Vodič kroz tajne Grčke: Monemvasija

Iz daljine izgleda kao preokrenuti kameni brod. Potpuno ogoljena sa zapadne strane, ne ostavlja utisak da se ovde ikada duže zadržavala ljudska noga. Nije teško pretpostaviti da je praosnivačima bila namera da im prozorska okna na kamenim kućama gledaju na talase Mirtonskog zaliva, umesto na gnezdo sivih natmurenih oblaka među brojnim vrhovima planinskog masiva. Kada se dobro održavanim asfaltnim putem stigne na prošireni parking, ispred masivnih vrata venecijanske tvrđave, iznenađenju još nije kraj. Odatle se doslovno može zakoračiti – u istoriju. Valjda iz poštovanja prema jednom od najbolje očuvanih srednjovekovnih gradova-tvrđava, strmim, uskim uličicama zabranjen je saobraćaj i dvotočkašima. Izuzetaka ima, tek da se opravda tipično balkanski odnos prema pravilima, a ponekad i zbog preke potrebe u hitnim slučajevima.

Odmah iza lukovima zasvođenog ulaza nailazi se na koloplet kaldrmisanih sokačeta i uličica. One paralelne sa obalom mora, udaljenog stotinak metara, nešto su šire i imaju status glavnih „saobraćajnica“ u tvrđavi. U ranim jutarnjim satima i u vreme popodnevnog odmora njima špartaju posebno prilagođene konjske zaprege ili natovarene mazge. To je jedini način da se žitelji snabdeju neophodnim namirnicama, a brojne radnje i još brojniji kafei i restorani robom koja će biti na usluzi turistima. Dok ne vidite kako izgleda taj saobraćaj, ni ne pomislite da uglačanim kamenim pločama bilo koja životinja pod teretom može da savlada takve strmine. Kasnije postaje razumljivo zašto meštani s ljubavlju i pažnjom neguju konje i mazge.

Jak zemljotres, po čemu je jugoistočni Peloponez inače poznat, 375. godine odvojio je ovu stenu od lakonijskog planinskog kopna, blagonaklono ostavivši uzan zemljani pojas kao pupčanu vrpcu sa maticom. Svaka jača oluja brisala je taj slabašni zemljani spoj, pa su kasniji stanovnici sa obe strane predano održavali prirodni most, „gefiru“ u lokalnom govoru, shvativši kakav geografski značaj ima taj dar od boga. Prve naseobine na steni dugoj 1,5 kilometara nastale su krajem 6. veka, kada je pred najezdom slovenskih i varvarskih plemena grupa starosedelaca, na samom vrhu visokom 400 metara, natkrila ognjišta ravnim kamenim pločama.

U kasnijim epohama Monemvasija ima veoma važan položaj i predstavlja trgovački i pomorski centar tadašnjeg Mediterana.

Kao jedna od četiri metropole Morejske regije, kako se nekad zvao Peloponez, koji po obliku podseća na dud (grč.: „moreas“), Monemvasija akumulira znatnu ekonomsku moć i postaje primamljiva za krunisane glave i brojnu pratnju plave krvi. Niču velelepne vile koje su podsećale na utvrđene zamkove, grandiozne crkve, luksuzni letnjikovci. Ovde se naplaćivala carina i deljene su dozvole za uvoz i izvoz na putnom pravcu istok–zapad, u to vreme jednom od najfrekventnijih i najunosnijih.

Nadaleko poznato vino slatkastog ukusa, malvazija, koje je po jednoj verziji prvi put od te vrste grožđa proizvedeno na Kritu, a po drugoj, mnogo popularnijoj među ovdašnjim svetom, na obližnjim vinogradima, distribuiralo se baš iz Monemvasije. Tako je u jednom periodu naziv „malvazija“ bio opšteprihvaćen i za čudnu stenu – grad ispod Lakonije.

Što zbog neobičnog izgleda, što zbog trgovačkog značaja, Monemvasija postaje mesto koje se pročulo i bila je česta tema na srednjovekovnim dvorovima. Kako su mesta o kojima se rado pričalo u salonima moćnika obično bila i meta osvajačkih ambicija, za stanovnike tvrđave gotovo da nije bilo mirnog perioda.

Opsadama koje su izdržali ne zna se broja, a o snalažljivosti žitelja možda najbolje govori podatak da su, u ovako kamenitom okruženju, uspevali da gaje kukuruz tokom dugih godina okupacije s mora. Ovde su se najduže zadržali Venecijanci i begovi Otomanskog carstva. Posle oslobođenja od Turaka 1821. godine, Monemvasija je gotovo vek i po čamila u sivilu, deleći sudbinu privredno nerazvijenih regija. Dok se na kopnu nekako i preživljavalo od plantaža maslina i narandži, skromnih farmi koza i ovaca, grad na steni tonuo je u zaborav, a velelepne srednjovekovne građevine nepovratno su propadale.

Sve do 1964. godine, kada je grčka država osnovala posebnu instituciju za obnovu arheoloških spomenika, a Monemvasija se našla na listi prioriteta. Tada započinje detaljna rekonstrukcija i gornji grad postaje spomenik pod vedrim nebom, a donja Monemvasija grad-muzej, u kojem se dobar deo kuća osposobljava i za život. Oni koji su nasledili oronula zdanja ili su bili obdareni vizijom, ujedno fi nansijski dobro potkovani da izdvoje prava mala bogatstva, danas imaju mnogo razloga da kažu kako se prava investicija zlatom vraća. Jer, Monemvasija se već dve decenije nalazi na svim listama prestižnih turističkih destinacija, sa istaknutom napomenom – svakako posetiti.

Mala opština od 4500 žitelja objedinjuje tvrđavu, ili, kako je nazivaju, Stenu, gde živi 1600 mahom vlasnika kuća i zaposlenih u brojnim prodavnicama, i Novu Monemvasiju, u kojoj je smešten administrativni centar. Starosedeoci će vam ispričati da vlasnici kuća, njih 200, u kojima se živi i sve su privatne, imaju važnu ulogu. Pokazali su izuzetno poštovanje za ovaj arheološki biser i sve svoje aktivnosti organizovali su tako da grad zadrži autentičnost i srednjovekovnu magiju, a da istovremeno bude i mesto puno života.

Ipak, Monemvasiju treba videti s mora da bi se sagledala raskošna lepota ovog srednjovekovnog grada, koji već 15 vekova zapljuskuju jedni te isti talasi. Koliko god se trudili da rečima i slikom dočaramo magiju ovog mesta, nešto će ostati nedorečeno. Treba samo preći gefiru i kroz kapije tvrđave zakoračićete u vremeplov. Meštani vole da kažu da će vas stena nagraditi energijom kakvu nikada niste osetili!

Tekst preuzet iz knjige „Pogled sa Olimpa" autora Majde i Zvonimira Šimunec.