Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Henri Ford probao da je pokori: Amazonija mu zauzvrat dala životnu lekciju

Podeli

"Ne idemo u Južnu Ameriku da stvaramo novac, već da razvijemo tu divnu plodnu zemlju", rekao je 1928. godine Henri Ford. Nit je uspeo da zaradi novac, a još manje da tu zemlju razvije. Pre bi se moglo reći da je Amazonija ponešto naučila i njega i svet.

Retki su oni koji su ovde došli. Ja sebe smatram jednim od mnogih koji je otišao. Postoje mesta na planeti koja nisu negostoljubiva, ali su neprijatna. U dušu unose nemir ili teret, pa jedva čekamo da odatle nastavimo putovanje životom u bilo kom pravcu, samo da odatle odemo.

Sećanje na Fordlandiju je kao blaga zubobolja. Može se s njom živeti, ali može i bolje, bez nje.

Neprijatno mi je čak i da se sećam metalnih zgrada usred prašume, siromašnih ljudi i bolesnih ambicija. Sećanje na Fordlandiju je kao blaga zubobolja. Može se s njom živeti, ali može i bolje, bez nje.

Ploveći Amazonom može se naići na mnogo zveri, na još više neobičnog drveća, ali i na ostatke fabrike Henrija Forda! Guma za točkove miliona Fordovih vozila stizala je odavde.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

"Očigledno da Henri Ford ovde nije lično dolazio, jer inače mu ovako suluda ideja ne bi tako lako pala na pamet"

Kada sam video natpis "Fordlandija", nije mi palo na pamet da to mestašce može imati bilo kakvu vezu za slavnim američkim industrijalcem

Kada sam na mapi Amazonije ugledao ime "Fordlandija", nije mi palo na pamet da to mestašce može imati bilo kakvu vezu za slavnim američkim industrijalcem, a još manje da je on baš u ovoj nedođiji poželeo da izgradi savršeno društvo. Očigledno da ovde nije lično dolazio, jer inače mu ovako suluda ideja ne bi tako lako pala na pamet.

Čim sam saznao za Fordovu viziju, uputio sam se ka Fordlandiji iz Manausa, glavnog grada Amazonije. Kako reka Amazon ne mari previše za bilo koju vrstu granica, pa čak ni za liniju sopstvene obale, ona se širi i sužava, diše, goji i mršavi, po sopstvenoj volji. I meni i Henriju Fordu ovo je zadavalo dosta problema, jer gde je danas obala sutra će biti pirane, gde su danas pirane, sutra će izrasti šuma.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

"Ko još tamo ide? Pa odatle su čak i Fordovi otišli?!"

U beskrajnoj ravnici prašume trebalo je naći uzvišenje kako bi Fordov grad bio pošteđen poplava, ali kada su takvo uzvišenje konačno pronašli pojavio se problem transporta, pošto dotle nisu mogli da dosegnu veliki brodovi zbog plitkog vodostaja. Tako su i mene prebacivali sa velikog broda na manji, pa na još manji nekoliko puta, svaki put se sve više i više čudeći kako i zašto zahtevam da obiđem baš Fordlandiju. "Ko još tamo ide? Pa odatle su čak i Fordovi otišli?!" govorili su mi. "Znatiželja je ubila mačka", odgovarao sam im.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Za 125.000 dolara dobio je Ford veliko prostranstvo zemlje u dubini džungle kao i pravo da na svom vlasništvu primenjuje svoja pravila

Henriju Fordu u životu nedostajalo je samo još to da stvori državu po svom shvatanju i da se reši dobavljača guma (tj. lateksa) u doba kada je ovaj materijal još bio dragocen, pre pronalaska veštačkih materijala, pa da smatra da je ispunio sve ciljeve u životu.

I jedno i drugo Henri Ford pokušao je da ostvari u Amazoniji. Za 125.000 dolara dobio je Ford veliko prostranstvo zemlje u dubini džungle kao i pravo da na svom vlasništvu primenjuje svoja pravila, slično kao da se radi o nezavisnoj državi. Neki tvrde da je to bila bagatelna cena, a drugi da je takvu nedođiju mogao dobiti i besplatno – čini mi se da su i jedni i drugi u pravu.

"Ne idemo u Južnu Ameriku da stvaramo novac, već da razvijemo tu divnu plodnu zemlju", rekao je 1928. godine Henri Ford. Nit je uspeo da zaradi novac, a još manje da tu zemlju razvije. Pre bi se moglo reći da je Amazonija ponešto naučila i njega i svet.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Fordovi menadžeri čak su izjavljivali da je "Fordov automobil tek nusprodukt, dok je glavni proizvod – stvaranje čoveka".

