Problem publike u tenisu: Od "što pijanije, to bolje" – do nije im mesto u tenisu

Grend slem turniri nekada su bili mesto na kojima se pokazivala kultura i klasa, ali oslobađanje stega i maksimalna liberalizacija svega, dovela je do sve češćih ekscesa i polemike – da li i na teniskim stadionima treba da bude kao recimo na fudbalskim.

Dejvis kup atmosfera, poput nekadašnjih gostovanja recimo u Čileu, Argentini, u vatrenom podneblju Latinoamerikanaca, bila je jedno od težih iskustava.

I ne samo tamo, “partizanski” način navijanja, bučan i često preko linije pristojnog ponašanja, kao virus se zapatio i na mnogim drugim meridijanima, posebno tamo gde nije bilo te teniske kulture ponašanja.

Zna se gde su koreni belog sporta i kako je kroz decenije formiran taj kult pristojnosti, džentlmenskog ponašanja. Tu nije bilo mesta za sve, i nije se sve moglo tolerisati, posebno ne to prekoračenje crvene linije.

U Melburnu je proteklih godina bilo dosta situacija koje su privlačile pažnju, izbacivanja sa tribina zbog neprimerenog ponašanja i “navijanja”, a tako je bilo i ovih dana.

Jedna grupa lokalnih grčkih navijača, u prva dva kola je pravila ekscese, nedolično se ponašala na mečevima i to je iznerviralo čak i onog kom su pružali podršku, Stefanosa Cicipasa, protiv Italijana Stefana Karuza.

“Ljubav, vi to zovete ljubav?, nasmejao se Grk kada su njihovo ponašanje ocenili kako davanje podrške njemu.

“Naravno da volim kada dođu da me podrže, jer to daje mnogo pozitive mojoj igri. Ipak, zaista ne znam zašto moraju uvek da pređu tu liniju, zaista ne znam. Da sam na mestu protivnika, ne znam… Jasno mi je da on ne razume o čemu su oni pevali, ali mislim da su morali da pokažu više respekta prema mojim protivnicima. To je neki fudbalski način navijačnja i po mom mišljenju tome nema mesta na teniskom terenu”, jasan je Cicipas.

Nisu svi istog gledišta. Momak iz Kvinslenda, Australijanac Džon Milman, u suprotnom je taboru. On ra razliku od Cicipasa voli kada sve gori na tribinama, priželjkuje da tako bude i u narednom meču protiv Rodžera Federera.

“Volim bučnu publiku. Obožavam da se hranim energijom sa tribina, potrebno mi je. Pokušavam da podignem tu fizičku komponentu igre i i ponekad vam je potrebno to nešto dodatno sa strane. I što su bučniji i pijaniji, to bolje”, poručuje Milman.

Ni mnogi najveći igrači ne vole kada publika prekorači crtu. I Rafa Nadal i Novak Đoković i te kako umeju da se iznerviraju kada pojedinci sa tribina prekorače crtu i utiču negativno na sama zbivanja na terenu. Odizimaju im vokus, vatru trenutka, magiju poena, bilo da su u pitanju neartikulisani krici, bilo da je reč o klasičnom nepoštoštovanju igrača na terenu.

Ne bi trebalo da bude sve ni u žestokoj globalizaciji i nameri da se ovaj sport proda onima do čijih očiju i srca nikad nije dopirao. Novac i želja za njegovim masovnim obrtom, mogu da imaju kontraefekat. Tenis gubi na svojoj autentičnosti.

Pitanje je šta u celoj priči mogu da urade teniski autoriteti. Apeli do sada nisu davali rezultata, tenis sve više postaje sport u kojem se navija na fudbalski način. Majica belog sporta sve više dobija mrlje koje se ne mogu ukloniti i isprati. Ma koliko se trudili da ih sklone.