Šest najneobičnijih čuda sveta

U novoj knjizi “Atlas Obscura” govori se o više od 600 najneobičnijih destinacija širom sveta.

Iako je više reč o nekoj vrsti neobične enciklopedije, nego o tradicionalnom vodiču, ova knjiga otkriva neočekivane, bizarne i misteriozne krajeve naše planete, od kojih smo mi odabrali šest.

Peru: Poslednji most Inka

Huinćiri, Kusko

Inke nikad nisu izmislile točak, nisu znali za lukove u arhitekturi i nisu se služili gvožđem, ali su bili majstori izrađivanja konopaca.

Pravili su mostove od vlakana, kakvi i dalje plove jezerom Titikaka, pa čak i oružje, koje je gledano u odnosu na težinu, bilo izdržljivije od onog koje su nosili konkistadori.

Njihovo najbolje oružje – praćka – bila je ispredena od vlakana i dovoljno moćna da polomi mač od čelika.

Dakle, kada su pred sobom imali prepreke u vidu klanaca nad nepristupačnim terenima Anda, oni su se okretali materijalu koji su najbolje poznavali.

Pre pet vekova na Andima je bilo više od 200 visećih mostova ispletenih od obične planinske trave i druge vegetacije, a neki od njihovih delova ponekad su bili širine prosečnog struka.

Tri stotine godina pre nego što je u Evropi predstavljen prvi viseći most, Inke su prelazile neverovatne razdaljine i duboke klance, na način koji nisu mogli da osmisle ni najbolji evropski inženjeri.

Danas je ostao samo jedan takav most – Kešva Čaka – koji je dugačak 27,4 metra i proteže se nad klancem u blizini Huinćirija. Prema mišljenju lokalnog stanovništva, postoji duže od 500 godina i uprkos krhkom materijalu od kog je napravljen, u besprekornom je stanju. Može da izdrži težinu 56 odraslih ljudi ravnomerno raspoređenih duž staze.

Ipak, most se svake godine obnavlja na trodnevnoj ceremoniji, a svako domaćinstvo iz četiri obližnja sela treba da doprinese pletenjem konopca od trave dužine oko 30 metara.

Izgradnju novog mosta nadgleda poseban čuvar “chacacamayoc”, a stari most se obara u reku.

Meksiko: Kristalna pećina

Naika, Čivava

Radnici najvećeg rudnika u Meksiku – Naike – 2000. godine su iskopavali novi tunel 305 metara pod zemljom, kada su upali u prelepu pećinu. Ova odaja, sada poznata kao Kristalna pećina, sadrži neke od najvećih kristala ikad pronađenih. Neki od izukrštanih kristalnih selenita dugi su i do 12 metara.

Neobični kristali nastali su pre više od pola miliona godina u vodi koja ima konstantnu temperaturu od 57,7 stepeni Celzijusovih. Ovi uslovi omogućili su mineralu anhidritu da apsorbuje vodu i transformiše se u gips.

Naslage gipsa su postepeno rasle i formirale ogromne kristale selenita. Kad su u ovom kraju počela rudarska iskopavanja, radnici su ispumpavali vodu iz okolnih pećina i nenamerno isušili Kristalnu pećinu i tako razotkrili njena blaga.

Uslovi u pećini su pogubni za ljude. Temperatura vazduha ovde dostiže 51,6 stepeni, a vlažnost 90 do 99 procenata, zbog čega ovde disanje postaje otežano. Osim toga, oštri šiljci kristala čine prolazak gotovo nemogućim.

Ipak, naučnici istražuju pećinu još od 2006. i to noseći respiratore sa hladnom vodom i specijalna odela obložena ledom. Čak i tako, u pećini se mogu zadržati najduže 45 minuta.

Rudnik i pećina nalaze se na jugozapadnom delu Naike, sela sa oko 5.000 stanovnika.

