Žigić za B92: "Razumem očekivanja nacije"

- Novi selektor, novi početak...

„Prvenstveno, ja sam samo čekao da vidim koga ćemo da izvučemo u grupi. Nije bilo lakih protivnika ni lakih utakmica. Sigurno da se ni ja sâm nisam nadao da ćemo se plasirati direktno, ali sam verovao da ekipa koju imamo može da ponovi igru iz prethodnih kvalifikacija, što smo i uradili. Sigurno da smo iz utakmice u utakmicu igrali sve bolje i bolje, stvorili smo jednu dobru ekipu i uz navijače koji su nas uvek bodrili, svaki put smo dali svoj maksimum i plasirali se“.

- Protiv Poljske vas je pre nekoliko godina gledalo 800 ljudi... Kako je izgledalo stvaranje tog novog kulta?

„Trebalo je, da. Ja sam igrao i protiv Poljske i protiv Kazahstana. Protiv Poljske je na Marakani bilo 8000 gledalaca i bilo je teško igrati. Nismo čak ni pobedili, igrali smo 2:2 na kraju iako smo vodili. Sledeća utakmica protiv Kazahstana, mislim da nije bilo ni 800 gledalaca, bilo ih je 150. To je bilo neverovatno loše, nijedan fudbaler ne želi da igra pred tako malo publike. Upravo publika je ta koja pravi ambijent na stadionima i podstiče igrače da daju sve od sebe, važan je faktor u samoj fudbalskoj igri jer podstiče igrače da uvek pruže malo više. Na prethodnim kvalifikacijama ljudi nisu imali poverenja u nas, ali, vidite, ove godine to je ista grupa, ali nešto se promenilo nabolje, to je vidljivo i mislim da ćemo narednih godina samo poboljšavati stil igre“.

- Čini se da je reprezentacija ponovo bitna u zemlji u kojoj vlada klubaštvo...

„Nikom do nas nije stalo da ne igramo na dva velika takmičenja za redom. Mi smo uspeli posle jednog brodoloma u Nemačkoj 2006, jedne epizode koju želim što pre da zaboravim, da krenemo opet ispočetka. Srbija, novi predsednik, novi selektor, nove kvalifikacije. Nismo se plasirali na EP 2008, da jesmo verovatno bismo i tamo napravili neko čudo, prvenstveno zbog naših ljudi koji su tamo, što je blizu naše zemlje i imali bismo mnogo ljudi koji bi nas bodrili. Tamo nismo uradili ništa i onda je opeet došlo do promena, samo što su ovaj put uradile plodom. Moj lični stav je da je pozitivna promena došla iz glave, nema više tog pritiskanja ljudi, ti sam u sebi promeniš stav i shvatiš da hoćeš da pokažeš šta možeš. Kada već svi igramo u velikim klubovim u svetu, zašto ne bismo mogli da stvorimo i jednu dobru reprezentaciju? Mi igrači smo napravili presek, a sada je tu selektor da nas koriguje i da nam određuje stil igre“.

- Kakav je osećaj igrati za selekciju? Da li je sličan klupskim nastupima?

„Prvo, to ne može da bude slično, jer za reprezentaciju igram iz časti prema državi. Ja sam jedini iz moje generacije koji sam bio u vojsci. Služio sam vojni rok i čast mi je da branim svoju državu, da joj pomognem koliko mogu. Sigurno da ni ja ne mogu uvek da dam svoj maksimum, imam loš dan ili slično, ali tu sam da uradim šta mogu, jer je to jedna velika čast za mene. Kada reprezentacija brani boje svoje zemlje, ja ću uraditi sve da mojoj zemlji bude bolje. Od prvog dana kada te pozuvu, kada je okupljanje, ti si tamo i pripremaš se da se pokažeš u pravom svetlu na dan meča. Jer ja čast svoje selekcije branim svaki dan, ne samo kada igram. Kao što sam i građanin Srbije svaki dan, tako mi je i reprezentacija prisutna svaki dan i uvek ću uraditi sve za Srbiju i dati sve.

