Muzika dunavskih gromova

Leto 1979. – 16 mi je godina. Još ne slutim da ću pre jeseni zaplivati u Dunavu, trčati pod gromovima, raditi kao nadničar u banatskim kombinatima, videti lepu golu ženu na mesečini i zasvirati na električnoj gitari.

Ritam gitaru je preuzeo Ilija zvani Iće. Njega je i rođeni brat od milošte zvao Ilija – mačka divija. Ova rima bi dobijala puni smisao, tek kada bi na fudbalu Iće dobio podmukli udarac s leđa. Tada bi znao ostaviti loptu i udarača počastiti zbrkom ćuški, grebanja i šutiranja. Iće je bio blage prirode, ali kratkog fitilja, pa se, kada bi ga naljutili, zaista pretvarao u divlju mačku.

On je bio taj koji je predložio da osnujemo bend. Bas je rezervisao Peđa, visok mršavko iz Ićetovog komšiluka. Ćiro je već zauzeo bubnjeve, koji su bili moja prva ljubav. On je znao napamet sve prve postave bendova iz kosmosa teškog roka.

Fali mi solo

Iće me je tog vrelog dana početkom leta 1979. kod svoje kuće na periferiji, u štali koja je bila preuređena u privatnu diskoteku, zapitao iz čista mira: „Hoćeš li ti sa nama u grupu?“ Na moj upitni pogled dodao je: „Fali mi solo gitara.“ Iako sam tek obrtao desetak akorda na akustičnoj gitari, a solirati sigurno nisam umeo, u moj život se poodavno uselio rok. Kada ti je šesnaest godina veruješ da možeš sve. Odmah sam pristao.

Iće je imao plan. Svake godine Gogi, beogradski student i čovek građen kao Vajsmiler dok glumi Tarzana, odlazio je na sezonski rad na plantaže negde kod Pančeva i vraćao se sa brdom love. Bend koji još nije imao ime, provešće leto na beskonačnim poljima kraj Dunava, staviće zaradu na gomilu i u Beogradu kupiti sve što treba – pojačalo, komplet bubnjeva, gitare.

Gogi je nekoliko dana pred polazak došao kod nas u disko-štalu da nam objasni kako ćemo se prebaciti do posla. Veliki poljoprivredni kombinat zakupio je autobus koji polazi rano, u sedam.

Kada smo još bunovni u dogovoreno vreme došli na stanicu kod kioska, tamo je već bilo nekoliko desetina ljudi, mlađih, starijih, žena, muškaraca, pa i dece. Svi su bili iz romskog naselja. Svi, osim Kokune, mog školskog druga, koji nije voleo školu ali bi se nekim čudom našao u svakoj tuči. Onako skandinavski beo, štrčao je u grozdu naših crnih potiljaka. Stalno nasmejani Gogi me potapšao po ramenu i rekao: „Šta je, nisi nikad putovao sa Ciganima? Ovog leta su ti oni kolege.“

Highway to Hell

Iće, Ćiro, Peđa i ja smo se zgledali. Kada je došao autobus, ne onakav kakvog smo očekivali, sa sedištima poređanim u dve kolone, već običan, plavi, gradski autobus, u kojem jedva da je bilo dvadesetak mesta za sedenje, naši romski sugrađani su kao po komandi jurnuli prema vratima. Niko od nas petorice – našeg menadžera Gogija i budućih rokera – nije uspeo da ugrabi sedište.

Do Beograda smo visili na šipkama, slušali dosetke. Čim smo prošli Šabac, žene su počele da mole da zaustavi jer moraju tamo gde car ide peške. Vozač se dugo nećkao, ali kada se jedna krupna žena podbočila pred njim i zapretila mu da će da skine gaće i popiša mu se na menjač, šofer je rekao da će uskoro stati.

Čim je izašao na auto-put prema Beogradu, šofer je zakočio u zaustavnoj traci. Vrata su se otvorila i nastala je trka do šumarka. Jutro je još uvek bilo sveže, trava u hladu pomalo vlažna od rose. I mi smo požurili sa svojom braćom po nevolji, tražeći slobodno stablo ili dovoljno visoku paprat. Skoro sve strateške pozicije su bile zauzete. Najbrže žene i devojke već su zavezivale učkur od dimija uz smeh i dobacivanje muškaraca koji su zalivali stabla.

