Ekskluzivno: Lov na pirane! Otišao da osveti palac svog prijatelja FOTO

Od ranog detinjstva maštao sam da lovim pirane. Za to je kriv porodični prijatelj, pravi pustolov i strastveni ribolovac Miodrag Žugić (1951-2009), jedan od najvećih srpskih putnika koji je, kao i toliki drugi, danas većinom nepoznat javnosti.

Kolega mog oca sa Vojno-medicinske akademije, izvrstan kardiolog, bio mi je putnički uzor. Proputovao je desetine zemalja i sa mnom delio svoje utiske. Baš u ovom delu, u Amazoniji, jedna pirana mu je odgrizla deo palca dok ju je skidao sa udice! Svaku od hiljada riba koje je ulovio od amazonskih do sibirskih voda uvek bi nežno poljubio i živu vraćao u vodu, čak i tu koja ga je tako gricnula.

Došao je dan da se ostvare moji dečački snovi, našao sam se na drvenom sprudu sa kojeg se pecaju pirane. Međutim, ja nisam strastveni ribolovac, za taj hobi nemam dovoljno strpljenja, a u lov na pirane došao sam samo da „osvetim" palac svog prijatelja.

Foto: Viktor Laziæ/Privatna arhiva

Bilo je potrebno dosta vežbanja i paničnog bežanja od pirana na suvom koje sam upravo „ulovio"

Na moju sreću, ispostavilo se da je pirane izuzetno lako pecati: pohlepne i gladne, gotovo istog sekunda kako se baci mamac, na njega kidišu. Dadoše mi improvizovani pecaroški štap - zapravo običan štap sa prikačenim najlonom i nešto piletine. Objasniše mi da pirane nemaju klasičan zagriz i da ih je nemoguće upecati tako što ću čekati da „zagrizu" kao druge ribe, već da, kada osetim da kidišu, moram naglo da povučem štap, ne bi li im se mamac zabio u gornje nepce.

Moje nevešto cimanje i naglo povlačenje štapa završavalo se tako što bih pirane izbacio iz vode kao katapultom, a one bi se onda otkačile sa mamca i padale na sprud oko nas, bacakajući se iz sve snage i škljockajući zubima u zastrašujućem transu, pokušavajući da nas ulove, tj. da zagrizu bilo šta pre nego što izdahnu.

To je plašilo čak i velikog, dobroćudnog psa koji je sa mnom pecao, ali nije očekivao da će pored njega na doku skakutati sićušne ribe pokušavajući da nas ugrizu! Bilo je potrebno dosta vežbanja i paničnog bežanja od pirana na suvom koje sam upravo „ulovio" dok nisam uspeo sam da naučim kako da štap dovoljno cimnem da ribi zabijem mamac u nepce, a da je ne lansiram preko naših glava.

Hrabrost me je tu napuštala: prepuštao sam meštanima skidanje pirane sa udice, računajući da je ona polovina Žuginog srpskog palca piranama i Amazoniji sasvim dovoljna.

Iz poštovanja prema doktoru Žugiću, pirane koje sam lično ulovio, pustio sam na slobodu.

Foto: Viktor Laziæ/Privatna arhiva

Želeći da poštujem njegov ribolovački običaj, trebalo je pirane i poljubiti!

To mi je palo teže nego pecanje! Šta sve čovek neće učiniti za prijateljstvo: od toliko lepih Srpkinja, pa i lepih žena Amazonija, ja završih u romantičnom zagrljaju pirane! Dok su uplašeno disale u mojim rukama, sa odvratnim zubima za koje znam kako bi se rado dočepale i mog palca, poljubio sam ih u mršavi trbuh i zahvalio Bogu za prijateljstvo koje je obeležilo značajan deo mog života.

