kada sam rekao da posle pobeda u mečevima kada nije igrao najbolje, može da mu krene samo nabolje i evo ga, Duci leti kroz žreb Melburna i visoko drži iznad glave srpski barjak.

Biće to let koji će sigurno dugo pamtiti, ma koliko da je stigao u ovim nenormalnim okolnostima, pandemije, karantina.

Jer i ovaj dan zabeležio je nešto nesvakidašnje, na teniskim mečevima, da se isprazne kompletne tribine najvećeg stadiona u kompleksu.

U pola časa pre ponoći, redari su otvorili kapije, pokazali ljudima koji su zviždali i negodovali zbog toga, da krenu da napuštaju svoja mesta, jer u Viktoriji sledi novo petodnevno zaključavanje. Zbog onog, "nevidljivog neprijatelja".

Ko ne bi bio besan, da usled onakve drame, vrunske sportske predstave, biva nateran ponovo da se vrati u kavez?!

Da ostane bez vrhunca drame, bez toga da vidi rasplet?

U Melburnu je, eto, i to bilo moguće.

Kada je tako, ostaje nam samo da se molimo i da verujemo.

U čudo ozdravljenja.

Jer ono što je do Novaka, on će učiniti. Spartaaaa je to, bre!