- Imao si priliku da slušaš dve himne... Šta se sve promenilo?

„Mislim da nije isto igrati kada imaš svoju državu, kada znaš da je tvoja, kad ideš napred. Uspeli smo da dođemo na Mondijal. Kada pričam o himni, mi smo uvek igrali za reprezentaciju, bez obzira na himnu, dali bismo sve od sebe za koju god državu da smo igrali, kako god da se zvala. Sada je to Srbija i nadam se da se to više nikada neće menjati, da zauvek bude naša, da ima svoju himnu i da se svi borimo za to. Nije bilo onda isto igrati. Sada mi je i veća želja i veća čast da igram za Srbiju nego što je to bilo ranije“.

- Male mečeve je teško dobiti, Farska Ostrva... Tada si dao gol, kako je to bilo?

„Kod kuće smo igrali pred praznim tribinama jer smo bili kažnjeni, bar tako mislim. Svaki početak je težak. Lakše je igrati manje utakmice, jer je manje zvučni protivnik, dobro je da nam nisu prvo Francuzi zapali. Takve protivnike je najbolje imati na kraju, kada već može da se kalkuliše. Ipak, najteže je dobiti unapred dobijenu utakmicu na papiru i sigurno da je i to bilo teško. Oni kad su došli u Beograd, znali su da će verovatno izgubiti i zato su napravili bunker na 40m od svog gola i branili su se sve vreme. Kada ipak dođe do prvog gola, sve je mnogo lakše. Ali ipak je lakše igrati protiv manje zvučnog protivnika nego protiv velikih timova koji uvek mogu da te iznenade. U takvim situacijama bitno je da kao ekipa funkcionišemo dobro i brzo postignemo taj prvi gol da bismo posle lakše mogli da igramo. Kada je 1:0 niko više neće da se brani, da ne bi primili pet golova, i onda se malo otvore i tu i mi imamo više prostora“.

- Protiv Francuza u Parizu ste izgledali kao veliki tim, mada neuigran...

„U taj meč sam ušao sa klupe. U prvom poluvremenu smo imali više šansi od njih, trebalo je da postignemo taj jedan gol, pošto smo imali tri ili četiri očigledne prilike. Međutim, nismo uspeli da postignemo gol i u drugo poluvreme smo ušli malo opuštenije, gde su oni postigli dva gola, a mi potom samo jedan. Ipak, ni posle te utakmice nismo gubili nadu ni veru, znali smo da nam sledi lepa budućnost i da i dalje možemo da obradujemo narod. Uzdignute glave smo izašli iz Pariza i krenuli dalje“.

- Austrija i Litvanija...

„Za Litvaniju, isto kao i sa Farskim Ostrvima. Oni su došli u Beograd da se brane i da pokušaju da urade nešto iz kontranapada. Nas to nije obeshrabrilo, nismo hteli da u sve uđemo po principu „šta se desi“, nego smo hteli da uradimo ono što uvek radimo, a to je da stegnemo protivnika na njegovoj polovini terena, da im odmah uzmemo loptu, vodimo igru, i pokušamo što pre da damo gol. Zato smo i postigli gol veoma brzo, već negde u 13. ili 14. minutu. Kod svih tih manjih ekipa koje dođu u Beograd, vidi se da su došle samo da naprave blok i pokušaju da nas iznenade. U Beču je stvarno bila jedna izuzetna utakmica, prvenstveno zbog navijača koji su bili odlično. Kada smo prvo došli na stadion da ga malo obiđemo, južna tribina je već bila popunjena do poslednjeg mesta našim navijačima. Nismo mogli da verujemo da toliko naših ljudi ima preko, ali tu je sigurno bilo i navijača iz Srbije, koji su došli tamo da nas bodre jer su znali koliko nam to znači i verovali su da možemo da napravimo dobar rezultat u Beču. Mi smo izašli i sve nam je pošlo za nogom. Napadali smo konstantno, imali smo šanse, napadali smo i uzeli tri boda“.

- Rumunija u Konstanci...

