Butan: Mračna tajna životnog puta do istinske sreće

Da li su stanovnici Butana zaista onoliko srećni koliko ostale nacije misle da jesu? Odgovor na ovo pitanje pružio je Erik Vajner.

Maleno himalajsko kraljevstvo Butan poznato je, između ostalog, po tome što je njegovo stanovništvo zvanično najsrećnije na svetu. Butan je zaista jedno veoma specijalno mesto, ali daleko manje okupano suncem i zadovoljstvom koje većina nas projektuje, kada čuje reči “najsrećnija zemlja na svetu”.

Tuga i žalost ne samo da ovim ljudima nisu strani, naprotiv – Butanci na smrt misle mnogo češće od pripadnika zapadne civilizacije.

Da li je ova zemlja možda u tajnosti zemlja tuge i očaja?

Ne baš. Naučni tim Univerziteta u Kentakiju, nakon jednog istraživanja iz 2007. godine, zaključio je da je “smrt preteća životna činjenica, ali kada ljudi razmišljaju o njoj, misli automatski počinju da se usmeravaju na pozitivne sadržaje. Do ovog zaključka došli su ispitujući dve različite grupe ljudi – oni u prvoj dobili su zadatak da da razmišljaju o bolnoj poseti kod zubara, dok su pripadnici druge grupe razmišljali o sopstvenoj smrti. Obe grupe zatim su dobile zadatak da dovrše neki započetu reč, poput “ra____”. Ispitanici druge grupe znatno češće su konstruisali pozitivne reči, poput “radost”.

Ovo istraživanje verovatno ne bi iznenadilo nijednog stanovnika Butana. Oni su vrlo dobro svesni činjenice da je smrt sastavni deo života, svidelo se to nama ili ne, a ignorisanje ove esencijalne životne istine moglo bi da ostavi teške psihološke psoledice. Razmišljanje o smrti čini da nastojimo da iskoristimo sve mogućnosti koje nam život pruža, i vidimo sve one stvari koje bismo u stanju zadovoljstva zanemarili. Dok pripadnici zapadnih naroda o smrti u proseku razmišljaju jednom dnevno, Butanci to čine pet puta.

Za razliku od Zapada, Butanci ne sakrivaju smrt. Smrt, i predstave smrti, nalaze se svuda, a naročito u budističkoj ikonografiji, gde se mogu videti raznobojne, jezive ilustracije. Niko – pa čak ni deca – nije pošteđen ovih prikaza, ili posmatranja ritualnih igara koje predstavljaju smrt. Na Zapadu se ne dodiruju mrtva tela, sveže rane, istrulele stvari.

Ovi rituali ostavljaju prostora za tugu i žaljenje, i veliki su i grupni. Kada neko umre, nastupa period oplakivanja od 49 dana, koji podrazumeva složene i pažljivo usklađene rituale. Butanci u takvoj prilici mogu delovati odsutno, ali nisu. Oni svoje žaljenje iskazuju kroz ritual, što je prirodan način za kanalisanje emocija, bolji od bilo kakvog leka hemijskog porekla.

Otkuda tako različit stav u pogledu smrti? Jedan od razloga što Butanci tako često razmišljaju o smrti je što ih ona neprestano okružuje - postoji mnogo načina na koje pripadnici ove malobrojne nacije mogu umreti. Svoju nesrećni trenutak mogu spoznati na vetrovitim, opasnim stazama, nastradati od medveda, ili pojesti otrovnu pečurku.

Drugo objašnjenje nalazi se u duboko ukorenjenim budističkim verovanjima, a posebno u vezi sa reinkarnacijom. Ako znate da se možete ponovo roditi, manje je verovatno da ćete se plašiti dolaska kraja sadašnjeg života. Budisti kažu da se smrti ne treba plašiti ništa više od odbacivanja stare odeće.

To, naravno, ne znači da Butanci ne osećaju strah ili tugu. Oni se jednostavno ne bore protiv ovih emocija. Ljudi sa Zapada uvek pokušavaju da poprave raspoloženje, da odbace tugu. Tuga se posmatra kao nešto negativno. Butanci, međutim, prihvataju ove emocije – znaju da one čine sastavni deo života.

Foto: Arian Zwegers, Christopher Michel, Göran Höglund (Kartläsarn)/Flickr.com