DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Grad kontrasta: Samo nekoliko od 1.000 lica Istanbula

Podeli

Na Trgu Taksim setim se da je srpski janičar Konstantin Mihailović ostavio svedočenje o tome kako su 1453. sultanovi brodovi po balvanima namazanim lojem ovde "plovili" uz brdo da bi se s druge strane spustili u vodu.

Preko mosta koji u utrobi ima na desetine restorančića preći ću Zlatni rog. To je zaliv, nalik rečnom ušću ili fjordu. Iza leđa mi ostaje istorijsko jezgro Carigrada, a ispred mene, preko štapova pecaroša na brdu vidim kulu, koju su ozidali Mlečani, a kada su ih Vizantijci proterali, jer su podržavali krstaše, obnovili su je Đenovljani. Trovačke kolonije Evropljana su imale zaštićen status.

Galata

Odavde je preko vode razapinjan teški lanac koji nije dozvoljavao osvajačima da sa svojim lađama zađu u zaliv. Kula Galata, prema kojoj se od mosta penju uske uličice sa šarmantnim kafeima, prodavnicama muzičkih instrumenata i galerijama, predstavlja onaj Istanbul u koji se najlakše zaljubiti. Grci su taj kraj zvali Peran en Sykais – polje smokava s druge strane, pa se cela kolonija zvala Pera.

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Jedni kažu da ime Galata potiče od grčke reči za mleko – galaktos. Italijanska reč „kalata“ znači spust, ponekad i stepenice. Ima ih koji u korenu reči prepoznaju Gale, keltske ratnike koji su ovuda protutnjali za Anadoliju.

Kako god, kada se popnete mlečnim stepenicama znaćete da je evropska duša Istanbula u stvari na ovoj strani Zlatnog roga. Na dugom grebenu ovog istanbulskog brda nastao je pešački bulevar Istiklal čadesi – u kojem će se putnik naći usred najlepših evropskih metropola. Mešavina Milana, Lisabona, Pariza i Beča, ono najbolje od tih gradova je objedinjeno u modernističku volju turskog građanstva iz 19. veka. Kafe Urban u blizini gimnazije Galatasaraj je jedno od najlepših mesta na kojima sam uživao u kapućinu i neverovatnom tiramisuu.

Lađe na Taksimu

Na Trgu Taksim setio sam se kako je srpski janičar Konstantin Mihailović u "Janičarevim uspomenama" ili "Turskim hronikama" kako njegova sećanja nazivaju Poljaci opisao ovo mesto na kojem se nalazim. On je, pre nego što će na silu postati janičar, kao vojnik osmanskih vazalnih trupa despota Đurađa učestvaovao u osvajanju Konstantinopolja, i ostavio je svedočenje o tome kako upravo u blizini Taksima sultanovi brodovi plove uz brdo da bi se s druge strane spustili u vodu Zlatnog roga.

"Uz breg je iskopan kanal, obložen trupcima, debelo premazanim mašću; a osim toga svaki brod je bio snabdeven odgovarajućim jedrima. Kada su jedra podignuta, svih trideset brodova su jedan za drugim kao po vodi klizili po loju, mahalo se zastavama, udaralo u bubnjeve, pucali su topovi". Tako je sultan tog leta gospodnjeg 1453. zaobišao teške lance preko zaliva i pokazao gvozdenu volju da uđe u grad.

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Na trgu vetar duva jače nego u okolnim ulicama. Radnje sa obućom – Turska ima sjajnu ponudu svega što se izrađuje od kože – i kafei nude zaklon. Ne mogu, a da ovde ne zamislim antivladine demonstracije. Ako se Turci bune, onda dođu na ovo mesto. Ovde su znale da padaju mrtve glave, kao u prvomajskim demonstracijama 1977. i u onim iz 2013.

Sve više razumem zašto Istanbul ne može da se uklopi ni u jedan kalup vladajućih projekata. On je neodoljivo svoj. I kada je, kako kaže Pamuk, sklon da "Hüzün" vrstu sete, žala, karasevdaha, pretvori u svoj identitet. I kada je euforičan. Grad kontrasta, u kojem se suprotnosti dodiruju – bogatstvo i siromaštvo, staro i novo, Evropa i Azija.

