Milica Stefanović: Od slučajnog susreta sa planinama do vrha Kilimandžara

Milica Stefanović, direktorka za Evropu u kompaniji Koka-Kola u oblasti kategorizacije i brend komunikacija, sasvim slučajno je počela da se bavi planinarenjem. Iako je to bila čista slučajnost, ona voli da kaže da je sudbonosna.

“Moj prvi susret sa planinarenjem došao je kroz posao, pre osam godina, proizveden željom da pokrenem projekat na zabačenom i očuvanom području Vlasine kako bi se sačuvala jedinstvena priroda, ali i doneo ekonomski boljitak tom kraju zemlje, kroz unapređenje turističke ponude bazirane na prirodnim lepotama“, počinje svoju priču Milica za 92putovanja i dodaje da je radeći na tom projektu provodila vreme u prirodi i planinskim vrhovima tog kraja kada je shvatila da joj priroda i dinamika pomažu da izbalansira brz i intenzivan tempo života u gradu. – “Jednostavno počela sam da primećujem i uživam u malim stvarima, mirisima prirode, snegu u aprilu, vetru, usporenom toku vremena.“

Svitanje u Velikom kanjonu Kolorada / privatna arhiva

Vreme provedeno u prirodi pomaže joj i kada se vrati u uobičajene tokove života, pa bi tako spavala neuporedivo bolje i budila se odmorna i puna pozitivne energije. Sve je to dovelo do toga da svoje vikende i slobodno vreme ispuni boravcima u prirodi.

“U tom okruženju sam upoznala mnogo ljudi koji su delili istu privrženost prirodi i ubrzo sam i sama uvidela ono što iskusni planinari znaju – neverovatno je koliko se lako i brzo ljudi upoznaju u takvom okruženju. Postalo mi je potpuno jasno zašto su emisije poput ’Survajvora’ uvek na zabačenim mestima, gde su ljudi uglavnom okrenuti jedni drugima i zavise od onog do sebe, kako za energiju i priču, tako i u mnogo ozbiljnijim situacijama. U tim okolnostima sam upoznala svog supruga, sa kojim me je povezala ne samo ljubav prema tom staloženom, ali intenzivnom vremenu u prirodi, već i osećaj da možemo da se oslonimo jedno na drugo.”

Trem, Suva Planina / privatna arhiva

Od tada su njihove zajedničke avanture uvek u tandemu, a odmore i slobodno vreme organizuju počev od zanimljivih destinacija na kojima mogu da planinare i voze bicikl.

“Tako smo obišli gotovo celu Evropu i popeli se na vrhove gotovo svake zemlje koju smo obišli - Mulhacen i Veletu u Španiji, Piko u Portugalu, obišli Andoru uzduž i popreko, zatim nacionalne parkove američkog Zapada, popeli se na Kilimandžaro u Africi.“

Sreæni ples na najvišem vrhu Andore / privatna arhiva

Kilimandžaro je ujedno i najviši vrh na koji se popela, tačnije na 5.895 metara nadmorske visine.

“To je posebno interesantno iskustvo jer nam je dalo priliku da upoznamo prirodu Tanzanije i kulturu ne samo većinskog stanovništva već i plemena ratnika Masai. Sam uspon podrazumeva prolazak kroz pet klimatskih pojasa koji se smenjuju tokom pet dana uspona i menjaju predele, rastinje i životinjski svet.“

Meseèev pejzaž Kilimandžaro / privatna arhiva

Milica priča da je uspon krenuo sa bogate plodne zemlje, na kojoj su zasađene banane i kafa, na prijatnih 26 stepeni.

“Već prvog dana smo ušli u džunglu kojom vlada bogato divlje rastinje i razne egzotične životinje. Naš prvi kamp je imao rešetke na prozorima da majmuni ne bi mogli da kradu stvari! Zatim se s klimatskim zonama na savladanih 1.000 metara nadmorske visine smenjuje nisko rastinje, gotovo sablasnog izgleda sa tundrom iz koje izniče poneko čudno drvo, a na kraju nas je sačekalo – ništa! Alpska pustinja usred Afrike, nepregledni predeli crvenog kamena sa utabanom stazom kojom su pre nas mnogi prošli na svom putu ka vrhu. Trećeg dana hodanja smo došli do podnožja finalnog uspona, zida od kamena i snega koji nas je čekao te noći. Uz svetla čeonih lampi od ponoći je krenula kolona ljudi, korak po korak boreći se s umorom zbog razređenog vazduha na visokoj nadmorskoj visini u kombinaciji sa nedostatkom sna i temperaturama koje su padale i na minus 15 te noći.“

Odmor pred uspon na Kilimandžaro / privatna arhiva

Milica pretpostavlja da su na trenutke usput i spavali savladani umorom, a veliko olakšanje tokom čitave avanture bili su lokalni vodiči i nosači koji su nosili hranu i vodi između kampova. A onda je došlo vreme za poslednji i najteži deo.

