A.Džikić: Čekajući novog šampiona

Kako god, i u četvrtfinalnim i u polufinalnim mečevima pobede su odnosili timovi koji su beležili bolje rezultate tokom sezone ( što ne podrazumeva da su ti rezultati uvek bili posledica dobrih igara ). Prvoplasirani Partizan je prvo u dve utakmice eliminisao Vojvodinu, da bi sačekao boljeg iz serije Budućnost ( 4 ) vs Hemofarm ( 5 ) u polufinalu.

Na drugoj strani “kostura” FMP je , takodje u dve utakmice, prošao Zdravlje, da bi u polufinalu sačekao boljeg u seriji Zvezda ( 3 ) vs Lovćen ( 6 ). Čelnici FMP Železnika su se i ove sezone odlučili da potraže bolje rešenje od Pešićeve desne ruke, zlatnog Ace Petrovića . Ovoga puta neuobičajeno blizu kraja sezone promenjen je šef stručnog štaba, a čovek koji treba da najzad, ispuni najviše ambicije i donese titulu je ex coach Budućnosti, Vlado Djurović.

Promene koje su usledile bile su vidljive već na samom početku njegove “vladavine”, a zanimljivo je to kojom su brzinom igrači koji su godinama saradjivali sa prethodnnikom uspeli da , u različitoj meri , prihvate novi način ponašanja, pre svega u odbrani.

Promene u FMP-u

Promene su mogle biti primecene već na Finalu Kupa, i za to nije bilo potrebno ne znam kakvo košarkaško znanje. Jednostavno, i laik je mogao da primeti da zonska odbrana više nije iznenadjenje u sistemu, već sastavni deo igre, a u pojedinim trenucima i odbrambena postavka koja dominira u odnosu na uobičajenu odbranu čovek-na-čoveka.

Uz zonsku odbranu u rasporedu 2-3 ( povremeno i 2-1-2, u zavisnosti od igre protivničkog igrača na “high postu” ) , FMP je prikazao i zonski raspored 1-3-1( sa povremenim udvajanjima ),  a u pojedinim varijantama i nešto dublju odbranu u ovom rasporedu. Iako je i  kod Petrovića igrana zona ( 1-1-3 ) sa dobrim delom istih principa ( što je sigurno pomoglo bržem usvajanju novih zadataka ), postoji očigledna razlika u “minutazi” zone kod sadašnjeg i bivšeg trenera. Posle uspeha u Kupu, Djurović se odlučio za sklanjanje Brysona, Amerikanca koji igra na poziciji broj 5 , koji je u pojedinim mečevima znao da itekako dobro odmeni Nikolića, pa i Askrabića. Prilično hrabra odluka , pred početak playoffa, se srećom po Djurovica pokazala dobrom, jer je minute dobio Plisnić, koji svoj posao u dosadašnjem delu doigravanja radi odlično.

Svesno odricanje usluga ovog “teskaša” ( “vekovna” potreba Železnika, još od Bulatović-Jestratijević ere ) je logično povezano sa odlukom korisćenja navedenih zonskih odbrana u mnogo većoj meri ( na ovim prostorima samo  Vojvodina igra zonu, kao svoju osnovnu odbranu ). U želji da  Nikolića i Aškrabića postedi “ličnih” obračuna sa protivničkim centrima, Djurović dosta vremena provodi u zoni 2-3. Uz to , to je najbolje moguće rešenje da se sakrije Freeman, koji je ipak bolji ofanzivac nego defanzivac i kome odgovara odbrana sa nešto manje ličnih zadataka. Nosioci agresivnosti u odbrani – Petrović, Zoroski, Popović – su sada u velikoj većini slučajeva u prilici da igraju na lopti ili na “prvom dodavanju”, što znači da su uvek realna opasnost po protivnika.Na kraju ovog dela o zoni, jasno je da raspored 2-3 daje dobru startnu poziciju za ofanzivnu tranziciju, a imali smo prilike da vidimo i poene iz kontranapada posle primljenog koša.