Muzej nevinosti

U sumrak silazim prema Bosforu. Padina je prošarana strmim uličicama sa antikvarnicama i kafeima. Stižem do zgrade u kojoj je smešten "Muzej nevinosti", valjda jedini muzej na svetu koji je uređen po jednom romanu. Orhan Pamuk je svojoj tragičnoj ljubavnoj priči posvetio mnogo stotina stranica. Ali kada je dobio Nobelovu nagradu onda su se stranice romana materijalizovale u zgradu pred kojom stojim. Kasno je da uđem, zatvoreno je. Drugi put.

Istanbulski provod kao u svim metropolama počinje kasno naveče i završava se u jutarnjim satima. Četvrti koje preporučuju su zaista atraktivne. Ali ja sam obišao i jednu koju baš i ne preporučuju. Tamo su kafane bile najluđe i muzika najbolja. Kumkapi. Nekada jermenska i grčka četvrt, sada uglavnom naseljena Kurdima.

Tragična istorija, pogromi i progoni, sve to se zaboravi kada klarinet zacvili, kada se miris belog luka prženog na maslinovom ulju pomeša sa slanim vazduhom sa Bosfora, kada krene nadgornjavanje muzičara iz jednog, drugog, trećeg lokala. Rakija se ovde sipa nemilice. Ovde se slavi život, upravo zato jer počiva na tragici i rasulu.

Bundeva i med

Sledeći dan cunjam između 4000 radnji na Kapali čaršiji – u pravu je ko ono "kapali" povezuje sa kapom – pijaca je natkrivena i predstavlja grad u gradu. Ko ima živce za cenkanje može u tom zadovoljstvu da provede dane i dane. Turska koža je vrhunska, a dizajneri ne zaostaju za evropskim. Pijaca izgleda kao orijentalna bajka i sve svetluca i blista.

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Istanbulska kuhinja je priča za sebe. Kao i u arhitekturi, i u kulinarstvu je imperija usisala sve što joj je prethodilo i što je pokorila, pa je od toga napravila sintezu.

Jedna od atrakcija je Nusretov retoran. "Nusret" – kurdski dečak je prošao put od dna do apsolutnog globalnog mejnstrima, sa svojim restoranima u kojima on na kraju dolazi za sto i karakterističnim pokretom u kojem ima strasti i prenemaganja soli hranu s velike visine. Jednako ukusnu hranu u gradu možete uživati po mnogo povoljnijoj ceni, ako vam internacionalno poziranje koje je deo dolaska u Nusretove restorane nije naročito važno.

Čudesna je roštiljska riba u restorančićima na ribljoj pijaci kod Ulice Istiklal, ili u samom mostu Galata. S tim što vam se na mostu može desiti da taman zagrizete vašu sjajno spremljenu ribu, a ispred terase na kojoj uživate u pogledu naviše krene kofa morske vode na užetu – neki ribar na gornjoj platformi hoće da polije svoj ulov. Roštiljsko meso svih vrsta, čorbe, somuni, ili jela za koja nikada niste čuli, a mirišu dobro. U samom centru skoro svi ugostitelji govore ruski, a mnogo njih i srpski. Procenjuje se da nekoliko miliona ljudi ima južnoslovenske, balkanske korene.

Istanbulski slatkiši su zavodljivi, ne zna se da li je veći užitak da ih čovek gleda ili da ih proba. Ipak, sam vrh je u mom sećanju ubedljivo osvojilo parče bundeve spremljeno na medu i koječemu, u kafeu iza Sulejmanije.

Bekrije i derviši

Hroničari kažu da je Sinan-paša zvani Hodža bio učitelj i tutor budućeg sultana Mehmeda II, osvajača Carigrada. Kada je sultanu umro omiljeni sin Mustafa, jedini koji se usudio da mu tu vest saopšti bio je Hodža-paša. Taj čovek od sultanovog poverenja je pre pola milenijuma podigao hamam, tursko kupatilo, nadomak Zlatnog roga.

