Snežana Radojičić u Severnoj Koreji: Iz hotela ne smete izlaziti sami

Gobi pustinja, Mongolija, 2014.

Knjige “Preko Himalaja i Gobija”, “Zakortljaj me oko sveta”, “Nomad” i, najnovija “Severna Koreja” prava su poslastica za one koji bi možda baš ovako želeli da žive, a još uvek nisu skupili hrabrost ili nemaju mogućnosti da se upute u avanturu. Slično je bilo i kod Snežane kada je pre desetak godina odlučila da promeni svoj život.

“Sve je počelo negde 2008/9, neke večeri između mog rođendana i Nove Godine, kada sam u jednom od onih sumiranja rezultata i pravljenju planova za sledeću godinu života iznenada shvatila da nisam ostvarila nijedan od svojih snova. Za tim saznanjem, a nakon nimalo prijatnog preispitivanja, usledila je odluka da moram makar pokušati da nešto učinim za sebe i svoje mladalačke snove, pa ako i ne uspem, barem ću moći da imam opravdanje pred sobom zašto sam se predala pred životom koji nikad nisam želela i koji me ne ispunjava. Moji snovi su bili – a i dalje su isti – da pišem knjige, da živim od tog pisanja i da budem izvan svih sistema, po mogućnosti negde u nekoj divljini, daleko od ljudi”, počinje Snežana svoju priču za “92putovanja”.

Vulkan Rlnjani, Lombok, Indonezija, 2015.

Srušiti prepreke u glavi i tek tako krenuti na put nije lako, a to prvenstveno zavisi od tipa ličnosti i koliko ste iskreni prema sebi. Uostalom šta znači “lako” i “teško” srušiti prepreke, pita se Snežana.

“Mislim da može da se govori samo o osećaju onoga koji ih je (s)rušio. Meni nije bilo teško kada sam shvatila, ali mi je trebalo 40 godina da stignem do trenutka u kome sam bila spremna da shvatim. Od časa kada sam odlučila da kažem ‘ne’ svemu tome što me nije ispunjavalo u konvencionalnom životu, prošlo je možda 2-3 godine u iznalaženju načina kako da iskoračim iz toga. Govorim o čisto tehničkim stvarima, kao što su traženje novca, saputnika...”

Kapadokija, Turska 2012.

Još tokom 2012/13. godine Snežana je shvatila da to više nije putovanje oko sveta sa ciljem da pređe 40.000 kilometara koliko se računa da iznosi krug oko planete. Ubrzo se putovanje pretvorilo u nomadski način života.

“A nomadi nisu na putu ka nečemu, sa ciljem da pređu neki broj kilometara ili da negde stignu. Nomadi se kreću dok im je dobro da to rade, a onda negde stanu i ostanu duže. U slučaju pravih nomada to je uslovnljeno vremenskim ciklusima, dok je u mom slučaju u vezi sa tim koliko mi se negde dopada, kakvi su uslovi u smislu cena, viznih pravila, a naravno, važni su i klimatski uslovi. Tako sam u prethodnih sedma godina stajala više puta da bih pisala knjige. Takođe, produžavala sam boravak u zemljama u kojima mi je bilo dobro, koje sam želela da duže upoznajem. Najbolji primer za to je sigurno Japan. Tamo sam planirala tri meseca vožnje, potom je trebalo da pređem u Ameriku, kupila sam i avionsku kartu, no onda mi se desilo da sam se toliko oduševila Zemljom izlazećeg Sunca, da sam vratila avionsku kartu, ‘skoknula’ u Južnu Koreju kako bih obnovila pravo na dodatna tri meseca u Japanu i vratila se da nastavim turu i još bolje upoznam tu zemlju”, nastavlja.

Kirgizija, Atalaj, 2012.

Putovanje je postalo način života, zona komfora i svakodnevnica za Snežanu. Ističe da nije Srbije i život u njoj njena svakodnevnica, a putovanja bekstvo iz nje kao što je to slučaj sa većinom ljudi koji putuju.

