Put oko sveta Franca Ferdinanda

Austrijski nadvojvoda i prestolonaslednik Franc Ferdinand ostao je upamćen kao ličnost čija je smrt bila okidač za Prvi svetski rat. Ipak, njegovi dnevnici otkrivaju mnogo više o njemu.

U decembru 1892. Ferdinand koji je tada imao samo 28 godina, pošao je iz Trsta kruzerom Kaiserin Elisabeth na put do Severne Amerike preko Indije.

U njegovoj pratnji bilo je 400 ljudi – od brodskog sveštenika, do kraljevskog rizničara. Tokom putovanja FF, kako se potpisivao, ispisao je gotovo 2.000 strana dnevnika o svojim avanturama.

U monom i elegantnom stilu, Ferdinand opisuje uske uličice Adena i zavodljivi šarm južnog Pacifika.

Obišao je Kalkutu i žalio se u dnevniku na kolonijalni sistem Zapadnih sila koji se zasnivao na iskorištavanju lokalnog stanovništva. Kada je prvi put ugledao Himalaje, počeo je da jodluje.

Divlji Zapad, koji je nadvojvoda posetio samo kratko, bio je “pravo razočarenje”.

Kako urednik Frank Gerbert objašnjava: “Grizliji kojima se toliko nadao, nisu želeli da beže od njegovih metaka. Kauboji su pred njim dizali noge na sto, a pušenje je bilo zabranjeno svuda”.

Uništavanje prirode mučilo je Ferdinanda. U Vankuveru je pisao o “bespoštednoj seči 500 do 600 godina stare kedrovine i zimzelenih duglazija”.

Čitav horizont “sija, a zvuk sekira svuda se može čuti”, pisao je on.

Indija i Holandska istočna Indija

Međutim, ovaj Habsburgovac nije bio zakleti zagovornik borbe za zaštitu sredine. Naprotiv, uživao je u lovu.

Čak je pokušavao da na prilasku Indiji iz broda običnom sačmarom ubije raže u vodi. Kasnije je lovio slonove, koale, pa čak i tvorove i ptice “čiju ornitološku klasifikaciju” nije poznavao.

Pisao je borbi protiv guštera na Cejlonu rečima: “Prilazio sam gušteru kao sveti Đorđe zmaju”.

Ljubiteljima životinja možda će biti drago da čuju da je tu strast prema lovu platio sluhom, budući da mu je stalna pucnjava oštetila bubnu opnu.

Najviše mu se sviđala Indija. U blizini Delhija razapeo je 87 šatora, od kojih su neki imali i prava kupatila i zlatne tavanice i to u sred džungle.

Nedugo potom, britanski guverner u Nepalu ga je dočekao kada je sa 203 tovarna slona došao u lov na tigrove na obroncima Himalaja.

Ipak, nije pokazivao previše razumevanja za lokalne običaje.

Pisao je o tome kako mu se muzika ne dopada, budući da “neki muzički bogalji ne umeju da se usklade sa ostalima”.

Takođe, političke korektnosti nedostajalo mu je i u opisivanju celih naroda. Kineze je nazivao “prvarantima”, a fakire u Mumbaju “lenčinama”.

Običaj koji su praktikovali Parsi da na tornjevima ostavljaju tela svojih preminulih sunarodnika kako bi ih pojeli lešinari, smatrao je “ponižavanjem ljudi”.

Pored prvog ubijenog slona (Foto: Wikimedia Commons)

Ipak, svuda je bio lepo dočekivan. U Indiji je ispaljivan vatromet u njegovu čast, a salutirala mu je čitava artiljerijska baterija u Japanu.

U aprilu je FF sa svojom svitom stigao u Džakartu i ubio krokodila. Kasnije je imao priliku da se divi “zaverenički lepim Holanđankama” koje su nosile kratke suknje na paklenoj vrelini.

Ipak, prestolonaslednik je imao priliku da se uveri koliko je čvrsto Evropa držala šapu nad Azijom kada je gotovo bio svedok pomorske bitke.

Francuski ratni brodovi blokirali su obalu kod Bangkoka i prisilili Sijamskog kralja da preda kontrolu nad Laosom.

Kolonijalna politika u akciji naterala je turistu da promeni kurs.

U Australiji se takođe susreo s nasiljem. Aboridžini su upravo ubili 31 doseljenika. Što je još neverovatnije, on je pokazao razumevanje za taj čin.

Međutim, nije dozvolio da mu išta od toga pokvari planove. Na poziv velikih zemljoposednika, otišao je u Autbek kako bi lovio kengure.

Kasnije je na svom kruzeru u sidnejskoj luci organizovao ekstravagantne zabave za 500 gostiju na kojima su svi plesali valcer uz Štrausovu “Na lepom plavom Dunavu”.

Ferdinanda je privlačila i tamna strana života – prljavština zatvora, opijum, klanice i mesta pogubljenja. U junu je zato odabrao naročito odbojnu destinaciju – Novu Kalcedoniju koja je u to vreme bila ogroman zatvor.

Na ostrvu je živelo 8.000 robijaša stisnutih u barake od po pedeset ljudi.

Zapisao je “Ovo je otpad društva. Ovi ljudi su bez izuzetka svi učinili nešto nečuveno”.

Na putovanju je prikupio više od 14.000 suvenira koji su sada deo Etnološkog muzeja u Beču.

Japan i Divlji Zapad

Pulitzer Building (Foto: Wikimedia Commons)

Lovačke avanture su završene i u Japanu je imao mogućnost samo da hrani ribe u ribnjacima.

Umesto bogatih lovišta, video je naciju koja prolazi kroz radikalne promene. “Mi više nemamo ideale, nego fabričke dimnjake”, rekao mu je jedan stranac.

U Tokiju je 2. avgusta upoznao cara Tenoa koji se vozio u rikši. Tu je odlučio da se tetovira i odabrao motiv velikog zmaja na ruci.

Time jezavršio posetu Japanu i uputio se ka Severnoj Americi.

Video je uništene šume i proterane Indijance i bio zgranut načinom na koji je taj narod ponižavan i unesrećen.

Smetalo mu je što je pušenje bilo svu da zabranjeno, ljudi bez manira i restorani sa lošom hranom.

U Njujorku je šetao Petom avenijom, posetio Brodvej i obišao butike, da bi se na posletku popeo na najvišu zgradu sveta u to vreme – Pulitzer Building visoku 94 metra.

Sa te tačke gledišta, posmatrao je grad od tri miliona stanovnika i divio se “svemoćnom dolaru”.

“Stanovnici Unije”, pisao je FF, “imaju dovoljno da budu veći od života, da budu Übermenschen”.

Zaključio je da “ova zemlja ima herojski preduzetnički duh, ali da ga često prati nemilosrdnost bez premca”.

Postojali su i praktični razlozi za njegove pritužbe.

Dok je bio na Menhetnu, video je mnogo doseljenika koji su se iskrcavali iz brodova, a mnogi od njih bili su iz Alpske oblasti. To je uznemiravalo vladajuću elitu u Beču.

Austrijski nadvojvoda imao je drugačiji put – išao je od Zapada ka Istoku i naposletku se, posle deset meseci putovanja, konačno vratio u njegov voljeni Beč, grad koji je zvao “večno mladim”.