Ta haotična fiziološka igra trajala je pola sata. Onda je šofer počeo nešto da viče. Svi su u grupicama požurili ka auto-putu. Nastavili smo putovanje. Razgovor je postao još življi, u romski jezik mešale su se srpske psovke i izrazi. Prošli smo kroz Beograd kao putujuća košnica, puna smeha i galame. S leve strane se valjao tromi Dunav. Nakon nekog vremena autobus je ušao na atarski put, sa obe strane su se kroz prašinu nazirali beskrajni nizovi stabala u vojničkom poretku. Grane su se povijale pod krupnim breskvama.

Breskve iz Vinče

Izašli smo kod goleme, dugačke zgrade koja je sa jedne strane bila otvorena i ličila je na ambar. Neki čovek razdrljene košulje nas je dočekao. Pokazao je pridošlicama gde su česma i klozeti. Rekao je da iz magacina mogu da zaduže slamarice. I mi smo stali u red, svako je uzeo po prašnjav dušek od slame i grubo, vojničko ćebe, verovatno zaostalo iz nekog od svetskih ratova. Pronašli smo slobodno mesto na drvenom podu uz betonski zid.

Pojeli po mesni narezak i okrajak hleba, umili se na česmi koja je bila natkriljena velikim krošnjama. Gogi nas je poveo do predradnika. On nam je dao po sepet i pokazao prstom prema plantažama breskve. Brali smo do kasno naveče. Ubacivali smo žutonarandžaste plodove na traktorske prikolice, a predradnik je u blokčić udarao recke. Kada bih osetio glad ili žeđ, uzimao bih breskve veličine pesnice i zagrizao bih tu sočnu, sunčanu tvar. Slatkoća mi se cedila niz bradu.

Isplata je bila iste večeri. Umorni ali zadovoljni, prali smo se na česmi koja je ručnom pumpom uz ritmičnu škripu vadila hladnu vodu negde iz dubine.

Ljubav nadničara

Te večeri Kokuna je sa nekoliko mlađih Roma otišao u provod. Vinča kod Beograda nije nudila bogzna šta, ali su imali mesnu kafanu iz koje su treštali narodnjaci. Mi smo ostali da se odmorimo. Gogi nas je okupio i rekao da sutra idemo dalje, jer je ovo nadničarenje, a tamo, preko Dunava, daju ti ugovor i imaš platu.

Bend je spavao, a meni, solo gitaristi, san nije hteo na oči. Otvorena strana magacina u kojem smo noćili gledala je prema plantažama, koje su se blagom nizbrdicom spuštale prema dalekoj reci. Iznad prizora su treptale zvezde na nebu boje mastila. Mesec je izvirivao iza oblaka, pa bi se opet sakrio negde iznad Banata.

Ljudi su pričali, sedeći u grupicama, neki su obesili baterijsku lampu o ekser i kartali. U prostoriji nije bilo struje, ili je predradnik poneo osigurač sa sobom, da je ne bismo trošili. Polako su se stišavali razgovori. Čuo sam daleki hor žaba koji se nadvikuje sa zrikavcima.

Iz ćoškova se začuo ženski kikot, teško, ritmičko disanje, lupkanje. Oni koji su pošli bez žena dovikivali su, bodreći one koji vode ljubav. Pa se i to posle nekog vremena umirilo. Ustao sam i pošao prema česmi. Vrat mi je bio vreo, sunce ga oprljilo. Zagrabio sam vodu iz betonskog korita ispod česme i ispljuskao vrat i leđa. Pošao sam u duboku senku drveća da mokrim. Iza sebe sam čuo korake. Zaustavio sam dah. Ženska prilika se približavala česmi. Skinula je majicu. Crne kupine na lepim grudima. Počela je da raščešljava kosu. Potom da razvezuje dimije. Bila je gola. Mesec bi je posrebrio pa bi, opet prekriven oblakom, pretvorio u siluetu. Čini mi se da dugo nisam disao, sve dok se najlepša žena iz autobusa nije obukla, skupila kosu i pošla nazad.

Samo što sam najzad sklopio oči na slamarici, začuo sam viku i psovke koje su potom zamrle među stablima plantaže. Tek mnogo kasnije sam saznao da su Kokuna i momci u onoj kafani počeli da razbijaju, što se domaćinima nije svidelo. Vijali su ih kroz plantaže. Od toga su za uspomenu poneli poneku šljivu pod okom.

Ovča, Borča, Kovilovo

Ujutro smo uzeli autobus do Beograda. Vrzmali smo se centrom trudeći se da držimo korak sa Gogijem koji nas je vodio pothodnicima i prečicama. U Ulici 29. novembra sačekali smo autobus koji nas je prevezao preko Pančevačkog mosta. Pamtim mesta iza Pančeva – Ovča, Borča, Kovilovo. S obe strane beskrajna polja.

Gogi nam je dao znak da izađemo. Obreli smo se pred kapijom koja je bila ulaz u prostor veličine fudbalskog igrališta. Desetak baraka grupisanih oko asfaltirane ulice. Upravnik kombinata, čovek zakoračio u petu deceniju života, hronično umornog izraza lica, podelio nam je ugovore. Tri meseca bićemo privremeno zaposleni. To će biti moj prvi radni odnos u životu.

Smestili su nas u baraku sa pedesetak kreveta na sprat. Već je dobrim delom bila popunjena. Ljudi iz barake su samo zurili u nas kao kada u špageti-vesternu gringo dođe u meksičku selendru. Ćelavi čovek sa ožiljkom na obrazu ustade i upita Gogija odakle smo. Njegov akcenat nisam mogao da odgonetnem. Posle smo saznali da je većina njih sa Kosova i da ih zovu Egipćani.

Sa jednog spratnog, žičanog kreveta pojavi se povelika glava sa zatupastim nosom i šiškama boje slame. „Ja sam iz Dubrava!“ Odmah smo ga prozvali Zemo, jer je njegovo selo bilo deo naše opštine u Bosni.

Ispostavilo se da je Egipćanin sa ožiljkom bokser i predvodnik svojih ljudi. Jednom smo iz dosade organizovali egzibicionu borbu između njega i Gogija, koji je navodno trenirao neku nama nepoznatu borilačku veštinu. Okupili smo se oko njih u baraci i navijali, a njih dvojica su razmenjivali lake šamare umesto udaraca pesnicama.

Moć Dunava

Zemo je dugim prdežom označavao kraj svake runde. Tu dužnost mu je Gogi poverio jer se Zemo hvalio da svake sekunde može da pusti vetar. Najpre nismo verovali. Začikavali smo ga u svako doba dana, ali njegova artiljerija je iz nekog nedokučivog razloga uvek bila spremna.

Ustajali smo oko pola šest. Radili smo sve što bi nam rekli. Pokazali su nam kako se kosi i oštri kosa, pa bismo kosili do podneva. Kopali smo neke kanale. Vadili panjeve sa njiva. Išli smo za traktorom, vilama nabadali teške, kockaste bale sena, da bi ih nabacili na prikolicu. Gore su dvojica ređali kocke sve do devetog reda – više od toga nisu mogle da dohvate vile ispružene iznad glave.

Jednom prilikom smo radili odmah uz Dunav. Bilo je vruće. U pauzi smo se popeli na nasip. Velika, lenja voda se valjala prema istoku. Gogi i ja se skinusmo u gaće. On je prvi zaplivao, ali se odmah okrenuo i zaplivao prema obali. Ja sam načinio nekoliko pokreta više prema matici. Kada sam se okrenuo video sam članove benda kako, sve manji, panično mašu rukama. Moćna reka me je ponela kao perce. Borio sam se skoro pola sata da se vratim na obalu. To mi je uspelo skoro kilometar nizvodno. Kada sam, drhtav, izašao iz vode shvatio sam da je Dunav ovaj put odlučio da me poštedi.

Muzika elemenata

Nešto dalje nizvodno jednom nas je uhvatila oluja. Ja sam se udaljio od grupe, seo na nasip i gledao vodu. Voleo sam da tako osluškujem svet bez ljudi. Nisam čuo dozivanje traktoriste i drugova, koji su odlučili da se vrate pre oluje. Prva munja koja je pocepala nebo prenula me je iz lepog sklada. Potrčao sam preko nasipa kolskim putem, ali traktor se već pretvarao u daleku tačku.

Nebo se zamračilo, vrbaci kraj Dunava su zaplesali na vetru. Osetio sam se sićušnim u odnosu na bes elemenata. Krupna, topla kap mi pade na mišicu. Ubrzo je pljuštalo. Trčao sam nasipom kroz gusto tkanje kiše. U meni je umesto straha rasla radost. Gromovi kao da su bili divlje deonice na Hendriksovoj gitari.

Na ivici kolskog puta koji je vodio ka nasipu video sam čoveka sa biciklom. Očito je pecao, pa ga je nevreme iznenadilo, kao i mene. Poveo me svojoj trošnoj kući koja je samovala nadomak nasipa. I on i njegova žena su bili potpuno sedi. Ona mi je skuvala čaj. Dala mi je iskrzan ali čist peškir i plavkasti pulover. Rekla mi je da skinem mokru mornarsku majicu. Bilo je lepo opet biti suv. Popio sam čaj. Ti dobri ljudi su samo odmahnuli rukom, kada sam ih pitao kako da im vratim pulover. Žena je tiho rekla: Nama ne treba, to je bilo od sina…

Iza te rečenice je bio celi jedan paćenički svemir, tuga majke. Pljusak je prestao. Na rastanku sam ih pozdravio kao stare znance. Nisam ni slutio da ću pola veka pamtiti njihovu dobrotu. I muziku gromova iznad Dunava.

Gitara, bubnjevi, pojačalo, bas

Najpre smo kupili bubnjeve u beogradskoj prodavnici muzičke opreme. Mada sam se usprotivio, Ćiro ih je raspakovao nasred spavaonice. Crvenkasti komplet je u toj prostoriji delovao kao svemirski brod. Durio sam se na svom krevetu. Upravo sam se opraštao od velikog sna zbog kojeg sam bio spreman da crnčim na banatskim imanjima: U disko-štalu unosimo pakete sa instrumentima i tamo ih sve svečano raspakujemo.

Zapravo, prvi instrument smo nabavili još tog proleća. Iće me je pozvao da na Krojčici, brdu iznad Tuzle, vidimo neku gitaru. Čovek koji ju je prodavao hvalio je svoju robu. Nije ulivao poverenje. Crvena, lakirana gitara, umornih magneta i iskrzanih pragova na vratu, postala je Ićetovo vlasništvo.

Posle dva meseca poljoprivrednih radova, bezazlena ogrebotina na potkolenici mi se zagnojila. Upravnik je to video i odmah me poslao lekaru. Ovaj me je strpao u autobus i poslao specijalistima u Beograd. Pronašao sam Dom zdravlja u 29. novembra. Doktorka mi je otvorila ranu skalpelom, očistila je. Primio sam injekciju.

Htela je da znam odakle sam i šta radim tu. Bila je vidno potresena kada sam joj rekao da sam odlikaš tuzlanske gimnazije i da tu radimo na poljoprivrednom dobru kako bismo zaradili za instrumente. Mora da je zamislila svog sina, traljavog beogradskog gimnazijalca, kako troši roditeljske pare praveći žurke u porodičnoj vikendici na Braču.

Posle desetak dana provedenih u baraci, odlučio sam da prekinem bolovanje i da se vratim kući. Potpisao sam debeli svežanj papira. Momci su me ispratili do Beograda.. Ponovo smo sabrali sve pare koje smo zaradili do tada. Bilo je dovoljno za jedno pojačalo istočne proizvodnje. Ostali će poći za mnom za desetak dana, doneće sa sobom novu, belu bas gitaru.

Kvintakord

Na Beogradskoj autobuskoj stanici smo pojačalo nabili u prtljažnik autobusa. Kondukter je na crnu kutiju nalepio nekoliko nalepnica za prtljag. Posle pet sati sam izašao u svojoj kasabi. Besposleni komšija se zatekao kod trafike. Pomogao mi je da uznesem pojačalo uz pedesetak stepenika do stana. Majka nije mogla da se načudi zavoju na nozi i pojačalu.

Otišao sam do Ićetove majke i poručio da je sin pozdravlja i da je rekao da mi pozajmi gitaru. Jela se snebivala. Na kraju je odlučila da mi poveruje – tada smo Iće i ja bili nerazdvojni.

Uhvatio sam trenutak kada sam ostao sam. Kraj avgusta, godina je 1979. Napolju se sporo hvata crvenkasti sumrak. Širom otvoren prozor. Naspram njega glavna ulica, iza nje spomenik palim borcima Narodnooslobodilačke borbe. Na spomeniku urezani stihovi Ivana Mažuranića:

Nije visok, tko na visu stoji, nit je velik, tko se velik rodi,
već je visok, tko u nizu stoji i visinom nadmaša visine,
a velik je, tko se malen rodi, al’ kad pane, golem grob mu treba.

Uključujem pojačalo. Glasno „kvrc“. Povezujem pojačalo i gitaru. Prvi akord. Kroz avgustovski sumrak odjekne moćan, pomalo distorzičan trozvuk. Kao grmljavina iznad Dunava. Ljudi sa ulice se okreću ka prozoru. Ne zvuči najbolje, ali se čuje do Visa. I to je rokenrol.