Fukušima: Skupila sam hrabrost i otišla na izlet u leglo radijacije

Iris Ridel sa Novog Zelanda posetila je nuklearnu elektranu „Fukušima 1“ nakon katastrofe koju su izazvali snažan zemljotres i cunami 2011. godine. Njen tekst iz "The New Zeland Heralda" vam prenosimo u celosti.

“Vaša ukupna doza zračenja na ovoj turneji će biti 0,01 miliserveta, što je ekvivalent rendgenskog zračenja zuba.“

Upravo su nam to rekli nekih četrdesetak minuta ranije. Zapamtila sam broj dok se naš autobus polako provlačio između reaktora nuklearne elektrane “Fukušima 1“ dok su merači radijacije „vrištali“ i treptali. Nasumično sam upisivala brojeve u svoju beležnicu, pokušavajući da se držim kao moji saputnici.

11,98 mSv/h

15 mSv/h

42...

130...

i konačno, 313 mSv/h.

“To je to. Ovo je najviša radijacija kojoj ćete biti izloženi na ovoj turi“, rekao nam je vodič koji se nalazio ispred autobusa. Čim bismo malo zakočili, brojke bi odmah počele da padaju. Pogledala sam u uređaj oko vrata i kao što su obećali, bilo je 0,01 miliserveta. Dakle, kao snimanje zuba.

Naš dan je počeo prilično jednostavno: sastanak na kiši ispred železničke stanice Haranomači, ukupno osmoro – troje od nas iz Minamisoma, dvoje iz Sendaija, dvoje iz grada Fukušime i dva putnika iz SAD i Nemačke – ljubazno se upoznajemo jedni sa drugima.

Naš vodič Sasaki sačekao nas je u iznajmljenom kombiju u koji smo svi ušli kako bismo obišli prvi lokalitet sa spiska – centar Tomioka, gde ćemo imati brifing.

foto: getty

Sve što smo smeli da ponesemo su olovka, beležnica i 1000 jena za slučaj da želimo da kupimo u prodavnici nuklearne elektrane datoteku Fukušime sa sve slikama.

Prebacili su nas u drugi autobus, jer samo određena vozila mogu da uđu na lokaciju. Prošli smo nekoliko provera na putu do tamo, a da ne pominjem smorenu facu policajca čiji je posao da juri svako neovlašćeno vozilo koje pokuša da se približi reaktorima.

Morala sam da podsetim sebe gde sam. Sve je izgledalo tako svakodnevno. Ulaz je bio čist i moderan, parking pun automobila i autobusa, radnika tekstilne industrije koji su se šetkali tuda noseći svoj ručak u plastičnim kesicama. Za sada, ovo nikako ne izgleda kao mesto jedne od najvećih nuklearnih katastrofa u istoriji. Tu je i oko 5.000 radnica TEPCO (Tokyo Electric Power Company) koji neprestano rade na dekontaminaciji i razgradnji radioaktivnog materijala. U pitanju je veliki posao koji će se navodno završiti za 30 do 50 godina i koštaće više od 126 milijardi dolara.

Ulazak u nuklearnu elektranu izgledao je kao da prolazite obezbeđenje na aerodromu. Pogledali su naša dokumenta, dali nam kartice za posetioce i uređaje za merenje radioaktivnosti. Prošli smo metalni detektor i dvostruku kapiju i konačno smo se našli unutra.

Tone radioaktivnog otpada / getty

Ušli smo u bočnu komoru, gde nas je čekao još jedan sigurnosni brifing. Naš nemački prijatelj nas je malo zakočio jer je imao pocepane farmerke, a lepo nam je rečeno da nosimo duge rukave i nogavice, kao i da je pocepana odeća zabranjena. Osoblje ga je brzo zašilo lepljivom trakom, a vodič nam je uz smeh rekao da nije prvi put da se ovako nešto dešava.

Izašli smo iz te komore i prošli pored nekoliko novih, svetlucavih autobusa. Vodič TEPCO nas je ponosno informisao da su u pitanju samovozeći autobusi koji su nedavno kupljeni. Naš je, pak, bio staromodan sa vozačem. Krenuli smo.

Tura je počela bezazleno. Otišli smo prvo do rekonstruisane zgrade u kojoj je bila kafeterija, prodavnica, zdravstvena ordinacija i soba u kojoj su se radnici odmarali. Vozili smo se avenijama koje su krasile stabla trešanja, a samo 400 ih je baš oko elektrane.

Videli smo redove automobila sa sedištima pokrivenim plastikom i velikim crvenim tablicama, što znači da su samo za upotrebu u okviru nuklearne elektrane i da se ne smeju izvoziti van lokacije. Pošto ne mogu nigde da odu, postoji posebna benzinska stanica za njih na licu mesta. U ovom trenutku ture nivo radijacije se povećao na 4 miliserveta.

foto: getty

Počeli smo da viđamo sve više radnika u plavom ili belom zaštitnom odelu, koje je postalo sinonim za Fukušimu. Objekat nije bio tako sjajan kao ulaz. Prljavština, korov i iskrivljeni čelik – barem neki znakovi da se ovde nešto dogodilo.

“Okej, približavamo se reaktorima jedan i dva“, rekao je naš vodič.

Odjednom se ekipa u autobusu uznemirila. Niko od nas nije očekivao da će nas zaista odvesti da vidimo reaktore, ali smo stali ćošak i eto ih. Mogao se čuti žamor u busu. Tačno ispred nas nalazila se olupina reaktora broj jedan koji je prvi eksplodirao, a drugi je bio tik pored i ostao je potpuno netaknut pa se lepo mogla videti njegova prvobitna struktura. Reaktor tri je imao ogroman kupolični cilindar koji je izgrađen na vrhu kako bi se uklonile cevi od goriva koje su bile potrebne da snadbevaju nuklearnu elektranu. Čak 565 „štapova“ za gorivo se i dalje nalazi u trećem reaktoru i trenutno se radi na rešenju kako da ih se reše. To je veliki zadatak za Japan.

foto: getty

Dok smo posmatrali reaktore, autobus se spustio niz brdo do baze ovih struktura. Prošli smo pored obale gde jasno stoji znak „cunami“, iako nam nije potrebno nikakvo objašnjenje, pre nego što stignemo do četvrtog reaktora.

Reaktor 4 je uklopljen u novu strukturu od 4.200 tona i pomaže u dekontaminaciji i razgradnji radioaktivnog materijala.

Autobus je nastavio do trećeg reaktora gde nam je vodič rekao da ćemo videti neke „zelene kamione kako eksperimentišu sa uklanjanjem gorivnih štapova“.

Pojeli smo ručak u novoizgrađenoj kafeteriji gde su nam ponudili da biramo između nekoliko vrsta jela. Zaposlenima nije smetalo naše prisustvo tokom ručka, a onda sam saznala da iako organizuju nekoliko tura dnevno, stranci čine tek 10 odsto tog broja.

U povratku svratili smo da obiđemo Jukiteru Naku, nekadašnjeg inženjera, autora i osnivača kompanije Tohoku Enterprise. Sa nama je podelio svoje uspomene, odgovornost i nemoć koju je osećao kada se sve dogodilo. Bilo je jasno da i dalje nosi veliki teret iako nije ništa mogao da uradi da bi se to sprečilo.

Fukušimu očekuju decenije rada, ne samo nuklearne elektrane već i lokalnog stanovništva. Naivno je misliti da će i posle toga sve biti kao pre. Ovo parče zemlje zauvek će nositi ožiljak. Ali, ja verujem u ljude koji žive u Fukušimi. I to je dovoljno.