Taj hamam je od 2008. jedno od najpoznatijih mesta u Istanbulu – Kulturni centar Hodža-paša. Usred spleta uličica u kojima su za turiste sa obe strane postavljeni stolovi, a glasni konobari vrbuju mušterije, tihuje mesto posvećeno Rumiju i njegovom učenju. Pretposlednju noć sam otišao baš tu, u bivši hamam nadomak železničke stanice Sirkeči, nekada poslednje stanice Orijent ekspresa i polazne stanice za milione turskih gastrabajtera ka zapadu.

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Sema je ritualni derviški ples praćen muzikom na originalnim instrumentima. Nagara – par bubnjeva, persijskog porekla, ali mnogo starijih korena, i nej, frula od trske koja se upotrebljavala još u Mesopotamiji, te višeglasno pevanje, učinili su da nas prekrije plašt od radosno-setne muzike. Shvatio sam te večeri zašto derviši zvuk neja i uopšte svoju muziku nazivaju "produženim dahom Boga".

Kada šeih položi crveno krzno u centar kruga, to je centar sveta. Nakon molitve derviši odbace crne odore koje simbolizuju smrt i u svetlim odorama počinju svoje rotacione pokrete. U igri mevlevije desni dlan otvaraju nebesima a levim, koji je okrenut ka zemlji, spušatju božiju ljubav među ljude.

Igru derviša pamtim kao doživljaj zbog kojeg sam najjasnije bio srećan da sam to veče baš tu, na tom mestu, u tom gradu, na vodenoj naprslini među kontinentima. Od Sinan-pašinog hamama do blagajske Tekije izvio se luk sufijske čežnje. Ja sam ga te večeri zaista osetio.

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Trezveni Orhan Pamuk opominje sve koji podležu čarima njegovog grada, pa i mene:

"Ako nam se grad čini lepim ili magičnim, i život treba da nam je takav."

Znam da je život ovde, kao i na drugim mestima, za milione muka i borbe. Ali mi bismo, poučeni primerom sufija, mogli i u svakodnevnici i na putovanjima da sakupljamo ovakve prizore – neka nam svetle kroz život, kao kolekcija trenutaka u kojima se naše postojanje uspinje do svog najboljeg potencijala – lepote i ljubavi.

Neispričane priče

Inače, nisam stigao da ispričam mnogo toga.

Oko pijaca sam viđao prave hamale, nosače koji su po brdovitim mahalama teglili teret na kolicima. Meni je pred oči iskrsao lik iz davnašnje obavezne lektire – nosač Samuel iz priče Isaka Samokovlije. U Istanbulu hamali imaju i svoj spomenik. S jednim od nosača, čovekom živih očiju i čekinjaste brade popričao sam kao snajrođenijim, dok smo čekali da pređemo ulicu. On sa svojim kolicima, ja sa svojim kesama. Više ne znam na kojem smo jeziku pričali. Potapšali smo jedan drugog po ramenu i otišli svako za svojom sudbinom.

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Ponekad su me nervirale stvari koje me nerviraju u Beogradu, gužva, glasno dovikivanje. Čak sam video i kako su jednom nadomak neke radnje kod Kapali čaršije sevnule pesnice. Oduševljavale su me stvari koje su me oduševljavale na leskovačkoj pijaci, u sarajevskim aščinicama ili na savskim splavovima.

Razumeo sam bez reči kada su pokušali da me prevare. Prevaranti bi odmah razumeli da sam razumeo i vraćali bi uredno kusur – APP, ako prođe – prođe je i ovde najdublja ulična filozofija. Ali sam razumeo i kada su bili velikodušni. "Serbistan? Our Brothers!", kaže gazda lokala koji ima dženetsku baštu naslonjenu na vizantijske ruševine. Izgleda kao jedan od likova iz Kusturičinih filmova. Ili kao predsednik mesne zajednice u balkanskoj nedođiji, taj moj brat.