„Mislili smo da ćemo da igramo u Bukureštu, glavni grad, veliki stadion... Međutim, igrali smo u Konstanci, kada smo došli na trening pred utakmicu, iznenadili smo se kada smo videli kakav je teren... Ali šta je, tu je, kada vidiš u kakvoj se situaciji nalaziš, moraš što pre da se adaptiraš. Znali smo da nas sutra neće čekati bolji uslovi. Izašli smo na stadion sa stavom da mi to možemo i da mi to moramo, zbog svega što nas čeka, Mondijala, respekta prema reprezentaciji, tog kulta... Izašli smo, postigli dva gola brzo, u prvom poluvremenu, drugo poluvreme malo labavije, oni su nam dali gol, ali smo se vratili i postigli treći. Oni su potom dali i drugi ali nisu mogli da se vrate, nisu imali neke prilike. Ipak, kažem da moramo da se prilagođavamo. Siguran sam da će u Africi biti bolji tereni, ali na sve moramo da se naviknemo“.

- Mnogi smatraju da je najgora utakmica selekcije bila protiv Austrije u Beogradu... Koliko je bilo teško igrati protiv njih rasterećenih?

„Ja nisam igrao tu utakmicu, sedeo sam na klupi, bio sam kažnjen zbog kartona“.

- Kakav je bio osećaj ići na Farska Ostrva?

„Prvi put sam kročio na Farska Ostrva prošle godine. Tamo je sve bilo nekako novo, nema drveća, trava raste samo na obodima planine gde ima vetra. Bilo je to nešto novo i lepo za videti. Krovovi na kućama su imali travu zbog bolje izolacije, sve je bilo u zavetrini. Imali smo priliku da napravimo mali krug autobusom i obiđemo znamenitosti, neku malu crkvu i slično. Stvarno lepo za videti. Posle još kad smo pobedili i uzeli tri boda, bila je druga priča. Svi sretni, svi zadvoljni, super uspomena. Jedino nam je bilo malo nezgodno sa avionom, ali i na to se čovek navikne“.

- Francuska u Parizu... Kakva je bila atmosfera?

„Ja lično ne volim da iščekujem tako važan meč, volim samo da dođem na trening i da se već sutradan igra utakmica. Kod nas mediji podižu svima pritisak, izvlače se naslovi koji stvaraju neku negativnu energiju, ali svako radi svoj posao i njih zanimaju veći tiraži. Mi smo se skupili tamo praktično deset dana pre utakmice. Bilo je jako napeto, jer smo znali da idemo direktno ako ih pobedimo u gostima, tako bismo već bili jednom i po nogom na Mondijalu. Dani su prolazili, čekali smo utakmicu, gledali smo Francuska-Rumunija preko TV i navijali smo kao da smo bili na stadionu. Bili su tu Lane, Krase, Bane, ja i još nas dosta, napravili smo bili atmosferu kao da smo vatreni navijači Rumunije. Vređali smo i Francuze i sudiju i zašto je sviran ofsajd, i zašto nije sviran faul (smeh). I onda Anri dade gol, bilo je 1:0, i nema veze. Završi se i to, bio je potom novi dan, u ponedeljak smo imali već neku tenziju, slušali smo medije, u utorak smo znali šta nas čeka i da moramo da damo sve od sebe i pokažemo da zasluženo idemo na SP. Dolazimo mi na stadion, tamo atmosfera uzavrela, sišli smo u svlačionicu, potom se zagrejali, bio je to jedan fenomenalan osećaj. Izađemo mi tako na stadion, onda su išle intonacije himne i počela je utakmica. Onda zaboraviš na sve, gledaš samo kako da dođeš do lopte i pomogneš saigraču. Još je bio penal i onda 1:0 za nas, ali tada smo stali, a stvarno ne zna niko zašto, baš niko. Odigrali smo dobro do penala, ali posle toga smo stali, smatram da smo mislili kao da je sudija posle penala svirao kraj, a imali smo igrača više skoro 70 minuta. Na kraju je sve ispalo super. Da nam je neko pre meča ponudio taj jedan bod, mi bismo ga oberučke prihvatili. Od 100 odsto mojih igrača, potpisujem da bi 102 odsto to oberučke prihvatilo. Ali posle svega što se dešavalo, mislim da smo uradili jednu pravu stvar i da se ne bojimo, da igramo našu igru i gajimo nešto što je naše. Mi drugačije ne znamo, igramo tako, pa šta nam Bog da. Ja sam ubeđen da ova generacija koju sada imamo može da se suprotstavi svim timovima na svetu. Ne plašimo se nikoga i daćemo 150 odsto svojih mogućnosti. Svima je želja da dokažu da to možemo, da nismo slučajno tu gde jesmo. Želimo da pokažemo svima da smo jedna grupa koja u svakom trenutku zna šta hoće. A to ćemo samo dokazivati još više“.