Vreme koje provode u “čoveku” takodje je pretrpelo odredjene promene. FMP brani “pick-n-roll” na drugaciji način , igranje i zadaci u odbrani na krilnim pozicijama su takodje promenjeni, što je odmah dalo rezultata protiv Leskovčana ( izrazito PR – orijentisan tim ) i Zvezde ( igra playmakera svedena na šut za 3 poena ). Protiv dominantnih centara ( Ekezie ) Železnik se branio uglavnom zonskom odbranom.  Napad nije u toj meri drugačiji, samim tim što se i dalje bazira na tandemu Askrabić – Nikolić i na igri Freemana, koji je sposoban da napravi poene i za sebe i za druge. Postavljene su neke nove kretnje, a došlo je i do pomeranja težista igre i u korisćenju zadržanih akcija. Osnova su i dalje poeni postignuti pre uspostavljene odbrane, sa naglašenim korisćenjem pick-n-rolla u ranoj fazi napada , najčešće na krilnoj poziciji. Dodavačke sposobnosti Askrabića i Nikolića odlično “podržavaju” novi način igre. Za razliku od prethodnika, Djurović daje nešto više slobode igračima, mada sam utiska da tu nema previse demokratije tj. Igrači nemaju ista prava.

U sve 3 utakmice serije, Zvezda je bila ta koja je dominirala na samom početku meča. Posle promena u odbrani ( prelazak na zonu ) FMP je uglavnom uspevao da protivnike “otera” od koša i da težište igre izmesti na 3 poena.Kontranapadi i laki poeni su način na koji se FMp vraćao u meč i ti poeni su gotovo uvek dolazili u “dugačkim breakovima”  ( ponekad i više od 10 poena ) . 

Ipak, valjalo bi skrenuti paznju na par detalja. I pored svih “iznenadjenja” od strane domaćina, crvenobeli su u prvoj utakmici serije bili veoma blizu pobede. U momentima kada je igra gostiju bila orijentisana na exploataciju Ekeziea,Bilo je i povoljnog rezultata ( naravno , uz poene postignute iz kontranapada ). Medjutim, baš kao i u završnici utakmice u Nišu, i u beogradskim mečevima je nedostajala upornost u sprovodjenju onoga što prolazi. Takodje je zanimljivo i to da je ono što je davalo rezultate u prvom meču bilo upotrebljivo i u poslednjem, što može biti pokazatelj FMPovog neprilagodjavanja.

Partizan je do finala došao teže nego Železnik. Pre svega , odigrana su 4 meča (završni skor 3-1) , a pored toga crnobeli su morali da putuju za Podgoricu ( istina je da Podgorica nije Perm, ali putovanje je putovanje… ).

S druge strane, kada se analizira calendar playoffa i ritam takmičenja, pitanje je koja je opcija bolja – više odmora ili više utakmica ( naravno, sa dovoljno vremena za oporavak ). Od poslednjeg meča sa Zvezdom do prvog  sa Partizanom , FMP će provesti čitavih 11 dana bez utakmice. Partizan je iza sebe ostavio ekipu Budućnosti, koja je nekako tokom čitave sezone bila u senci, mada nema neke realne osnove za takvo njihovo “pomeranje”.

Tim koji ima MVP igraca lige – Milojević – tim koji dva zlatna iz Indijanopolisa – Čabarkapa, Smiljanić – tim koji ima “gomilu” mladih igrača zbog kojih  NBA timovi svraćaju do Podgorice više puta godišnje, tim koji ima najiskusnijeg playmakera 1. lige – Pajovica- e, pa takav tim je sve samo ne bezopasan.

Uz to, u duelu sa proslogodišnjim šampionima i ovogodišnjim liderima prvenstva, jasno je da su se rado izmakli u stranu i prepustili ono čuveno “mora se” crnobelima.

Na gostovanjima u Beogradu , Budućnost  je igrala bez pomenutog imperativa, sa puno motiva i energije na parketu. Ono sto je istovetno za prve 3 utakmice ove serije je način na koji se igralo u prvih 20 minuta. Naime, Podgoričani su u tim utakmicama uvek ostvarivali veću ili manju prednost, uz postizanje ogromnog broja poena u ranoj fazi napada ( na prvoj utakmici ukupan broj takvih poena je bio 38!!! , a na drugoj 25 ).