“Na tom poslednjem i najtežem delu uspona su oni diktirali tempo koji se najbolje ogleda u rečima koje se stalno čuju na stazi ’pole, pole“, što znači polako, lagano. Taj lagani, ali usporeni tempo koji je trajao cele noći nas je izveo na obod kratera u samu zoru u snegom prekriven vrh kratera vulkana koji je zaslužan za nastanak najvišeg afričkog vrha. Uz obavezne fotogafije sa vrha i kratko uživanje u činjenici da smo uspeli u toj avanturi, brzim hodom počinjemo da se spuštamo kako bismo već tog dana prevalili pola puta naniže dok su nam pluća, mozak i mišići zahvaljivali na svakom uvećanju kiseonika koji su dobijali silaskom. Posle šest dana hoda smo se vratili kroz džunglu u tople, plodne predele, zadovoljni avanturom i uspehom, a zahvalni što smo naučili mnogo o Tanzaniji i Africi i prvenstveno sebe upoznali malo bolje.“

Ka Trimfistosu / privatna arhiva

Bilo je situacija u kojima se zapitala šta joj je trebalo da zapuca u divljinu kad je mogla da uživa negde na plaži uz knjigu.

”Događalo se da precenim svoje sposobnosti, potcenim vremenske prilike ili da shvatim da se krećem po nebezbednom području, čak dosta puta i kao posledica verovanja vodiču grupe. Sve te situacije su u planini ono što nas čini utoliko iskusnijim i spremnijim za ubuduće. Naučimo da se bolje pripremimo, procenimo sebe i članove svoje ekipe za taj put i budemo pametniji za sledeći put.”

Vrh Timfristos / privatna arhiva

Iako je u Srbiji planinarenje kao sport počeo da dobija na popularnosti, Milici je žao što još ne viđa scene koje su uobičajene u inostranstvu – celu porodicu ili grupe prijatelja svih godina koji šetaju.

”Ne nužno da bi osvojili neki vrh ili dostigli nešto neverovatno uzbudljivo već da bi proveli kvalitetan dan u prirodi, podružili se i rekreirali na vazduhu. To je ono što je najveće bogatstvo prirode, dostupno svima, svih godina i stepena fizičke spremnosti. Mali je broj vrhunskih sportista koji mogu da posvete vreme i energiju treninzima da bi osvojili najteže vrhove, ali svako od nas može da prošeta šumom! Tako sebe ne smatram ni alpinistom ni planinarom već zaljubljenikom u provođenje aktivnog vremena u prirodi.”

Galibier, Francuska / privatna arhiva

A u našem regionu postoji i te kako mnogo interesantnih destinacija koje, kako kaže, ljudi često previde smatrajući da su planine samo za iskusne i fizički spremne.

”Naravno, ne treba ići na ozbiljne uspone bez pripreme, ali isto tako ne treba otpisati destinacije poput Fruške Gore, Uvca ili Zlatibora, za one koji žele da osete da li je ovaj sport za njih. Sledeći korak mogu biti Rtanj i Trem, pa zatim Durmitor, Musala u Bugarskoj i mnoštvo planina u Grčkoj – od mitskog Olimpa, preko Parnasusa iznad Delfa i grčke Švajcarske u oblasti Evritanija. Naravno, Alpi ii Pirineji su nepregledno more fenomenalnih predela i izazova za sve nivoe fizičke spremnosti”

Mt Ventoux, Francuska / privatna arhiva

”U poslednje vreme me sve više privlači biciklizim, sport koji kombinuje vreme u prirodi sa konstantnim fizičkim naporom i koji daje mogućnost da se obiđe više mesta u toku dana, tako da se većina mojih odmora u poslednje vreme zasniva na osvajanju novih predela biciklom. To mi takođe daje motivaciju i mogućnost da održavam formu i nivo treninga i u danima kada ne mogu da zbrišem u prirodu, pa radim svoj trening kod kuće, planirajući nove destinacije. A planova uvek na pretek…”, zaključuje Milica Stefanović u razgovoru za 92putovanja.