Pirane vole čistu, brzu reku. Spadaju u najstarije ribe na planeti, koje se više miliona godine nisu menjale. Iznenadila me je veličina pirana koje sam uhvatio - sve su bile male, jedva dvadesetak centimetara dugačke, neke i manje, a tek poneka veća. Ko bi pretpostavio da takva ribica može da bude toliko opasna?!

Poznata je priča Teodora Ruzvelta o tome kako grupa gladnih pirana za tili čas pojede celu kravu, poznata su svedočenja pecaroša kako ostaju bez udova i o tome kako mala riba često hrabro napada mnogo veći plen... A onda, naučnici tvrde da se pirane okupljaju u grupama do dvadesetak jedinki - radi odbrane.

Foto: Viktor Laziæ/Privatna arhiva

Pirana mi je delovala kao narogušena amazonska „Zvezda Granda“ u pokušaju!

Ove koje sam ja lovio tako su škrgutale zubima da mi se činilo da ispod mirne površine vode hiljade zuba čeka svoj trenutak i iz vode me posmatra i merka, oblizujući sekutiće... Ne mogu da poverujem da se tu nalazi jedva dvadesetak ribica koje sve skupa mogu da stanu u omanju kantu.

Kad sam ulovio prvu, iznenadio sam se i crvenkastom bojom kojom je prošarana i svetlucavim „ukrasima" nalik šljokicama - pirana mi je delovala kao narogušena amazonska „Zvezda Granda“ u pokušaju! Viđao sam ih ranije po akvarijumima, ali sasvim drugačije izgledaju kada se drže u rukama.

Meštani me ubeđuju kako su pirane zapravo većinom miroljubive životinje, žrtve drugih predatora, kažu da se njima hrane kajmani, zmije i kornjače, ali mene ono „većinom" zabrinjava... Ima, pričaju, čak i pirana vegana! Kažu da jedu samo sirove biljke. Mada, kada su mnogo gladne, neke se neće ustručavati ni da grickaju žive i mrtve pripadnike svoje vrste.

Trouglasti, oštri zubi seku oštrije nego skalpeli, ali se lako i lome. Ništa ne mari: pirani novi zubi stalno niču, ali do hrane nije uvek lako doći... Kad se već priča o jelu, čovek prirodno ogladni, pa mi je vodič doneo da probam piranu koju je pre svega nekoliko minuta ulovio i odmah bacio na roštilj. Isuviše koščata, skoro bez mesa, podjednako odvratno izgleda u reci i na tanjiru. Dok neki vole ukus to malo mesa što se jedva razabere od kostiju, ima i naroda u kojima je, zbog poštovanja koje pirane uživaju, tabu jesti njihovo meso.

Foto: Viktor Laziæ/Privatna arhiva

Meštani su me pozvali da zajedno plivamo sa „ovim divnim stvorenjima"

Tu priča još nije završena: meštani su me pozvali da zajedno plivamo sa „ovim divnim stvorenjima"! Ubeđivali su me duže od sat vremena da slobodno i hrabro krenem na kupanje sa njima, objašnjavajući mi da samo u Amazoniji živi 25 različitih vrsta pirana i da nisu sve podjednako opasne. Kažu, postoje delovi reke koji su staništa pirana - bezopasnih bebica, čije grickanje više nalikuje golickanju?! A šta ćemo ako im naiđu roditelji?

Tvrde mi da se majke i očevi pirana ne interesuju za svoju decu i da ih odmah po rođenju ostavljaju na milost i nemilost prirodi i kupačima. Odveli su me na to mrestilište, a ja sam odlučio da ne budem kukavica. Pošto se pola sela u kojem sam boravio bućnulo da pliva sa piranama, kada sam se uverio da su svi živi i zdravi, i ja sam im se, hrabro, pridružio.

Malog tela, a velike glave, domoroci vole da koriste čeljusti pirana kao ukrase za maske, igračke, noževe i mačete. Jednu takvu mačetu, sa pravom glavom pirane na držaču, pokloniše mi kada sam kretao ka sledećem odredištu u prašumi...