Kobi, teniser

Ova je stigla brzinom munje. Nekad su vesti putovale do nas danima, sada u istom trenutku saznaš šta je bilo na drugom kraju planete.

Kobi Brajant. Ime na usnama svih i u Melburnu, na Australijan Openu.

Kako je mali ljudski život, dovoljan je jedan tren i više te nema. Odlaziš, u neku drugu dimenziju, prostor, bezvremenost. A ostaneš u srcima, kao što će i Kobi ostati svima.

Nisam košarkaški ekspert, ali Brajant je bio pojam. Institucija. Sećam se nekadašnjih jutarnjih smena u redakciji mog bivšeg lista, kolege koji se svako jutro oduševljavao Brajantovim potezima.

“Evo ga, Kobi noćas opet natrpao 35 poena”, bilo je to nešto tako ustaljeno, uobičajeno, normalno, kao što je normalno da sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu.

U svetu sporta nije važno kakva je lopta, mala čupava žuta teniska, ona tvrda za golf ili malo veća od nje za bejzbol, rukometna, odbojkaška, fudbalska, Kobijeva basketaška. Lopta ujedinjuje ljude, ljubav prema njoj spaja ljude, briše granice, obesmišljava pojam nacija i država. Kobi je učinio da svi budu deo planete košarke. Ona nije znala za granice.

Vrata su bila otvorena svima u taj dom, ko god je hteo. Zna se ko je bio zadužen za magiju. Svake večeri, ili svake druge, kako je to od oktobra do maja u surovom NBA karavanu. Nema stajanja, ni Kobi nije stajao.

Vest o njegovoj smrti i smrti njegove ćerke i prijatelja koji su sa njim bili u tom helikopteru, pogodila je sve i u Melburnu, na Australijan Openu. Nikada neće biti zaboravljeni.

Teniseri i publika u neverici, svi su na svoj način odavali počast istinskoj sportskoj legendi.

Naomi Osaka, koja je ovde izgubila titulu osvojenu prošle godine, imala je dirljivo pismo. I moram da ga prenesem:

“Hej… Stvarno ne znam šta da radim pa ti pišem ovo pismo.

Hvala ti što si bio ti. Hvala ti što si inspirisao ljude svuda, nemaš pojma koliko srca si dirnuo. Hvala ti na tome što si bio tako skroman i što se nisi ponašao kao veliki iako si stvarno takav bio.

Hvala ti što si brinuo i pitao kako sam posle svih mojih teških poraza.

Hvala ti što si mi povremeno slao poruke pitajući, ‘Jesi li OK?’, jer si znao koliko je s….na moja glava ponekad.

Hvala ti što si me naučio tako mnogo toga za tako kratko vreme u kojem sam bila srećna što te poznajem.

Hvala ti na postojanju.

Uvek ćeš biti moj veliki brat/mentor/inspiracija. Volim te”, napisala je Osaka.

Ovo je samo jedna od ko zna koliko poruka koje su preplavile društvene mreže po saznanju da Kobija više nema.

Koliko god da je u panteonu košarkaških bogova, ljubitelji tenisa će ga pamtiti i kao jednog od svojih.

Kobi je svim srcem zavoleo i tenis. Kada je došlo vreme za oproštaj od majke košarke, kada se iznenada našao na novom terenu i osetio da ima višak vremena, teniski reket mu je postao veliki drug.

Sećam se kako sam prošlog leta, u avgustu, na US Openu, slučajno zatekao na kapiji kompeksa na Flašing medouzu, kada je iz jednog velikog crnog auta (oprostite, poznavanje marki automobila nije mi jača strana), izašao Kobi, onako ogroman, ležerno obučen, uz obavezne naočare za sunce.

Pozdravio se sa ljudima iz obezbeđenja uz veliki osmeh, na sekund-dva prozborio koju reč sa njima, pre nego što su ga žurno odveli negde unutra. Kasnije se čula vriska, fanovi su ga prepoznali, takav mu je bio svaki korak.

Tu u Njujorku, gledao je nekoliko mečeva, posle je dao nekoliko intervjua za američke medije u kojim je do detalja opisao otkuda ta njegova ljubav prema tenisu.

“Bilo je to nedelju dana posle povlačenja, nedelju posle moje poslednje utakmice. Sad mi se čini kao da je to bilo skoro, ali mislim da je prošlo više od tri godine. Začuđujuće je kako vreme leti. Ali Bob Pelinka (njegov bivši aget i sadašnji generalni menadžer Lejkersa p.a.) i ja, mi smo prijatelji, a on je član jednog teniskog kluba. Rekao mi je jednog dana, ‘hajde da malo prebacujemo’. Posle smo počeli da se takmičimo, bili smo na terenu po tri ili četiri sata i tako je sve to počelo”, rekao je Brajant novinaru Džonu Verthajmu iz “Sports Ilustrejtida”.

Sećam se i da je rekao kako je razgovarao sa Novakom Đokovićem.

“Jedna od stvari o kojima sam pričao sa Novakom je o tome da budete svesni šta funkcioniše u igri i kako da se koncentrišete na svoje kvalitete i najbolje stvari. Nikada nećete biti igrač koji ste bili, ali možete biti drugačija verzija tog igrača ili da budete čak i bolji".

Prepoznajem te reči u Novakovoj igri ovde u Melburnu. Šampioni, kao što sam to rekao u nekom od tekstova odavde, nikad ne miruju. Uvek žele više, bolje, čine sve da izvuku maksimum iz sebe. Tragači za savršenstvom.

Sve je tako danas ostalo pod senkom tužne vesti iz Amerike. I neverovatan okršaj Rafe Nadala i Nika Kirijosa, na koji je Australijanac izašao na zagrevanje noseći dres Lejkersa sa brojem osam.

I Nik je svakako bio pogođen vestima o smrti Brajanta, a ko nije, ponekad kao da je odigravao udarce onako, iz nehata, kao da igra na ulici sa klincima, kao da je želeo da kaže, ljudi, kakav tenis, ima mnogo toga više, danas nije vreme za velike priče, danas svi tugujemo.

Šta smo svi danas shvatili? Koju poruku smo primili, usvojili, prihvatili?

Kada se dogode ovakve stvari nenadano, bolno nas prodrmaju i neminovno vrate na onu stalnu misao o tome koliko smo mali, sitni, prolazni.

Igrali košarku ili tenis, bitno je da shvatimo da baveći se time, ili šireći ljubav prema tome, pobeđujemo prolaznost.

Kobi je to znao. Neka mu je večna slava i hvala.

Zaključaćemo ga u srcima i ključ baciti sa mosta, u Jaru….