Junak novog doba, Mašini decibeli i kamera ubica

Čudno je leto u Melburnu. Kad prži, prosto ubija, a kad pirne neki vetar, koji stiže sa mora, probija do kosti.

Toplo i hladno u isto vreme. Ako ne ponesete neku trenerku, tanju jaknu ili duks, a sedite recimo u senovitom delu tribina, obrali ste bostan!

Izvukao sam pouku iz subote, kad sam se propisno smrznuo. Danas, spremniji, pa takav odmah na meč Marije Šarapove i Ešli Barti. Bio je to nacionalni praznik za Australijance.

Gledao sam mečeve Šarapove i ranije nekoliko puta, ali do danas nisam uopšte razmišljao o fenomenu koji je kod nje tako prisutan, takozvanom “gruntingu” ili stenjanju prilikom udaranja loptice.

Marija je dobro krenula, stisnuta pesnica i “come on” bili su znak da je zadovoljna prvim setom, ali onda je stiglo neočekivano.

“Aiiiiiiiiiiiiiii”, čuo bi se najčešći Marijin krik u tišini poena na Lejveru. Potom “uuuuuuuuugggghh”, ali i neko prigušeno “aaaaaaaghhh”. Tri načina stenjanja.

Nisam imao uređaj za merenje decibela buke prilikom njenih krikova, ali ni to joj nije pomoglo. “Pink lejdi”, Ešli Barti, koja je od glave do pete sva bila u pink tonu, slistila ju je kao salatu u drugom i trećem setu.

Imala je Ešli 6:1 i 4:0 posle izgubljenog prvog seta, potom se Maša nakratko trgnula, ali prekasno.

I taman kad se sve završilo, kad je “stadion eksplodir’o” a igračice pozdravile, krenuh ka stepeništu, kad se začu gromoglasan smeh!

Spajder kamera, ona što zaista kao pauk kruži onim konopima iznad stadiona, srtmoglavila se tako opasno, da je sudija Alison Hjuz jedva izvukla živu glavu! Uplašila se žena, stavila je ruke na grudi u neverici šta ju je snašlo, dok je kamera oborila na pod njen suncobran.

Šta ćete, kamerman je očigledno skočio da proslavi završni poen Bartijeve, a kameru – ko šiša! Lepo su se posle kolege Australijanci šalili da je jadna morala na “medicinski tajm-aut”.

Pri povratku sa "Lejvera", na okolnim ekranima čitam rezultat i ne verujem šta vidim. Kerber pukla sa 6:0, 6:2? Od koga? Kolins? Koja, bre, Kolins? Otkuda sad ona dođe? E kod teniserki je stvarno svašta moguće.

Nekako tu, pred ulazom u medija centar, dogodio mi se susret sa pijanim navijačima domaćina. Dva momka, očigledno poprilično nacvrcana, zagledaše mi se u akreditaciju dok sam razgovarao sa prijateljom Vladom.

“Kikman”, kobajagi pričitaše. “Ti si onaj što je uzeo turnir u Adelejdu 1998?”

“Kamo sreće momče”, odgovaram mu, “ali nisam ti ja iz tog filma”.

Ovaj Aperol špric u preteranim količinama, a još ako ga mešaju sa pivom, može čak i od mene da napravi teniskog šampiona u nečijim očima. A nije da nisam želeo da budem teniser. Naprotiv.

Skoknuo sam i do terena 16, gde je trenirao Novak Đoković. Nole, sa klincem iz Finske Otom Virtanenom. Lepo iskustvo za dečka, za Noleta rutinski trening, u ponedeljak treba zapeti, protiv Medvedeva.

Nekako, svi kao da smo se u Medija centru pripremali za ono što dolazi uveče. Ali propratili smo pre toga novo pokazivanje mišica Frensisa Tijafoa, njegovo bukiranje vize za četvrtfinale protiv Rafe Nadala, koji mi deluje ozbiljno našpanovano da nešto veliko napravi u Melburnu.

“Ovo je ludnica, čoveče. Ovo je ludo. Video sam Lebrona na ESPN kako priča o mom potezu koji utišava navijače. Telefon mi je pred eksplozijom. Jedva da mogu da ga koristim”, rekao je Frensis novinarima.

I onda, veče u kojem su bogovi pali na teme. Tj. Bog Federer je pao na teme. Od Cicipasa. Da. Cicibana svetskog tenisa. Moderni Ahilej? Nesumnjivo.

Ne sećam da sam se nagledao toliko dobrih poteza i poena u jednom meču, barem ne u poslednjih godinu dana.

Sa nama u novinarskoj loži, koleginica Viki, apostol tenisa u grčkom novinarstvu. Grozničavo kuca lajv blog iz Melburna. Kako meč odmiče, kako se čudo približava, malo malo pa joj dobacim.

“Diši, Viki, diši”. Ona se samo okrene, namigne. Drago bi nam bilo zbog nje, znamo kako je bilo svima nama kada je Novak sebi sa 19 i 20 godina krčio put ka vrhu teniskog Olimpa.

Ali od tog tenisa koji je sve na stadionu ostavljao bez daha, bolje bi bilo da su podelili maske sa kiseonikom. Uzbudljivo do ludila! Sevalo je sa obe strane, ljudi su ustajali sa stolica, hvatali su za glavu u čudu šta su upravo videli. Ma bravo, majstori!

I onda kraj, ekstaza, suze radosnice na licima mnogih grčkih navijača. Federer, dvostruki šampion zaredom, pakuje kofere već na isteku prve nedelje! Ko bi rekao!

Grlimo Viki, čestitamo joj, ona se zahvaljuje. Trčim ka medija centru da zabeležim trenutak. Znao sam šta me čeka gore.

Kad unutra, grobna tišina. Možeš čuti kolege kako dišu. Pardon, uzdišu. Teško im je palo, razumljivo. Ona grupa nemačkih i švajcarskih novinara u mom redu, pokisla, a nigde kiše. Tuš iz Grčke, ha! Tenis, bloody hell.

Svako vreme rodi svog junaka, pa nek je s druge strane i sto puta Federer.