Jedan pogled i hiljadu reči

Uspaničeni Slobini bukači tek sada vide šta su izgubili. Večiti drugi presta da se ulaguje manjinama. Naumio da raspušta vojsku. Mora da drugovi oficiri i podoficiri padaju na teme od ushita. Pregladnelih vojnika što se tiče, oni znaju da su se češće od njih kupali njihovi vršnjaci krajem devetnaestog veka. Možda to jeste vojna tajna, ali vredi zabeležiti da je Srbija u ovom trenutku jedina država u kojoj branitelji otadžbine za pakovanje keksa preprodaju, recimo, pet minuta tuširanja hladnom vodom. Jer u kasarnama ni vode nema za sve.

Tržišna privreda, reći će neko. Svako prodaje to što ima. Cene na slobodnom tržištu zavise od ponude i potražnje. Ako na tržištu postoji manjak lica kojima je do čistoće i višak onih koji imaju poneko pakovanje tvrdog keksa, nesklad se reguliše prostom razmenom. Zrelo je, nije li?

Večiti drugi ima pravo. Vojska ove zemlji vredi toliko koliko vredi pa je najbolje raspustiti je, pretopiti tenkove i topove u nešto pa to nešto izneti na pijacu. U kombinaciji postoje samo dve greške. Prva je psihološka: vojna lica teško se uklapaju u naprasno srljanje ka miru. Druga je čisto zanatska: razjuriše one koji znaju kako se pretapa čelik. A pogotovo kako se prodaje.

Ako je večiti drugi naumio da razoruža Srbiju zato što protiv ovakvog neprijatelja niko neće da ratuje, predaja se može razumeti. Što da se ratuje kad ne ide. Ako je drug, pak, zaboravio bajke o tome da je nekada i sam bio dobrovoljac i da je maja 1993. ustoličen u vojvodu, onda se zemaljskim zastupnikom nebeskog Šešelja više ne vredi baviti. Ko mu je kriv što ga vazda guraju da bude drugi. Valjda nemaju boljeg.

Srbiji nisu potrebni Paten i Solana da objasne šta i kako. Treba se sabrati, pogledati u oči i izabrati. Ponovo Vučićev zakon o informisanju ili nadu da će se tekuće bezakonje jednom srediti. Ni u šta pretopljene zastarele tenkove ili život od sopstvenog rada. Oni što se petnaestak godina bore protiv znanja i nauke poželeše da zapošljavaju oficire. Pošto ih prethodno pootpuštaju. Tipično komunistički: skinem te do gola pa ti kao nagradu dam učkur umesto gaća.

U ovakvoj kampanji Boris Tadić nema protivnika s kojim bi se imalo šta raspravljati. Jedini ozbiljan protivnik mu je mrzovolja većine. Sloba i Šešelj uverili su ljude da je čovek niko i ništa. Da je država ništavna igračka u rukama vladara, vladarke i uvlakača iz njihovog okruženja. Da su zakoni zbir budalaština na koje ne vredi obraćati pažnju jer ionako ničemu ne služe. Tadić i ostali kojima je stalo do Srbije do nedelje bi morali da ubede bar četvrtinu punoletnih građana da su oni ljudi i da ima svrhe živeti u ovoj zemlji. Malo li je, za početak, u zemlji koja je vazda na nekom početku?

Srbija ne bira između dobra i zla. Bira između prava da se nešto pokuša i svekolikog bespravlja. Razumljivi su nervoza i bes onih koji su svoje pristalice prevarili obećanjem da će pobediti u prvom krugu. Oni gube to što su stekli bez kapi znoja, bez ijednog žulja, bez ikakvog misaonog napora. Ako ćemo pravo, možda nema čoveka koji bar jednom nije poželeo da živi onako kako je propovedao lažni vojvoda. Bez obaveza. Bez poštovanja bilo koga. Bez načela. Zdrav razum kaže da to nije moguće pa većina radi i kad joj se neće, drži se i onih pravila koja je u ponečemu sputavaju. Tu većinu ne čine galamdžije i cirkusanti. Ta većina nedeljom radije sedi kod kuće ili u vikendici, ide u crkvu, na pecanje, na ručak kod kumova, posle podne na groblje. Tu većinu nije lako izmamiti na glasanje. A sve zavisi upravo od nje. Kao i 24. septembra 2000.

Neki misle da je u Srbiji valjalo stvoriti raspoloženje kao onomad u Francuskoj, kada su za Širaka glasali i njegovi ljuti protivnici, želeći da spasu državu od Lepena, to jest od svetske bruke. Mada nekih sličnosti ima, nije to baš to. Srbija je zemlja u previranju. Nema tog istraživanja javnog mnjenja koje će pokazati koliko ljudi podržava levicu, umerenu levicu, levi centar, desni centar, desnicu, krajnju desnicu. Pošto se i ne zna šta je šta. Ovde se ni na parlamentarnim ni na predsedničkim izborima ne glasa za stranačke programe. Čak se i ne zna šta u njima piše. Takvo stanje, koje su proizveli Sloba i Šešelj, olakšava posao njihovom predsedničkom kandidatu.

Pošto Srbija nije Francuska, bolje je što Boris Tadić nije pokušao da se igra Širaka. Pošto se ni u decembru ni 13. juna nije glasalo za stranačke programe, dobro je što on, u kampanji, nije na prvo mesto stavljao svoju stranku. Dobro je što ne poziva na spasavanje države od zla i bruke, već poziva na zdrav razum. Ovde može proći samo to. Da su se oko njega bučno i paradno, kako se to već radi, ujedinili svi koji nisu za Šešelja, predstava bi pukla u prvom činu. Ljudi bi znali da to nije to. Oni su 2000. naučili šta se dobija koalicijom skrpljenom za jednokratnu upotrebu.

Zamislite govornicu u sred Beograda na kojoj Tadiću tapšu Koštunica, Karić, Labus, Velja Ilić, Vladan Batić i Mirko Jović, a na kraju mitinga se čitaju poruke podrške ruskog i američkog predsednika srbijanskim demokratskim snagama. O, ne! Zamislite Tijanićevu televiziju koja uzdiže Tadića onako kako je francuska uzdizala Širaka ili ruska Putina. Tek to ne!

Uvaženi čitalac i jutros je pametniji od potpisnika ovih redova. Sinoć je mogao da vidi mnogo više nego što je stalo u ovih devet stotina i dvanaest reči.

Mihal Ramač