- Šta ti se kod Milijaševog penala motalo po glavi?

„Taj penal sam znao da će Milijaš šutirati. On je uzeo loptu odmah, međutim, Francuzi su hteli da naprave pometnju zbog crvenog kartona i svega. Tu se mnogo toga desilo, ja sam se povukao na stranu i stao. Čekao sam mirno da vidim šta će oni da urade i nisam razmišljao ni o čemu. Znao sam da će Miki da šutne najbolje kako zna, da neće ništa izmišljati, i bio sam 100 odsto siguran da će da ga dâ. On je u Zvezdi igrao sa mnom i navikao je na takvu atmosferi, znao sam da ne može da podlegne situaciji i da šutira traljavo, i da mora da ga dâ. I dao ga je“.

- A Rumunija u Beogradu...

„Nije nam baš to bio šlag na tortu, jer su oni došli da nas pobede, a mi smo znali da nam jedan bod ne znači ništa. Isto kao i protiv Francuza, mi smo izašli na teren i znali smo da se mi pitamo, pošto igramo kod kuće. Za tih 90 minuta mogli smo da uzmemo tri boda, plasiramo se na Mondijal, potom slavlje i sve što ide uz to... to je ono što se svima motalo po glavi. Ipak, kada izađeš na teren situacija se drastično menja i postoji samo lopta, koncentrišeš se da daš gol i da odbraniš svoj. Mi smo uspeli, sve nam se fantastično otvorilo, brzo smo dali gol i diktirali smo meč. To nam je bio plan, da što pre damo gol, da ne dozvolimo Rumunima da se razigraju i da ih pustimo da igraju na nekih 40 metara od njihovog gola, a onda im ukrademo loptu i idemo da postignemo gol. Posle su se šanse otvarale kao na traci. Nizao se jedan gol za drugim, fenomenalan osećaj. Posle utakmice u Srbiji šta mogu ljudi da ti prirede, to ne možeš nigde da doživiš, nema šanse. Još svi onako mokri, hladno, a autobus šiba, muzika trešti... Bilo nam je super i idemo dalje“.

- Gana, šta ti je prva asocijacija?

„Kako kaže žreb, tako se i igra. Što ti više probiraš, to je gore po tebe, uzmeš ono što ti daju i to je to. Gana je naša prva utakmica, nema veze sa kim prvim igraš. Na tako važnoj smotri fudbala prva utakmica je najbitnija i kakav utisak tu ostaviš, to je najbitnije. Gana je sad izgubila od Bosne i očigledno je da se u fudbalu nikad ništa ne zna. Danas svako može sve da dobije. Biće to jedna tvrda i teška utakmica. Oni su poznati po svojoj fizičkoj snazi, a imaju i dobru taktiku, znaju da se bore, na KAN-u su došli do polufinala i sigurno je da znaju da igraju fudbal. Uz to im je i Milovan Rajevac selektor, on je neko koga veoma poštujem i dugo znam. Radi se o jednom velikom stručnjaku i izuzetnom čoveku, koji zna svoj cilj i sigurno hoće da sa Ganom nešto uradi, što bi i njegovoj karijeri mnogo značilo“.

- Koliko nam pobede nad afričkim reprezentacijama daju sigurnost?

