Kefalonija – parče raja koje je svima potrebno / FOTO

Nicale su, tu pred nama, i nestajale iz vidika planine čije su vrhove kao dimna zavesa zaklanjali oblaci. U daljini je sevalo, tamo negde je padala kiša, i kao da se preselila cela postava sa Olimpa – hromi Hefest koji kuje munje, Zevs koji ih u besu baca, hirovita Hera što ih s neodobravanjem posmatra, Posejdon što pokreće buru, Had koji u tamnim kočijama napušta podzemni svet i likujući hrli ka oluji… To je trenutak kada shvatite da će vam deo duše zauvek ostati tu, okovan jonskim plavetnilom, snagom prirode, lepotom divljine i grčke mitologije, zarobljen na Kefaloniji. Ali počnimo iz početka.

Put od Beograda do najvećeg po površini jonskog ostrva duži je od 1.000 kilometara i iako je putovanje avionom “čas posla”, celonoćno iščekivanje dok drumom brojite metre i kilometre i ranojutarnja vožnja trajektom dok svežina mora opija odličan su uvod u čaroliju kojom Kefalonija odiše.

Foto: Radmila Ceniæ

Već prvi pogled na lučki gradić Poros na jugoistoku ostrva deluje obećavajuće. Mali, miran grad, sa dugom šljunkovito-peščanom plažom odlična je polazna tačka za obilazak ostrva koje nudi sve – prijatnu klimu, lepe plaže, kristalno čisto more, odličnu hranu i nestvarne prirodne lepote.

Najjači utisci iz Porosa nose se na nepcu – sveža morska riba pečena na žaru, grčka salata i tradicionalni jogurt sa medom i orasima u baštama porodičnih restorančića, tik uz plažu, zadovoljili bi kriterijume i vrhunskih francuskih kuvara.

Foto: Radmila Ceniæ

Nekoliko kilometara južnije nalazi se Skala. Poznato letovalište, prepoznatljivo po višekilometarskoj uređenoj plaži posutoj raznobojnim kamenčićima, sa kristalno čistom vodom. Mirno more, bez kraja na vidiku, koje je po ceo dan okupano suncem najvažniji opuštajući je prizor na Kefaloniji. I taman kad se bose noge naviknu na kamenčiće, potpuno su iznenađenje dve plaže na zapadnoj strani ostrva, Makris Gialos i Platis Gialos, sa zlatnim peskom, dugim plićakom, prozirnom vodom i mirisom četinara koji ih okružuju.

Nedaleko od ovih plaža je Argostoli, glavni i najveći grad na ostrvu. Sa oko 8.000 stanovnika i modernom arhitekturom očarava svojim morskim šarmom. Ponovo građen posle razornog zemljotresa 1953. godine, sa prelepim kamenim mostom na ulazu i uređenim šetalištem uz more, savršen je za duge šetnje, obilaske muzeja, suvenirnica, restorana i kafića.

Foto: Radmila Ceniæ

Ali pravo blago ostrva na kojem se odigrava radnja “Mandoline kapetana Korelija” nalazi se na krajnjem severu. Proglašena jednom od 10 najlepših plaža sveta - Mirtos već pri samom prilasku oduzima dah. Ogromne bele stene podupiru sa obe strane mlečnoplavo more koje se u daljini stapa sa nebeskim plavetnilom, dok rasuti obluci svih veličina zaslepljuju svojom belinom. Povremeno, pokoji paraglajder ljuljuškajući se kao seme maslačka na vrućem vetru, spusti na plažu ili sa obližnjeg brodića u talase urone pristigli kupači i trgnu vas iz plavičasto-beličastog sna.

Na vrhu litice iznad Mirtosa postoji vidikovac sa prelepim pogledom na more na kom se stvaraju najlepše fotografije ovog dragulja Jonskog mora, a zalasci sunca iznad plaže su neverovatni. Na obodu plaže nalazi se i simpatčna atrakcija – mala pećina, nezaobilazna prilikom posete Mirtosu.

Foto: Radmila Ceniæ

I kada pomislite da ste sve videli, put vas nanese na istok ostrva, a tamo pravi dragulj – jezero u pećini Melisani. Deo pećinskog svoda, koji skriva smaragdno "jezero nimfi", otvoren je i kada oko podneva sunce zaigra nad njim stvara bajkovit prizor. Ali to se već ne može opisati rečima, mora se zaploviti čamcem po ledenom tirkiznom jezeru u pratnji papagaja i drugih ptica koje nastanjuju pećinu.

Kefalonija nije samo ovo, tu je i svim bojama posut gradić Fiskardo, pećina Drogarati, obližnje ostrvce Itaka, na kojem je prema predanju rođen Odisej, junak Homerovog epa „Odiseja”, zatim plaža Antisamos, kojom su šetali Nikolas Kejdž i Penelope Kruz tokom snimanja filma “Mandolina kapetana Korelija”, plaža Ksi sa crvenkastim peskom za koji se veruje da ima lekovita dejstva i još mnogo toga, ali to su već neke druge priče.

Foto: Radmila Ceniæ