Dominika: Jezero koje ključa

Rozo

Jezero na planini Vat nije dobro mesto za osvežavajuće brčkanje. Kupanje u njemu izazvalo bi smrt ili u najboljem slučaju teške opekotine. To jezero se nalazi na stratovulkanu (poznat i kao kompozitni vulkan) i zapravo predstavlja poplavljeni fumarol – otvor u Zemljinoj kori koji emituje vrele vulkanske gasove.

Debeli oblaci pare uzdižu se iznad ovog plavo-sivog jezera temperature oko 90 stepeni Celzijusovih.

Da biste posetili ovo jezero, morate biti u dobroj formi, budući da od najbližeg puta treba pešačiti po nepristupačnim terenima najmanje tri sata. Ruta vodi i kroz Dolinu pustoši, sumpornu ravan prepunu vulkanskih izvora i ključajućeg blata.

Montserat: Napušteni Plimut

Foto: Thinkstock

Karibi

Turisti koji su leteli iz Toronta na Santa Luciju 11. februara 2010. čuli su neobičnu objavu pilota: “Dame i gospodo, ako pogledate kroz prozore sa leve strane aviona, videćete erupciju vulkana”.

Vulkan Sufrijer na karipskom ostrvu Motserat izbacivao je prašinu u nebo. Bio je to fantastičan prizor, ali ne i neobičan. Sufrijer je počeo da izbacuje lavu 1995, prvi put još od 17. veka, a potoci lave uništili su mnoga sela na 16 kilometara širokom ostrvu. Međutim, samo dve godine kasnije, vulkan se ponovo aktivirao i ovog puta odneo u smrt 19 ljudi.

Erupcija je uništila i glavni grad Plimut i prekrila celu južnu polovinu ostrva debelim slojem pepela. Ona je proglašena nebezbednom za život i dan-danas je prazna.

Više od polovina stanovništva Montserata nikad se nije vratilo svojim domovima. Oni koji su ostali, žive na severnoj strani ostrva i navikli su na česte erupcije Sufrijera. Štaviše, ostrvo je profitiralo zahvaljujući turizmu, a oni koji žele da vide moć vulkana, imaju priliku da je vide iz vazduha i to u helikopterskim turama.

SAD: Gejzir Flaj

Foto: Thinkstock

Gerlah, Nevada

Kupa prošarana pravim kaleidoskopom boja iz koje izbija voda u jakim mlazevima, nije delo prirode. Nju su, doduše nehotice, napravili ljudi.

Naime, jedna kompanija bušila je 1964. tlo u Blek rok pustinji u potrazi za geotermalnim izvorom, ali voda na koju su naišli, nije bila dovoljno topla za upotrebu. Zato su zapušili otvor u zemlji, ali nedovoljno dobro i voda je ubrzo počela da izbija poput vodoskoka.

Tokom godina, gejzir je rastao, kako su se taložili minerali iz vode i sada je dostigao visinu od 3,65 metara.

Termofilne alge prekrile su njegovu kupu i obojile je u razne nijanse žute, narandžaste i crvene.

Egipat, Bela pustinja

Foto: Thinkstock

Farafra, Zapadna pustinja

Poput velikih pečurki i oblaka atomskih bombi, formacije u Beloj pustinji predstavljaju erodirane ostatke nekadašnjeg dna mora. Tokom perioda krede, ovaj deo pustinje nalazio se pod vodom, a naslage krede nastale od skeleta morskih beskičmenjaka nakupljale su se na dnu.

More se isušilo, erozija je oblikovala čudne oblike nekadašnjeg morskog dna i sada je Bela pustinja prepuna “skulptura” koje kao da nisu sa ovog sveta.

Mnogi ovde dolaze i kampuju noću, kako bi u rano jutro kad sunce izlazi uživali u spektakularnom pogledu na čudne formacije i njihove senke. Društvo im pravi blagi topot šapa pustinjskih lisica, noćnih životinja koje naseljavaju Saharu.