Želeo je da njegovi zaposleni žive dobro i budu dobri ljudi

Ford se ponosio svojim sistemom, ekonomskom dobiti na osnovu jeftine masovne proizvodnje, uz dobre plate za radnike. Želeo je da njegovi zaposleni žive dobro i budu dobri ljudi, a to nije moguće, verovao je, ukoliko nisu zadovoljni uslovima rada i dobrom platom. Na taj način kompanija će lakše stvarati kvalitetan proizvod, ali uz to ima odgovornost i da moralno obrazuje svoje zaposlene. Fordovi menadžeri čak su izjavljivali da je "Fordov automobil tek nusprodukt, dok je glavni proizvod – stvaranje čoveka".

Stvoriti čoveka svakako je teže nego napraviti automobil, a posebno ako se stvara čovek koji treba da živi na pogon koji ne uključuje alkohol i seks. „To je kao da stvara automobil koji neće ići na benzin, već na ideale“, rekao mi je jedan meštanin.

Zabraniti čoveku da konzumira alkohol nisu uspele čak ni religije ni strah od večnog gorenja u paklu koje propagiraju pojedine religije. Vreme Fordlandije bilo je vreme slavne prohibicije u SAD, a Henri je insistirao da svi njegovi radnici budu trezvenjaci. Jedno je tražiti od čoveka da bude trezan u fabričkoj hali u Americi, sa dobrom platom i porodicom iza ćoška, a sasvim druga da bude trezan u džungli dok ga opsedaju nesnosna vrućina i kojekakve zveri, dok radi za malu platu bez perspektive u životu.

Bolje bi bilo da je ovaj čovek toliko novca uložio da otkrije kako auto ide na vodu ili na ideje – verovatno bi ostvario veći uspeh.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Radnici su se redovno opijali, a bogami i menadžeri

Ideali i obećanja nisu uvek najbolja hrana, a suočeni sa životom u džungli gde grad i ljudi na jedvite jade otimaju prostor prirodi, ta hrana nije bila dovoljna da zadovolji čovekovu dušu. Alkohol i seks uvek spremno zamenjuju ideale i obećanja i pronalaze neverovatne načine čak i u džungli. Radnici su se redovno opijali, a bogami i menadžeri, kojima je bilo podjednako teško da izlaze na kraj sa zverima i svojim zaposlenima.

Bilo je i onih koji su pronašli rupe čak i u Fordovim zakonima. Na obližnjoj reci, van teritorije kojom je upravljao Ford, na nekom ostrvcetu otvorili su javnu kuću u kojoj se slobodno lumpovalo, pilo i psovalo.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Bio je to projekat od početka osuđen na propast u koji su uloženi milioni dolara samo kako bi se za male dnevnice ljudi mučili

Trebalo je da radnici ovde uzgajaju drvo koje daje lateks, od kojeg se prave gume. Međutim, u Amazoniji ovo drvo raste u divljini raštrkano po džungli i tako uspešno preživljava napade štetočina. Čim su Amerikanci krenuli da raščišćavaju džunglu i da u njoj prave farme sa hiljadama stabala posađenih jedno do drugog, zapravo su napravili pravu poslasticu mnogobrojnim štetočinama koje su se brzo umnožile i sa kojima je bilo nemoguće izaći na kraj. Bio je to projekat od početka osuđen na propast u koji su uloženi milioni dolara samo kako bi se za male dnevnice ljudi mučili.

Mučili su se i mnogi američki stručnjaci ne bi li od Fordlandije napravili industrijski raj, dolazili su eksperti, a bilo je čak i genija koji su svima solili pamet, da bi onda, tajno, pod okriljem noći, odavde zauvek pobegli...

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Kada sam se iskrcao sa brodića iako je dan sunčan, tmurna atmosfera ušunjala se u dušu. Toliko je naporno bilo dovde stići, da sam se i ja osetio zatočenim, pomalo uplašenim kako ću odavde otići. Prespavaću jednu noć u ovoj zabiti, sasvim dovoljno da posetim napuštene fabričke hale i kuće koje je sagradio Ford. Na drvenom doku koji se nesigurno održava dočekala me je praznina i jedna ulična sijalica sa ukrašenim cvetnim abažurom koja kao da je preneta iz nekog američkog grada pre stotinu godina.

