Manastir Mileševa: Svetinja pod krilom Belog anđela

Sudbina manastira Mileševa svedoči o nadi i veri u vaskrsenje. Već osam vekova opstaje nad ždrelom čudesne klisure, kao hrid u uzburkanim vremenima

Piše: Boris Subašić

Izvor: novosti.rs

Bela Mileševa, čiji je simbol vanvremenska lepota freske Belog anđela, već osam vekova opstaje nad ždrelom čudesne klisure Mileševke, kao hrid u uzburkanom moru vremena. Sva iskušenja i patnje srpskog naroda pretrpeo je i ovaj manastir, koji je kao zadužbinu podigao Nemanjin unuk, mladi kralj Vladislav Nemanjić, uz pomoć strica Svetog Save.

Mileševu su, od 1219. kad je osnovana, napadali Kumani, osam puta su je palilile i rušile osmanlije, pretrpela je nekoliko katastrofalnih poplava i zemljotresa. Njeni monasi su ubijani i proterivani u velikim seobama. Riznice i biblioteke manastira koji je Sveti Sava ustanovio kao jedan od centara prosvetiteljstva su nemilosrdno pljačkane. Od nekoliko crkava u manastirskom kompleksu preživela je samo jedna, hram Svetog Vaznesenja Gospodnjeg. Sve ostale su srušene do temelja.

Osmanlije skoro čitav vek nisu dozvoljavale ni obnovu krova jedinom iole očuvanom hramu, koji je zarastao u korov. Ipak, uprkos svom zlu koje ju je pogađalo, Mileševa je uvek vaskrsavala. Sudbina ove svetinje je prava hrišćanska metafora o nadi i veri, koja je najlepše i najstrastvenije zabeležena u liku Belog anđela, koji ženama mironosicama pokazuje prazan grob iz koga je vaskrsao Hrist.

"Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika uvek okretani slikama vere u spasenje. Mileševski slikar je na slici Belog anđela na Hristovom grobu ostvario toliki stepen lepote umetničkog dela da on u isto vreme pobuđuje divljenje savršenstvu i istinsku nadu", zapisala je istoričarka umetnosti Radojka Zarić.

Na terasi piprate mileševske Vaznesenske crkve, kažu istoričari, voleo je za života da boravi i piše Sveti Sava. Posle njegove smrti u Trnovu, kralj Vladislav je na jedvite jade uzeo od Bugara ostatke svog strica koji je za života već poštovan kao svetac i čudotvorac. Savino telo je sahranjeno u istoj priprati u kojoj je voleo da provodi vreme za života. Međutim, kako beleže biografi Nemanjića, vrlo brzo na grobu su se ukazali čudni znaci i iz njega je izvađeno nepropadljivo telo Svetog Save, koje je stavljeno u otvoreni sarkofag da bi vernici mogli da ga vide. Mileševa tada postaje centar Savinog kulta koji se proširio nadaleko.

Naime, manastir se u doba nemanjićke Srbije nalazio na raskrsnici tri najvažnija karavanska puta svog doba: Dračkog, Dubrovačkog i Bosanskog, koji su sjedinjeni vodili ka srcu Rasa. Ta staza od Pomorja do Podunavlja koja je spajala vizantijsku i zapadnu civilizaciju dovela je do civilizacijskog, privrednog i vojnog uzdizanja srednjovekovne Srbije.

Bilo je pravo mesto za večnu kuću Svetog Save prvog srpskog arhiepiskopa, svetskog putnika, utemljivača nacionalne crkve, diplomatije i prosvetiteljstva. Srednjovekovni izvori navode da je već u 13. veku gužva i vreva trgovaca i hodočasnika na trgu kraj Mileševe bila tolika da monasi više nisu imali mira. Zato je odlučeno da se izgradi novi trgovački grad na putu nekoliko kilometara pre manastira. Varoš je dobila ime Prijepolje koje nosi i danas.

Karavani iz Pomorja su put kraj Mileševe koristili i vekovima posle pada srpske države pod osmansku okupaciju, a manastir su zbog čudotvornih moštiju Svetog Save poštovali i hrišćani i muslimani. Francuski putopisac Žak Gaso piše 1548. da srpski monasi pokazuju očuvano telo sveca "koje je još čitavo i lepo pa ga i sami Turci uveliko poštuju i čine mnogu milostinju".Skoro tri decenije 1573. kasnije njegov zemljak Pjer Laskalopje objavljuje uspomene iz hana kraj Mileševe:" Divno je čudo kako i isti karavansaraj stižu sve vrste ljudi i naroda: Arapi, Turci, Grci, Jevreji, Franci(tako zovu krišćane Latine) i drugi".