„Mi smo tri utakmice poslednjih godina igrali sa afričkim zemljama. Na Mondijalu 2006. smo igrali sa Obalom Slonovače, gde smo vodili 2:0, pre nego što smo izgubili 3:2. Posle smo igrali sa Južnom Afrikom, njih smo dobili 3:0, ali ni to nije bilo lagano, na poluvremenu je bilo 0:0. Sada smo pobedili Alžir, ali svaka utakmica je nešto novo. Uvek moraš prvo da upoznaš protivnika, da se fokusiraš na jednu ekipu i gledaš i dobre i loše strane, a onda nađeš i rešenje. Tamo gde misle da su 100 odsto sigurni, treba da probaš nešto da uradiš tu da ih iznenadiš i da im pomrsiš račune“.

- Nemačka, treća na svetu, vicešampion Evrope, bez zvezda, ali uporna...

„Nemačka, uh, šta da kažem, to je Nemačka. Mnogo jaka reprezentacija, mnogo jaka. Imaju prepoznatljiv stil igre, ni u jednom trenutku ne gube nadu, kako počinju, tako i završavaju, poznati su po istrajnosti. Idu do kraja i sve pokušavaju. Izuzetno su jaki i imaju izuzetne pojedince. To je država od 78 miliona stanovnika i kako i ne bimali dobre fudbalere. I tokom kvalifikacija su pokazali da igraju dobro i da su stvarno moćni. Kada smo igrali sa njima u Gelzenkirhenu, možda smo im i malo pomrsili račune, možda smo imali i više šansi nego oni, ali je sigurno da ekipe na prijateljskim mečevima ne daju maksimum“.

- Australija... Prodali su najviše karata za SP...

„Nedovoljno su straktivni, ali isto kao i za Ganu, jako su fizički pripremljeni. Vidi se to i po drugim sportovima kod njih, ragbiju, kriketu, u fizičkim duelima su uvek u vrhu. Siguran sam da odavde niko ne prati australijski fudbal, ali ima pojedinaca koji igraju u Engleskoj i treba ih poštovati. Ipak, kada se izađe na teren, zna se da idemo na pobedu, živimo za pobedu. To je moj posao, ja živim za to, moja opsesija je pobeda, ne želim da gubim. Ako u igru uđeš sa 100 odsto, ja ću ući sa 110, samo da te pobedim. Sigurno da nam neće biti lako na SP. Sada svi pričaju i o situaciji u Južnoj Africi, pogotovo zbog ovog incidenta kada je čovek ubijen. Ja sam ipak siguran da oni sada povećavaju nivo obezbeđenja, sećam se da, kada smo bili tamo, na trening sa nama su išla i policijska kola, dva automobila ispred i iza. Još sada kada budemo vodili i familiju, dole će biti haos“.

- Kako sa familijom? Voditi ili ne?

„Svako voli da mu je supruga sa njim, kao i porodica. Svako ima svoj način života, koncentracije i pripremanja pred utakmicu. Mi ovde recimo nemamo karantin, to nekome odgovara više, nekome manje. Meni lično više odgovara da sam kući, tako mi je lepše, prvo sa ženom i decom kod kuće, sutradan sa ekipom na ručak, večeru, dogovaranje, navikneš se na taj ritam rada, i, kad se uigraš, sve dolazi u kontinuitetu. Kada je SP u pitanju, ne znam, sigurno da će neko da vodi porodicu, ali pitanje je koliko će to biti sigurno, a ja ne želim da spavam sa jednim otvorenim okom. I dalje nisam 100 odsto siguran da li će moja porodica ići. Sigurno da će neko svoje voditi, ali moj stav u ovo trenutku je da nisam siguran u njihovu sigurnost dole, nisam proverio kakvi nas uslovi očekuju dole, a pogotovo pošto oni neće moći da budu sa mnom. Da se radi o nekoj drugoj zemlji, da je ovde negde bliže, bila bi to druga priča, ali Južna Afrika je veoma daleko, preko 11 sati leta, i sve je to naporno“.

- Druge reprezentacije?

„Pa, recimo, Španija je već prošla grupu, to je sigurno, ali njih najviše brinu ukrštanja, pošto se ukrštaju sa Brazilom i Portugalom. Za taj susret se oni najviše spremaju. Oni su sad time opsednuti, a sigurno je da su jedni od favorita, radi se o izuzetno jakoj grupi i izuzetno jakim pojedincima za koje nikada ne znaš šta mogu da ti spreme, pogotovo što se radi o takvim majstorima, da ne znam ni gde da počnem da ih hvalim. Ipak, to je Mondijal i sve je moguće. Samo se setimo Francuza koji su u Japanu i Koreji 2002. ispali u grupi, ni sami nisu znali šta im se desilo“.

- Za koga bi ti navijao da nema Srbije?

„Navijao bih za Špance, jer su oni slični nama. Kada te prihvate, prihvate te kao da si njihov, imaju tu osobinu kao i mi. Tamo ti je kao da si odrastao sa njima i dobri su, imam tu čast da ih mnogo poznajem, oni su pravi profesionalci i uvek su tu ako ti treba savet ili neka pomoć“.

- Koliko si se ložio kao klinac na Mondijal?

„Mnogo. Mi smo snimali sve utakmice kod kuće. Brat i ja smo to gledali svaki dan po dva puta. Kada si klinac, to je neki san, to svi sanjaju i onda ti se samo desi, ali moraš da budeš uporan u svemu. Džaba ako imaš talenat, a nisi uporan“.

- ’90, šta je bilo?

„Uh, sećam se, Piksi je prvi šutirao, pa promašio i onda svi redom. Imali smo šansu, nismo je iskoristili. Tako nešto ti se ureže u sećanju, bilo je to veliko razočaranje, mogli smo da izbacimo Argentinu i uđemo u polufinale“.

- A Piksijevi golovi protiv Španije?

„Da, i toga se sećam. Kada mu je Zlatko Vujić centrirao i na liniji zalomio Salinac. Stvarno je bilo fenomenalno, ali dobro, šta je, tu je. Mijat penal protiv Holandije, takođe je šutirao rezonski, ali kad neće, onda neće“.

- Ko ti je kao klincu bio heroj Mondijala?

„Grlinek i Skilaći su mi bili heroji, to je bio haos. I ispadoše Englezi u polufinalu od Argentinaca, kao da je bilo juče“.

- Maradonina Božija ruka?

„Ti gledaš da daš gol i ne biraš kako ćeš, sigurno nekada i rukom. Još nisam bio u takvoj situaciji, doduše, ali da sam bio u prilici kao Anri... Ako te sudija vidi, vidi, ako ne, daš gol i super. Jeste da nije sportski ali je u pitanju viša sila“.

- Jesi li skupljao sličice?

„Jesam, čak i za prošli Mondijal. Prvi album koji sam skupljao je bio Meksiko ’86. Sećam se i tapke i tih igrica. Tako je to kada si klinac, menjanje i slično, to je bilo i sad za poslednji Mondijal, bio je čak i album karikatura. Ima tu svega, ipak je lepo skupljati te albume, ako mogu da skupim sve, mogu, ako ne, nema veze. U Primeri svake godine ima album, i ja već imam tri albuma. To je lepo imati za uspomenu, staviš kod kuće u ormar ili kutiju, ne smeta nikome, možda malo skuplja prašinu, ali posle kad uzmeš to posle nekih 15 godina, to je stvarno lep osećaj. Oko 90 odsto sam siguran da ću nastaviti da skupljam sličice i kad se ne budem više bavio fudbalom“.

- Da li si mogao da pretpostaviš da ćeš se i ti jednog dana naći u albumu?

„Ne, to nikada nisam mogao da pretpostavim, prvenstveno što sam kao klinac igrao u malom klubu, posle sam otišao u vojsku, bilo je to sto čuda. Posle sam došao na probu u Zvezdu, gde sam hteo da dâm sve od sebe da dokažem da mogu da igram u Zvezdi. Nisam ni znao da li ću igrati, mislio sam da ću igrati u nekom manjem klubu ili vratiti se u moje selo ako to ne pođe za rukom u Zvezdi. Tako sam pokušavao da idem što više na gore, tome težim i svaki dan se trudim da napredujem što više“.

- Kako si reagovao kada si prvi put video svoju sličicu u albumu?

„Rekao sam: „Jao, kako sam ružno ispao!“. Nisam verovao da sam to ja“.

- Kakav je Stojke?

„Dobar je. Ne mogu da pričam posebno o igračima, mogu da pričam o kolektivu. Sa mnogima sam igrao u Zvezdi. Svi su super, svako na svoj način. Za mene, na primer, pričaju da galamim, ali ja samo tako pričam (smeh). U Zvezdi smo stvarno imali jednu dobru grupu i tako je sada i u reprezentaciji i tu smo i da pomognemo ovim mlađima, koje malo i zafrkavamo, ali se uvek trudimo da pravimo dobar odnos, da primamo i dajemo šale. Sećam se kada je Kuzmanović došao, to je šou bio. On je bio tako dobar dečko, ali nije znao dobro srpski, a to su mangupi, moraš da dođeš pripremljen. To je kao između dve vatre. Stvarno je sve super, ima i zezanja i druženja, ali kad se radi – radi se. Dobri su i oni koji nisu bili u Zvezdi, Lane, Krasa, Subotić, Kolarov, Bane, Danko, sa svima ima šale. Pratimo utakmice saigrača, čak i novinske članke. Deki je odličan kapiten, voli da se šali, ali je tu i da ti pomogne, da ti kaže kako i šta“.

- Selektor?

„Kada nam je došao Antara, odmah smo ostvarili dobar odnos i kontakt. Trudimo se da ispoštujemo sve što od nas traži na terenu, ali najbitnije je da imamo odličnu grupu, niko se nikada ne ljuti. Stvarno je u pitanju jedna odlična grupa, a atmosfera je najvažniji faktor. Ako nemamo dobru atmosferu i komunikaciju van terena, kako da je imamo na terenu. Kada toga nema, ni na terenu nije to to. Najbolji je odnos onda kada je dobra grupa i kada se svi poštuju“.

- One kobne 2006. nam je delovalo da je sve to prisutno, pa se desilo...

„To ne mogu opisati nikako. Voleo bih da to opišem, ali ne mogu, ne bih da se vraćam na neke ružne uspomene, koje sam davno pokušao da zaboravim. Da se sada vraćam i da kvarim ovako dobru atmosferu neću. Najbolje je da se to zaboravi, da se odbaci, da se negde zakopa“.

- Koliko te opterećuju želje nacije?

„Ja razumem sve, i narod. Mi smo dokazali da možemo da se nosimo sa bilo kojom reprezentacijom na svetu, bilo evropskom, afričkom, ili azijskom. Sve je do nas. Ako budemo pravi, ako budemo ponovili uspeh iz kvalifikacija i ako ne budemo menjali ništa osim popravljanja stvari u kojima smo grešili, nadam se da rezultati neće izostati. Jer rezultati stižu onda kada svako bude dao svoj maksimum i radio ono što se od njega očekuje. Moramo da verujemo u to za šta idemo tamo i moramo da pokušamo da dođemo što dalje. Imamo tri utakmice u grupi i moramo da pobedimo na dve. Onda ćemo da gledamo drugi krug. Ne bih da gledam sa kime se ukrštamo i kako, već samo da prvo prođemo grupu. Možda će nam i jedna pobeda biti dovoljna, ali ne znam. Ne bih da se opterećujemo nekim manje važnim stvarima pre tih utakmica. Svakih pet-šest dana zovu me novinari iz celog sveta, naročito iz Gane, Australije i Nemačke, sve ih zanima. Činjenica je da smo stvorili nešto o čemu se priča i nadam se da možemo da još nadograđujemo to što smo uradili. Nećemo da budemo kao krava koja se ritne i prospe sve. Sledeća stepenica je da se što bolje spremimo na pripremama, da se niko ne povredi, da tamo odemo zdravi i onda gledamo utakmicu po utakmicu. To je moje mišljenje i mislim da možemo da napravimo neki dobar rezultat“.