Jakutija - zemlja tradicije i tolerancije

Posle osam meseci surove zime i temperatura koja ponegde dostižu i minus 70 stepeni, Jakuti, koji sebe nazivaju Sahi, raduju se suncu i prirodi.

Njihov glavni nacionalni praznik Iseh, kada se uz zvuke drombulja klanjaju svojim bogovima "zaštitnicima", slavi se, kažu, od pamtiveka. Čak i u sovjetsko doba komunisti nisu uspeli da uguše taj praznik, a od početka devedestih, Iseh je zvanični praznik te najveće ruske oblasti, koja zauzima čak trećinu njene teritorije.

Jakutski praznièni stubovi za vezivanje konja i pravoslavni krst - simbol jedinstva Jakuta i Rusa (Foto: Beta)

"U sovjetsko doba ovakvog slavljenja praznika nije bilo, ne u ovim razmerama. A sada, narod je svestan svog nacionalnog identiteta... Cele godine se spremaš. To je jedini praznik koji nas objedinjuje sa nebom i prirodom. Mi smo deca prirode", kaže Jekaterina Ivanova (65), uz napomenu da je Jakutka, iako ima rusko ime i prezime.

Ona objašnjava da tradicija davanja ruskih imena i prezimena postoji još od vremena pokrštavanja Jakuta u pravoslavlje, koje se, među njima, ipak nije ukorenilo. Jakuti se ponose svojim običajima, vlast se stara da ojača nacionalni identitet, ali po rečima i Jakuta i Rusa, koji su najbrojniji u Jakutiji, granica tolerancije nije prelažena i nema reči o međuetničkim trvenjima.

"Ja sam Rus i pravoslavac, i ovde sam od 1969. godine, kada sam sa deset godina došao sa Urala. Znam njihove praznike i neke običaje, kao što i oni znaju naše. Imam sasvim pozitivan odnos prema prazniku Isehu. Moja porodica takođe ide na proslavu. Poštujemo njihove praznike i oni naše. Čak sa nama slave Uskrs, naš pravoslavni", kaže Aleksandar, vozač.

Tipièna jakutska kuæa postavljena na stubovima (Foto: Iyap/Flickr.com)

On dodaje da je ostao u Jakutiji jer je "priroda lepa, a narod dobrodušan".

"Družimo se i zajedno živimo", kaže. Jekaterina Ivanova veruje da je ključ tog prijateljstva u tome što su Jakuti veoma gord, ali dobrodušan narod.

"Poštujemo druge, ne želimo nikome loše, zato se kod nas nacionalno pitanje nikada ne pokreće".

Ona kaže da se Jakuti veoma raduju gostima. "Ako dođeš kod mene u goste uvek ću ti najbolje mesto dati u kući, i sve što ti treba. Nije važno da li si stranac ili ne. A u vreme praznika, kada se očekuju gosti, na stolu mora da bude bogato posluženje. Meso irvasa, ždrebeta, najbolja riba", objašnjava.

U Sotincima, mestu do kojeg se leti stiže prašnjavim makadamom i brodom, u znak rusko-jakutskog prijateljstva, podignut je etno-muzej.

Na tom mestu se pre skoro 370 godina jedan od ruskih kozaka koji su stigli u Jakutiju, Semjon Dežnjov, oženio devojkom Jakutkom. Kao simbol jedinstva dva naroda postavljena su zajedno tri izrezbarena stuba za vezivanje konja za svečane prilike i pravoslavni krst.

Predsednik Jakutije, Jakut po nacionalnosti, Jegor Borisov kaže da su očuvanje nacionalnog identiteta Jakuta i pripadnika drugih naroda i nacionalnosti, i očuvanje zajedničkog života u "miru i saglasju" prioriteti rukovodstva republike.

Sa festivala na kom su drombuljaši Jakutije ušli u Ginisovu knjigu rekorda (Foto: Beta)

"Uz proces globalizacije, koji se u svetu odvija, teče i proces asimilacije, a jedan od mehanizama zaštite osobenosti etnosa jeste razvoj jezika i kulturnih tradicija. Tradicije moraju da se sačuvaju", navodi Borisov.

Međunarodni festival svirača na drombuljama, koji je u Jakutsku održan u vreme ovogodišnjeg praznovanja Iseha, takođe je u toj funkciji.

"To je jedan od najznačajnijih događaja u našem regionu u 2011. godini. Hiljade i hiljade naših sunarodnika svira na tom instrumentu, smatramo ga svojim, nacionalnim", navodi on.

Učesnici tog festivala, zajedno sa mnogobrojnim lokalnim ansamblima, u vreme praznika su oborili Ginisov rekord. Jednu melodiju odsviralo je, pod budnim okom predsednice Ginisove knjige rekorda, Kler Burges, u prepunom zdanju lokalnog cirkusa, 1.434 svirača.

Burnim ovacijama propraćena je njena izjava da su oborili rekord kao, do sada, "najveći ansambl drombuljaša na svetu".

Zvuk drombulja je deo njihove, šamanske kulture. Ali pravih šamana je malo ostalo, tvrde Jakuti. Protiv njih su se oštro borile sovjetske vlasti, i skoro da su ih istrebile.

Danas postoje uglavnom narodni lekari, objašnjava Albert, novinar, koji je završio studije jakutskog jezika i kulture.

Žene u šamanskim nošnjama (Foto: marsy1/Flickr.com)

A poslanik komunista u lokalnom parlamentu Andrej Krivošapkin, koji sedi u kabinetu sa Lenjinovom bistom, smatra da je borba protiv šamana "bila greška".

"Oni su pomagali narodu", objašnjava. Šamanski obredi sada su uglavnom samo deo proslave Iseha, za koji je, na otvaranju u etno-selu, predsednik Borisov kazao da "prenosi pokoljenjima ljubav i dobrotu".

Hiljade ljudi, Jakuta u nacionalnim nošnjama sa obiljem nacionalnog nakita, i desetine stranaca, koji su bili počasni gosti, posmatrali su na prostoru veličine fudbalskog stadiona mistične obrede.

Paljenje vatre, nošenje grančica breze, ispijanje "svetog" mleka kobile - kumisa, uz mahanje odrezanim, svečano ukrašenim konjskim repom - dejbirom, uz zvuke doboša i drombulja. To je bio obred koji je imao za cilj "čišćenje ljudi od zlih, podzemnih sila".

Kulminacija praznika, posle "čišćenja", bilo je upijanje sunčevih zraka. Uz apsolutnu tišinu, svi prisutni su se okrenuli jutarnjem suncu, sa podignutim rukama, kako bi "uhvatili" njegovu energiju.