Kontranapad im je bio osnovno oružje – uspevali su da poentiraju čak i posle Partizanovih poena – kao i šut za 3 poena , naročito Koljevića,  koji se jednostavno mora kontrolisati u svakom momentu. Kada je uspevao da uspori igru, Partizan je goste uvlačio u pozicionu igru, u kojoj im se rešenja svode pre svega na igru Milojevića , pick-n-roll Pajovića,  i igru 1 na 1 Koljevića. Evidentno je da je Budućnost u svim utakmicama u drugom poluvremenu imala veliki pad u igri , jednostavno se može reći da su žrtve svoje sopstvene taktike.

Partizan je u tim trenucima insistirao na visokom tempu i agresivnoj odbrani, i to je uvek davalo rezultate. Broj poena iz prodora koje su crno beli postizali je rastao sa povećanjem umora protivnika, naročito se to moglo primetiti u drugoj utakmici.

Prvi meč u Podgorici, tačnije prvo poluvreme te utakmice je takvo da bi ga svako trebao sačuvati u svojoj video arhivi.

Pre toga, a verujem i dugo posle tih 20 minuta nećemo ponovo biti u prilici da budemo svedoci takvog šuterskog učinka pogodjenih 20 od 24 šuta iz igre, plus 15 od 15 penala …to je bio učinak Budućnosti ( Partizan je bio na sasvim solidnih 50 i vise procenata ).

Bakić je postigao 22 poena za poluvreme, a Pajović je održao javni čas organizacije košarkaške igre u napadu – 10 asistencija za manje od 20 minuta. Na sve to i Milojevic je imao svoj uobičajeni učinak , tako da je i treće “prvo poluvreme” bilo identično sa onime što se dešavalo u Beogradu. Na dobru igru domaćina, gosti su odgovorili nedobrom selekcijom šuta i prihvatanjem brže igre, bez strpljenja u nalazenju rešenja. I nastavak je bio sličan onome što smo već videli na prve dve utakmice, s tom razlikom što je pobednik ipak bila Budućnost.

Partizan je odigrao mnogo agresivnije u odbrani, često sa ponudjenim mis-matchom ( House , posle I Kecman, na Milojeviću ) na koji Budućnost nije dobro reagovala. Iz igre koja je donela veliku prednost se izašlo, kontrola igre crnobelih nije dopuštala lake poene u tranziciji, a Koljević je u tim momentima uspevao da razigra prvo sebe, pa tek onda tim ( srećom  po ekipu, pogodio je 3 trojke u tom periodu…a to je veći deo napadačkog učinka Budućnosti u tim minutima ).

Bolja fizička pripremljenost je omogućila Partizanu da sve do kraja drži Podgoričane u tonusu , odnosno da ih što više “iscedi” pred četvrti meč, jer dva dana svakako nisu dovoljno vreme za oporavak od utakmice ovakvog intenziteta.

Četrvrti meč je doneo drugačije “odnose;’ na parketu. Playmakeri Budućnosti su kontrolisani od prvog minuta pa sve do kraja, Milojeviću je limitiran broj primljenih lopti ( samo 3 šuta za prvih 20 minuta ), a Partizan je insistirao od samog početka na igri centara. Uz to, igrači Budućnosti su ovoga puta bili “primorani” da rade neuporedivo više u odbrani-Partizan igrao mnogo smislenije i pametnije, sa više strpljenja  nego u prethodnoj utakmici-što im je trošilo energiju
koju obično koriste za kontranapad i šuteve spolja .Tako uvedeni u zamor nisu bili ni blizu šuterskog učinka sa treće utakmice, dok je Partizan pokazao dosta raznovrsnosti u napadu. Osim pomenutih centara, odlično je igrala i spoljna linija, a pojedini igrači su odlično obavljali svoje zadatke na oba kraja terena iako su bili izmešteni sa svojih osnovnih formacijskih pozicija.

Sve u svemu, zrela igra u napadu i odgovornost u odbrani su doveli do najubedljivije pobede u seriji , koja je tom utakmicom i završena.Partizan će biti u prilici da odbrani prošlogodišnju titulu. Za razliku od nekoliko proteklih sezona, imaćemo prilike da ispratimo beogradsko finale. Samo je jedna stvar sigurna – biće odličnih utakmica!