Nisam do sada opisao ni Muzej islamske umetnosti na glavnom trgu – nekadašnjem hipodromu. Muzej je jednom bio rezidencija nesrećnog Ibrahim-paše Pargalije, o kojem sam svojedobno razmišljao na dalekoj jonskoj obali, u njegovoj rodnoj Pargi.

Grad postaje čežnja

Toliko mnogo finih, kratkih susreta, poneko varničenje i smeh. Istanbul smo prepešačili uzduž i popreko. Izlet brodom ispod mostova koji spajaju Evropu i Aziju, i čuđenje, da grad i posle sat vremena plovidbe sa obe strane moreuza – ne prestaje. Grčki konobar koji nam u čuvenom restoranu na Misirli čaršiji, gde je zalazio još Ataturk, kaže da se alkohol u stvari ne toči, ali diskretno pita da li hoćemo belo ili crno vino. Pa nam onda donese velike porculanske šolje sa odličnim turskim belim vinom, namigne i kaže: "Čaj!"

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

Ili Nizametin Savukduran – trgovac tepisima kod Ali-pašine medrese, lik kao iz slikovnice. Širok osmeh, vesela ćud. Čaj koji sam popio kod njega u radnji – kaže da je od araratskih jabuka – ulepšao mi je dan i podmazao posao. Saznao sam da je više puta bio u Beogradu, te da je bančio u Tri šešira.

Ponudio mi je tepih iz Konje – mesta u kojem je Rumi 17. decembra 1273. umirući zahtevao da mu na sahrani svira muzika jer je to "Noć venčanja" duše sa Stvoriteljem. Ponudio mi je, dakle, tepih iz Konje, čije su šare za mene bile Rumijeve partiture, i to za cenu koju nisam mogao da odbijem. Pod uslovom da veselog Nizametina, kad dođe u Beograd, pozovem na Skadarliju.

Nizametinov leteći tepih

Kada se avion odlepio od piste aerodroma na azijskoj strani – nazvanog po usvojenoj kćerci Kemala Ataturka i prvoj ženi na svetu koja je bila borbeni pilot – Sabiha Gokčen – pomislio sam da Nizametinov tepih zaista leti, i da tu činjenicu niko više neće moći da ospori.

Sada, kada ga gledam na parketu jednog stana na Banovom brdu, znam da ovakav raskošni suvenir nije uspomena već opomena – video si samo nekoliko od hiljadu lica jednog od najfascinantnijih gradova sveta. Potrebno ti je bilo Hikmetovih hiljadu očiju u tih pet gustih dana. A imao si samo ova svoja dva. Dakle, moraćeš opet tamo. Eis tḕn pólin – u grad – kao što kaže grčki koren reči Istanbul. Kao da drugih gradova i nema.

DW/ D. Dedović
DW/ D. Dedović

"U Stambolu će svako pronaći ono što je u njega doneo", upozorio me jednom Hadžem u Sarajevu. Šta sam ja doneo u ovaj grad? Možda potajno očekivanje da će taj susret biti jedan od povrataka kući? I zaista, kada sam odlazio, osetio sam ubod tuge, kao da se rastajem od nečega što mi je blisko. U Istanbul sam doneo čežnju, iz njega je iznosim mnogostruko uvećanu.

Istanbul je u meni, to već slutim, kao i Lisabon, proizveo trajnu potrebu da mu se vraćam. Možda i zato jer su fado, hüsüm i sevdalijski žal, aspekti jedne te iste pramelodije koja izaziva radost i tugu u isti mah.

Postoje mesta na kojima smo svesniji da smo mali i smrtni, ali nas ona, baš zbog toga prisiljavaju da se glavačke bacimo u zapenušani život. Mesta koja su raskošni vrtlozi tog života, stecišta epoha, krajnosti. Ona putnicima ne dozvoljavaju da budu puki svedoci otkucavanja unutrašnjeg sata, ona namernike naprosto usisaju. Istanbul je takvo mesto.

Piše: Dragoslav Dedović

Izvor: DW

strana 1 od 362 idi na stranu