Kraljevi Radoslav, Vladislav i Stefan Prvovenèani (foto: Thinkstock)

Francuz opisuje i nadnacionalnu snagu kulta srpskog svetitelja.

- Priveli su nas da poljubimo jednu veliku kost ruke Svetog Save. Videli smo Jevreje i Turke kako ovu kost ljube s istim poštovanjem kao hrišćani. Naš čauš nam je rekao da je jedan Turčin koji je došao po taj harač učinio kaluđerima neko nasilje i pao mrtav na manastirskim vratima - zabeležio je Leskalopje.

Putopisac Žan Difren Kane zapisao je o legendu o zarušenoj srpskoj tvrđavi koja je nekada čuvala manastir i raskrsnicu.

- Uđosmo u Mileševac to jest tvrđavu kneza Mila koji je ubio sultana Murata pod njegovim čadorom na prištinskom polju izgovarajući se da hoće da mu poljubi ruku - zabeležio je Kane.

Kad su krajem 16. veka Srbi podigli ustanak protiv osmanlija u Banatu na njihovom barjaku nalazio se Savin lik. Da bi suzbio njegov slobodarski kult je veliki vezir Sinan Paša je 1594. oteo mošti svetitelja iz Mileševe i spalio ih na beogradskom Vračaru, da oganj i dim vide Srbi s druge strane Dunava. Međutim ni posle tog pustošenja Mileševa nije izgubila oreol svetosti, a Sinan paša je izgubio rat s Austrijom.

- Sveti Sava je bio simbol Mileševe, što je presudno uticalo na njen ugled i značaj.Kao osnivač srpske crkve, svetac, zaštitnik i čudotvorac bio je Sveti Sava izvor književnih dela i brojnih narodnih predanja koja su se prenosila u sve krajeve nastanjene Srbima. Turci su smatrali da će uništenjem njegovih moštiju Srbe najoštrije kazniti za pobunu i zaustaviti njihov nacionalni polet. Kult Svetoga Save, međutim, nije posle toga zamro, kao ni život u Mileševi - kaže istoričarka umetnosti Olivera Kandić.

Beli anðeo (foto: Thinkstock)

Njvropski putopisci su do 1688. s divljenjem opisivali Mileševu kao ogroman muzej. Kad je u Velikoj seobi 1690. osamdestak monaha napuštalo manastir, oni su na 150 tovarnih konja nosili samo biblioteku i najvredniji deo predmeta iz riznice. Deo mileševske riznice prenet je u manastire u Crnoj Gori i Hercegovini, a deo je nastavio put sa zbegovima i završio u Habzburškoj monarhiji. Najvredniji primerci čuvani su u fruškogorskim i slavonskim manstirima, ali pokazalo se da ni tamo nisu bezbedni.

- Krajem 18. i početkom 19. veka počinje organizovana pljačka svega što je vredelo od kulturne baštine, od ostataka grčkih hramova na Akropolju do blaga srpskih manastira - kaže istoričar umetnosti i muzeolog Dragiša Milosavljević. - Srpske ćirilične rukopisne knjige imale su na tom tržištu izuzetno visoku cenu i zabeleženo je da su prebogati ruski plemići davali i 150 rubalja za primerak, a toliko je koštala jedna kuća. Mileševskih knjiga ima svuda po svetu.

Od Velike seobe 1869. do 1863. Mileševa je propadala u ruševinama. Tad su ugledne prijepoljske porodice Veseličića, Stanišića, Miletića i Petrovića, sa nastojateljem manastira Makarijem Vujićem, dobile od turskih vlasti dozvolu za obnovu crkve Svetog Vaznesenja Gospodnjeg, a najveću finansijsku pomoć dalo je Ministarstvo prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića. Mileševski hram obnovljen je za šest godina, a svetu ga je 1883. otkrio britanski putopisac Artura Evans: "Ništa što je Đoto stvorio ne može se porediti sa lepotom Anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševe".