Planina koja najbolje pokazuje koliko smo mali u odnosu na prirodu

Podeli

Tekst i foto: Irena Jerković, autorka bloga "Tamo vamo" (tamovamo.com)

Koliko smo zapravo mali pred veličanstvom prirode? Koliko nebitni, koliko nemoćni? Kao planinarka odavno sam to shvatila, ali iznova to potvrđujem na svakom planinarenju, a Pirin je planina na kojoj mi se taj utisak udesetostručio.

Ako samo pogledate fotografije ove naše „zmijice“ koja vijuga niz i uz strme staze preko grebena, biće vam jasno o čemu pričam. Izgledamo kao mravi u odnosu na surove predele oko nas, a verujem da po oštrim uglovima uzbrdica koje vidite, možete takođe lako da zaključite da nam duša izlazi na nos. Ali mi to volimo. U tome je čar! Pirin nas je i u bukvalnom i u figurativnom smilsu ostavio bez daha – što zbog velike visine na kojoj se pešači – preko 2500 mnv, što zbog neverovatnih predela i prelepih krajolika.

Na dvodnevnu akciju na Pirin, u jugozapadnoj Bugarskoj, krenuli smo sa vodičem Bobišom Marinovićem iz Planinarskog društva Pobeda. Iz Banskog, poznatog bugarskog ski-centra, u kome smo bili smešteni, dovezli smo se do planinskog doma Vihren koji se nalazi na nadmorskoj visini od 1950 m, i odatle smo veoma rano ujutru krenuli na uspon na istoimeni vrh.

Vrh Vihren na 2914 mnv je treći najviši vrh na Balkanu, posle Musale i Olimpa. Na vrh Musala na planini Rili sam se popela nedavno, o čemu sam pisala ovde, i očekivala sam da ovaj uspon bude donekle sličan. Prin je nacionalni park koji se „naslanja“ na Rilu svojim severnim delom, pa poneki predeli, a posebno veliko zelenkasto kamenje i lednička jezera, jesu slični, ali uspon na Vihren se potpuno razlikuje od uspona na Musalu jer je dosta teži.

Uzbrdica je oštra i konstantna od samog početka staze do vrha, a naš tempo je bio veoma jak, i čini mi se da u prvih pola sata, ako ne i više, niko ni sa kim nije razgovarao, kao što obično činimo, već su svi bili samo koncentrisani na uspon i privikavanje na tempo i uzbrdicu.

Vetar je bio dosta jak, što je u ponekim trenucima zahtevalo dvostruku koncentraciju i pažnju, jer je praktično tokom cele staze ispod nas bila strma kamenita litica.

Kako se približavao vrh Vihren, trava i rastinje su se sjajili na suncu, i meni se prvo učinilo da je to jutarnja rosa, a onda sam bliže pogledala i shvatila da je to u stvari led na biljkama.

Na samom vrhu Vihren dočekalo nas je čak i malo snega, uz jak vetar i još jaču hladnoću, ali pogled na Pirin sa najvišeg vrha je spektakularan.

Sa Vihrena je pucao pogled i na jednu golu, divlju planinu, na koju je Bobiša pokazao prstom i rekao: „Eno, tamo idemo!“ „Čime, kako??!“ upitala sam u šali, ali i nisam se zapravo baš sasvim šalila, jer sa te razdaljine je izgledalo kao da je apsolutno nemoguće popeti se tamo. Pogledajte sliku i prosudite sami – da li vam ova braon glatka površina deluje kao nešto uz šta bi se čovek mogao popeti?

Ali pre toga, sledio je silazak sa Vihrena, niz ogromno zaleđeno kamenje na koje je pričvršćen lanac za spust. Hladnoću i jačinu vetra u tom delu staze ne mogu ni da opišem, jedva sam čekala da se skotrljamo nekako dole, a silazak je trajao i trajao (barem u mojoj glavi) jer zahteva spretnost i koncentraciju dok se smrzavamo i vetar naš šiba.

Pošto sam se propisno sledila, u podnožju sam obukla sve rezervno što sam ponela i tako sa 6 slojeva nastavila dalje pešačenje. Očigledno je da sam se u startu prevarila u proceni vremenskih prilika – jeste to bila tek prva polovina oktobra a dan vrlo vedar i sunčan, ali nisam računala da će vetar biti baš toliko jak i hladan.

Pre sam očekivala nagle i brze promene vremena iz sunca u kišu i obratno, jer je i Pirin, kao i susedna Rila, poznat po tome. Uostalom, sam naziv planinskog venca Pirin možda najviše govori o vremenskim prilikama koje se tamo mogu očekivati: ova planina ime je dobila po staroslovenskom bogu Perunu – bogu groma i olujnog neba.

Sledeći izazov koji nam je Pirin spremao bio je greben, i jedan njegov deo koji ostaje urezan kao najupečatljivija slika sa ovog planinarenja – prevoj Končeto, na kome je postavljen gelender, preko kojeg se prelazi da bi se stiglo na vrh Banski suhodol (2884 mnv).

Ukoliko se preduzmu sve mere opreza, ovaj prelazak je suštinski dosta lakši nego što deluje na prvi pogled, mada zaista svu pažnju morate usmeriti na to gde gazite, kako hodate preko kamenja i kako se držite za sajlu i osiguravate, jer dok hodate preko Končeta, i sa jedne i sa druge strane ispod vas je ambis. A bitan faktor je i vetar, koji duva baš jako. Svakako, ovo mesto nikako nije za ljude koji imaju strah od visine.

