Senjski rudnik: Sećanje na prohujala vremena

Podeli

Naselje Senjski rudnik, 150 kilometara jugoistočno od Beograda, smešteno između brda, na reci Ravanica, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka naseljavalo je 2.500 stanovnika, a danas tu živi tek oko 400 žitelja, mahom starijih.

Njihov opstanak zavisi od još uvek funkcionalnog glavnog potkopa i dodatnih aktivnosti kao što je branje i sušenje biljaka i gljiva.

Sam rudnik okružuje staro, dobro očuvano naselje, tipično za industrijske zajednice 19. i 20. veka, dok je Sokolski dom jedan od objekata koji svedoče o živom društvenom i kulturnom životu rudara. U toj zgradi su prikazivani filmovi još 1934. godine, Darko Kraljić je tu napisao pesme “"Devojko mala"” i "Zvižduk u osam"”, a 1950. osnovan je i prvi radnički savet u Srbiji.

Osnovnu školu “Vuk Karadžić” danas pohađa svega petnaestak učenika, raspoređenih u četiri razreda, jer mladi odlaze iz ovog kraja, a stari ostaju što je sudbina većine sela u Srbiji.

Rodno mesto industrijalizacije u Srbiji, začeto još 1853. godine otvaranjem prvog potkopa - Aleksandrovog potkopa koji je dobio ime po Aleksandru Karađorđeviću, može se pohvaliti i što poseduje jedan od tri parna lifta u svetu koji i dalje funkcionišu.

U junu prošle godine formalno su počeli radovi na revitalizaciji Senjskog rudnika, pre dva dana otvorena je rekonstruisana radionica-kovačnica, a do kraja godine trebalo bi da budu završeni i radovi na Muzeju ugljarstva i staroj administrativnoj zgradi.

Evropska unija je obezbedila 1,5 miliona evra za rekonstrukciju i restauraciju objekata Aleksandrovog potkopa i pretvaranje Senjskog rudnika u eko muzej kako bi najstarije rudarsko naselje u Srbiji nastavilo da živi i nakon zatvaranja rudarske jame, pošto se procenjuje da rezervi uglja ima za još sedam do osam godina.

Cilj je da se otvore nova radna mesta i iskoristi industrijsko i prirodno nasleđe za razvoj turističkih potencijala kraja u kome se nalaze srednjovekovni manastiri Ravanica i Manasija - spomenici kulture od izuzetnog značaja, i Resavska pećina koja godišnje ima oko 80.000 posetilaca.

Planira se da kovačnica i radionica budu glavni izložbeni prostor, mala administrativna zgrada, podignuta 1860. i u originalu sačuvana do danas, predložena je za simbol Senjskog rudnika, a zgrada bivšeg Muzeja ugljarstva za Centar za posetioce.

Između Aleksandrovog potkopa i radionice biće Muzej na otvorenom za koji je Ministarstvo kulture opredelilo 1,6 miliona dinara. Jedan od predloga je i formiranje Muzeja industrijske revolucije.

Kustos Muzeja ugljarstva Miroslav Nikolić Mića ponosno ističe da je rođen u Senjskom rudniku i dok posetioce, koje je dočekao rudarskim pozdravom "Srećno", vodi radničkom i inženjerskom ulicom, podseća ih da i sada rudari pod zemljom kopaju, kao što su radili i prethodnih 160 godina.

"Nekom čudnom igrom sudbine svi najvažniji događaji u novijoj istoriji srpskog rudarstva, mislim na drugu polovinu 19. veka i gotovo ceo 20. vek, dogodili su se baš ovde, u Senjskom rudniku. Od 11. jula 1853. do danas jama Senjski rudnik neprekidno radi", kaže Nikolić.

Kroz prozore niskih oronulih kućica, sagrađenih pre Prvog svetskog rata, ljudi stidljivo izviruju, pozdravljaju posetioce i upozoravaju da je kaldrma opasna i da "ljudi tu lome noge i kukove".

Sve kuće danas imaju vodu, ali se ipak sačuvao običaj da svakog petka rudarske porodice, supruge i deca, idu u radničko kupatilo da se kupaju.

Vredan pažnje je i izvor sa hladnom vodom, ispravnom za piće, koji nikad nije presušio, a na kraju radničke ulice nalazi se Petrijina kuća gde je sniman film "Petrijin venac".

Pošto njeni vlasnici nisu tu, goste dočekuje prva komšinica Mila Milenković, tvrdeći da njena kuća iznutra izgleda kao i ona u kojoj je Srđan Karanović snimao priču o teškom životu rudarske zajednice.

"Izvolite, izvolite! Hajde da popijete kafu", poziva baba Mila ministra kulture Bratislava Petkovića i šefa delegacije EU Vensana Dežera, koji su nedavno posetili Senjski rudnik, dok joj je kuću opkolilo nekoliko desetina fotoreportera i snimatelja.

"Nemojte da me snimate. Snimali su me 99 puta. Hajde da popijete kafu!" Gostoljubiva je i rado odgovara na sva pitanja. Skromni meštani ne beže od kamera i fotoaparata, ali i ne pokazuju veliko interesovanje za gužvu koja se stvorila u njihovom mirnom naselju. Mića, pun priča i anegdota iz života Senjskog rudnika, obavezno posetioce odvede i do libanskog kedra čije je seme sa Svete Gore doneo 1903. godine pop Mihailo.

Sada je to visoko drvo na čijoj krošnji, kako kažu stanovnici, čovek može da legne ne plašeći se da će propasti. Na brdu je crkvica "Sveti Prokopije", koja se 1900. godine pojavljuje u popisu objekata u Senjskom rudniku, podignuta u znak sećanja na smenu rudara koji su poginuli 21. jula 1893. godine, dok na Aleksandrov potkop "gleda" grupa od nekoliko stambenih zgrada koje kao da su slučajno bačene tu, u naselje sa početka prošlog veka.

U periodu ekonomskog procvata Senjskog rudnika, od 1955. do 1968, sve grane industrije, osim brodogradnje i avio-industrije, imale su tu svoje pogone.

Inženjeri školovani u inostranstvu praksu su sticali u Senjskom rudniku. Naselje je imalo železničku prugu, dve bolnice, od kojih je jedna po opremljenosti hirurške sale bila druga posle Vojno-medicinske akademije i čuveni hirurg Isidor Papo je dolazio da operiše. Danas je Senjski rudnik čuvar industrijskog nasleđa, a u budućnosti bi trebalo da postane obavezna destinacija turista i jedan od glavnih pokretača turističkog razvoja tog kraja.

.

.

.

.

.

10 najlepših železničkih ruta u Evropi

Iako duže traje, putovanje vozom može itekako da bude zabavno i da vam pruži pogled i doživljaj kakav ne možete da imate putujući avionom. Naravno da svako putovanje različim prevoznim sredstvom ima svoje prednosti i mane, voz vas nekako vraća u ona romantična i "sporija" vremena.

strana 1 od 1939 idi na stranu