“Ja se u Srbiju vraćam jednom u dve ili tri godine, na dva ili tri meseca, kako bih održala putničke tribine i pomogla novim naslovima koje u međuvremenu objavim. Ljudi koji žive od putovanja uglavnom tako rade. Sama objavljujem svoje knjige (osim dva naslova koje je objavila Laguna), sama ih plasiram, sama organizujem tribine. Kad prodam dovoljno knjiga, vratim se tamo gde sam stala i nastavim svoj nomadski život”

Olkohn ostrvo, Bajkal, Sibir, Rusija, 2014.

Poslednja Snežanina knjiga upravo se tiče putovanja po Severnoj Koreji u koju je otišla kao turista.

“U Severnu Koreju sam otišla kao turista, u organizovanoj turističkoj grupi, kako je jedino moguće tamo otići, osim ukoliko vas ne pozove lično Kim Džong Un ili ukoliko ne radite tamo. Ta organizovana tura bila je biciklistička, ili nazovi biciklistička, pošto smo uglavnom simbolično biciklirali. Proći će još mnogo vremena pre nego što se Severna Koreja bude otvorila za aktivni turizam, u punom značenju te reči. U Severnu Koreju je sasvim lako otići ukoliko: niste Amerikanac, Južnokorejac, novinar. I ukoliko imate dovoljno novca, pošto su svi aranžmani jako skupi, iznose po nekoliko stotina evra za dan. Dakle, tri osnovne stavke koje treba znati u vezi sa odlaskom tamo su: 1. nema samostalnog putovanja, 2. nema slobodnog kretanja, 3. papreno je skupo. Ovo drugo o (ne)slobodi kretanja znači da uvek, svi turisti imaju pratnju dva korejska vodiča, bez kojih smeju da se kreću samo u hotelu. Izvan hotela ne smete da izađete sami – možete da pokušate ali ćete biti vraćeni. Viza se dobija lako ako ispunjavate navedene uslove, a u zemlju se takođe ulazi veoma lako, vazdušnim putem, leteći obično iz Pekinga ili Šangaja, ili iz Rusije, a takođe se može ući i vozom iz Kine. Pravila o ulasku i proveri stranaca se menjaju, i već izvesno vreme nikome ne kontrolišu šta unose od elektornike, kamera i sl. Jedino što se sad najstrože kontroliše unos knjiga”

Put za Lumbini, Nepal, 2013.

A kakva je atmosfera u Pjongjangu?

“Čini mi se da takvo pitanje uopšte nije relevantno za Pjongjang ili bilo koje drugo mesto u Koreji. Vi vidite ono što vam pokazuju i što žele da vidite. Vode vas kroz nove blokove i kvartove u kojima sve radi na solarni pogon, a onda uveče, sa trideset i nekog sprata hotela vi gledate grad u skoro potpunom mraku, jer nema struje. Vidite ljude koji ulaze u metro i izlaze iz njega, ali nemate stvarni dodir sa njima, čak ni ako sedite do njih u vozu, pošto svi izbegavaju kontakt. Ali nije to nešto osobeno samo za Koreju, već su takve dalekositočne kulture, tako se ponašaju i u Japanu i u Južnoj Koreji, i to je važno znati i naglasiti za one kojima je Severna Koreja prva zemlja koju posećuju u tom delu sveta. Na mojim tribinama, kao i u knjizi, objašnjavam takve detalje koji potiču pre svega iz kulturoloških razlika. Grad je besprekorno čist, ali takvi su i Seul i Tokio. Razlika u odnosu na druge metropole u susedstvu je pre svega u tome što nema reklama, veoma je malo vozila (oko 5%) pošto samo najviši partijski članovi mogu da ih poseduju (zvanično ne postoji privatna imovina), svi voze bicikle, svi su obučeni nezapadnjački, prilično retro. Ako bi se moglo govoriti o atmosferi, onda bi to bila atmosfera naglašavanja kulta ličnosti i činjenice da Severna Koreja nikada nije okončala rat sa Južnom, već je 1953. potpisano primirje. Ne postoji tačka na nekom javnom mestu u Pjongjangu na kojoj možete da stojite a da u vašem vidnom polju ne budu ili statue lidera, ili bilbordi sa njihovim likovima, ili džinovski mozaici, ili propagandne poruke, plakati, slogani, a često je sve i ozvučeno, odnosno, odnekud dopire propagandna muzika. U toj zemlji, u tom gradu, doslovno sve je podređeno negovanju kulta ličnosti i podsećanju na ‘songun chongchi’ (Military first) – pojam koji označava da su svi Severnokorejci pre svega ratnici svoje zemlje, a tek onda sve ostalo”

Kineski zid, zapadna Kina, 2012.