Crveno i sivo umesto zelenog nisu dobra kombinacija ni u pesmi, kamoli u stvarnosti. Umesto drveća prašume, kada sam se iskrcao na neugledni dok na uzbrdici ispred mene prostirao se crveni zemljani amazonski put koji vodi kroz naselje, siva industrijska postrojenja i betonske kuće.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Prvo ulazim u crkvu i u školu. Ford je planirao da ovde izgradi sve institucije velikog grada, dobru zdravstvenu negu, kvalitetnu prosvetu za njihovu decu. "Ne lipši magarče do zelene trave", govorili su tad mamurni radnici. Magarac je davno lipsao, a zelenilo postepeno preuzima sve što je izgrađeno. Škola je takođe propala; učenicima ovog skromnog naselja dovoljna je daleko manja zgrada koju je lakše održavati.

U daljini metalni toranj za vodu dominira nebom – to je svojevremeno bio jedan od trijumfa modernog života divlje Amazonije i ovog grada.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Ulazim u ogromnu fabričku halu koja deluje kao čudovište kome su izbijeni zubi, zbog mnogobrojnih razlupanih prozora. Napuštena, komična u svojoj veličini i malenkosti, u nezgrapnom pokušaju bogataša da ostvari svoje ekstravagantne ideje bez dodira sa stvarnošću. Iako čvrsto na zemlji, čini mi se kao da lebdi iznad tla zbog sulude činjenice da uopšte postoji.

Unutra Henrijeve mašine i dalje stoje, zarđale i napuštene. Da je samo malo čistije i urednije, moglo bi se čak reći da se čini da proizvodnja samo što se ne nastavi. Ovako dominiraju propast i zub vremena: sudnji dan koji je došao i prošao, a sve što je ostalo više svedoči o sudnjem danu nego o onome što je postojalo.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Fordlandija je previše daleko čak i za lopove

Pisaća mašina na kojoj su sekretarice kucale direktorske izveštaje, mašine koje su služile ko zna za šta... Sprat fabrike toliko se urušio, da je opasno po njemu hodati. Sve je razvaljeno, ali mnogo toga odavde ipak nije odneto. Fordlandija je previše daleko čak i za lopove.

Na kraju naselja nalazi se "Vila Amerikana", niz kuća u kojima su živeli menadžeri i viša klasa Fordlandije. Predgrađe u svemu izgrađeno prema američkim predgrađima, jedini deo Fordlandije koji zapravo podseća na moderan život, ali i na ogromnu nejednakost.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

"U dnevnim sobama nekadašnjih bogataša sada mravi uživaju u svom komforu američkog nameštaja"

Dok su radnici živeli u barakama i udžericama, o luksuzu rukovodilaca svedoče prostrane vile sa bazenima zaraslim u žbunje, danas omiljenim mestom zmija. U dnevnim sobama nekadašnjih bogataša sada mravi uživaju u svom komforu američkog nameštaja.

Nešto se iščašeno i pogrešno ovde dogodilo. U pogrešnom vozu sve su stanice pogrešne, pa se otuda i meni čini da je moje prisustvo u sveopštem pogrešnom, takođe pogrešno.

Jedva sam dočekao jutro i plavičaste oblake nad rekom. Jedan jedini dan nabio je teret na grudi. Teško je svedočiti o propasti, ma čijoj. Ovaj ceo kompleks davno su Fordovi naslednici prodali nazad brazilskoj državi, za tek mali deo svote za koju su ovu zemlju kupili. Dobro su i prošli! Sigurno su se plašili da će Brazilu morati da plate da se stara o ovom naselju...

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Pa ipak, Fordlandija nije nikada potpuno napuštena. Život se pokazao jačim od industrije. Bilo je radnika koji, kada je sve propalo, nisu želeli da odu. A neki nisu ni imali kuda. Ostali su tu gde su, zaglavljeni između divne crkve i fabrike osuđene na propast. Zaglavljeni između Fordove prošlosti i budućnosti koju će graditi njihova deca, takođe ovde, u srcu džungle.

Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva
Foto: Viktor Lazić/Privatna arhiva

Kada se zaboravi industrija i ludi snovi milijardera, kada iz svesti ispare ambicije i čovek se okrene prirodi, ovo zapravo nije loše mesto za život. Najsrećniji su ribari koji uživaju u lepoti reke i zarađuju sasvim dovoljno da mogu da kažu da žive srećnije od milijardera kojima nikada nije dosta kapitala ni snova. A napuštene fabričke hale... samo su svedok ludila prošlosti.

Rano jutro, avion sleće na pistu, još je mrak. Svetla na aerodromu mi idu u oči, pokušavam da se razbudim dok čekamo u redu. Skrećem pogled i ugledam prelepe stjuardese u tirkiznoplavim i zelenim sarijima. Niske su, sitne, crnomanjaste, s dugom crnom kosom, predivnim širokim osmehom i belim zubima. Dobro došli u Šri Lanku.

strana 1 od 36 idi na stranu