Nakon kratke pauze na vrhu Banski suhodol, sledi ponovo prelazak preko prevoja sa gelenderom u suprotnom smeru, a potom opet uspon grebenom do vrha Kutelo na 2908 mnv. Vetar je duvao kao sumanut, ali predeli kroz koje smo prolazili su bili zadivljujući. Stvarno jedinstveni prizori koji će mi dugo ostati u pamćenju.

Sve do pauze na vrhu Kutelo meni je cela ova avantura prijala, iako je bila vrlo fizički naporna. Ali kada je počeo silazak sa vrha, niz 1100 metara oštre strmine sa kamenjem, počela sam da osećam tegobe, što od nekih starih povreda zglobova i kolena, što od simptoma visinske bolesti – glavobolje i mučnine zbog koje nisam mogla da jedem skoro ništa celog dana na planini, pa sam tako na kraju bila i previše gladna.

Dan kasnije ispostavilo se da sam u stvari već imala neku prehladu, koja se u punom obimu ispoljila tek nakon ovog velikog napora, pa sam tako naredne dve nedelje nakon Pirina provela na antibioticima.

Zašto pišem i o ovim problemima, kada jednostavno mogu to da preskočim i ostavim vas u ubeđenju kako se ovakva planinarenja olako realizuju ako ste u kondiciji, i kako smo mi superheroji koji se lagano penju na vrhove od skoro 3000m? Mislim da je bitno da planinari koji do sada nisu išli na neke zahtevnije akcije a možda ih imaju u planu, budu svesni da na velikim visinama i pri jakom tempu zaista mogu da se dogode nepredviđene stvari, i zapravo vrlo često se i događaju.

Nije to nešto čega se treba plašiti i zbog čega treba odustajati od „jačih“ planinarenja, ali je definitivno nešto što treba uvek imati na umu prilikom procene sopstvene kondicije i zdravstvenog stanja. Pa čak i uprkos relativno dobroj proceni, može se desiti ovo što se desilo meni – da ne znate da vas je neka bakterija ili neki virus „načeo“ pa da to saznate na teži način, na vrhu planine, nakon što se izložite velikom naporu, visini i hladnoći.

Ono što takođe treba da znate jeste i da ćete, ukoliko idete sa dobrim i proverenim vodičima, uvek imati organizovanu pomoć ukoliko vam se ovako nešto dogodi. Grupe funkcionišu tako da poslednji, iza svih, uvek ide iskusni planinar koji vodi računa o tome da i „najslabija karika“ završi akciju bezbedno.

U ovom slučaju to sam bila ja, i veoma sam zahvalna drugaru planinaru Maksi, koji mi je u toj poslednjoj deonici staze pomogao da se spustim, kada me je koleno već toliko bolelo da sam jedva hodala.

Sledećeg dana nisam otišla na pešačenje pored Banderiških jezera, koja su prelepa, slična onima na Rili, i jako mi je žao zbog toga. Ipak, ono što takođe morate imati na umu na planinarenju jeste da ne smete da forsirate sebe preko granica koje osećate.

Planinarenje nije takmičenje, i potpuno je nebitno da li ćete prvi ili poslednji iz grupe da se popnete na vrh ili siđete s njega, a nebitno je i da li ćete sada ili neki drugi put, kada vam bude bolje, videti neke predele koje ste propustili zbog povrede ili premora.

Umesto po planini, malo sam tog drugog dana prošetala po Banskom, gradiću u kome ima simpatičnih ulica i građevina, mada je vrlo očigledno da ga je već dosta izobličila ekspanzija ski-turizma. Oktobar je, na sve strane se spremaju i slažu drva za ogrev.

Skoro sve je otvoreno vikendom, osim menjačnica, koje su turistima najpotrebnije, a kada sam naletela na jednu na kojoj je pisalo da radi i uhvatila se za kvaku, žena iznutra je vrlo energično počela da mlati rukom da me otera, i bez ikakvog razloga urlala iz sveg glasa na mene: „Zatvoreno! Može da piše na vratima bilo šta, zatvoreno je! Zatvoreno!!!“

Iz dva dosadašnja iskustva u Bugarskoj na planinarenjima, moram da primetim da većini pružalaca usluga sa kojima sam se susrela ljubaznost nije jača strana. Izuzetak je bio simpatični konobar restorana Obecanova mehana, koji inače ima odličnu klopu i brzu uslugu, i preporučujem da tu jedete ako se zadesite nekada u Banskom.

Ipak, već sledeća scena posle nadrndane žene iz menjačnice mi je izmamila smeh, jer se ispred mene tu u Banskom, gde ga najmanje očekujem, ukazalo jedno poznato lice koje šalje poljubac (sa plakata na uličnoj izložbi dokumentarnih fotografija)

Pirin će mi svakako ostati u sećanju kao jedinstveno iskustvo do sada, a slike prelepih predela koje sam videla na toj planini daleko nadilaze sva druga sećanja sa ovog planinarenja. Kao najdominantnije ostaje ono osećanje koje sam spomenula na početku: koliko god mi sebe percipirali kao snažne i nesalomive, toliko smo zapravo mali i nemoćni u odnosu na veliku, moćnu prirodu.

strana 1 od 33 idi na stranu