Što se tiče ophođenja ljudi, Snežana ističe da su vodiči i ostali koji su u poslu turizma, a sa kojima je kao stranac jedino i imala kontakt bili veoma ljubazni u ophođenju, kao i sve azijske, posebno dalekoistočne kulture.

“U svim tamošnjim kulturama najvažnije je ‘očivati obraz’, a to znači da se u javnosti ne sme pokazati ništa drugo osim osmeha, ljubaznih manira, pozitivnih osećanja, potvrdnih iskaza. Ukoliko je neko neljubazan, ili ljut, tužan, mračan, ukoliko neto ne zna, ne ume, ukoliko napravi grešku... izgubiće obraz i društvena zajednica će ga momentalno kazniti isključivanjem, odbacivanjem, prezirom. To, naravno, niko ne želi. Zbog toga se ne može izvoditi zaključak da su Korejci srećni jer su svi osmehnuti – i Južnokorejci su osmehnuti, i Japanci, i Kinezi, i Tajvanci, i Tajlanđani, i Kmeri... to je kulturološki model u tom delu sveta. Takođe se ne može tvrditi da oni nešto vole i podržavaju i da im je mnogo dobro zato što ne pričaju ništa negativno o svojoj zemlji, svojim liderima – jedan Azijac nikada neće reći ništa negativno o tome (ili bilo čemu), posebno ne pred strancem, a ni pred svojim zemljakom, jer se naprosto negativno nikad ne govori, čak je dopušteno slagati da se ne bi reklo nešto loše i izgubio obraz”

Indonezija, Komondo zmajevi 2015.

Sada kada je obišla i Severnu Koreju, Snežana ne bi mogla da nam odgovori na pitanje da li je reputacija Severne Koreje od strane zapadnih medija istina ili laž.

“Potpuno je pogrešna uverenost stranaca da će došavši u Severnu Koreju otkriti nekakvu istinu ili laž. Tako razmišljaju oni koji ne poznaju istočne kulture. Osim pomenutih kulturoloških razlika (a pomenula sam samo najveće, najuočljivije, one koje se primete već posle kratkog vremena koje provedete u tom delu sveta), na Istoku je sve relativizovano, a u Koreji posebno. Zbog načina putovanja, zbog brojnih zabrana, zbog jezičke barijere, naprosto je nemoguće videti stvarni život tamo. Mnogo toga nam je nepoznato, skirveno, i možemo samo da nagađamo i to najčešće pogrešno. U knjizi iznosim primer kada je nestalo struje u jednoj školi, u učionici u kojoj su đaci sedeli za kompjuterima, a mi nismo znali da je restrikcija. Ušli smo i videli da nemaju ništa na monitorima. I šta prosečan zapadnjak zaključi u takvoj situaciji? Naravno, da je reč o Potemkinovim selima, da su računari lažni. A onda kasnije saznamo da je bilo isključenje, restrikcije su česte, dok sedenje dece u klupama objašnjava istočnjački mentalitet, jer toj deci niko nije rekao da mogu da ustanu. Dakle, ne može se i ne sme se suditi kad se nema dovoljno informacija i kad se ne može slobodno kretati, pričati, istraživati. Sve je tamo relativizovano i treba biti jako oprezan u zaključcima, ukoliko vam je stalo da ostanete nepristrasni”

Severna Kambodža, 2013.

Snežana nije mogla da nam da odgovor na pitanje koliko će još dugo biti na putu. Dokle god je ovo njen način života i dokle god je ispunjava i čini srećnom, neće ga menjati.

“Ako u nekom trenutku budem otkrila da mi se to više ne sviđa, da ne želim dalje tako, sigurno neću nastaviti već ću potražiti drugačiji model života koji će me opet ispunjavati i usrećiti. Naravno, pod pretpostavkom da mi to i zdravlje dopusti”, zaključuje u razgovoru za “92putovanja”.