Osvajanje Rile u Bugarskoj: Preko sedam rilskih jezera do vrha Musala

Podeli

Tekst i fotografije: Irena Jerković, autorka bloga tamovamo.com

Puno jezera i malo manje kiseonika – tako će mi u pamćenju ostati Rila, moje prvo planinarenje na visini preko 2500 m. A da – i lokalni bugarski turisti u espadrilama i starkama na visokogorskoj akciji, još jedan nezaboravni utisak.

Ne guglujem previše slike planina na koje idem. Pogledam određeni, ne mnogo veliki broj fotki na netu, a najvažnije mi je da pročitam opis akcije na sajtu društva da bih zaključila koliko je tura zahtevna tehnički i kondiciono. O mnogim planinama koje nisam posetila već znam svašta iz priča ostalih planinara, ali što se tiče samih prizora koji me očekuju, najviše volim da se iznenadim lepotama na licu mesta. Naziv staze “Sedam rilskih jezera” svakako je govorio dosta o onome što ću videti, a i Rila je među planinarima poznata kao jedna od omiljenih destinacija, ali ipak nisam mogla da naslutim baš ovakvu lepotu.

Ozbiljno konkuriše čak i Moračkim planinama koje su do sada na mene ostavile najsnažniji utisak. Naravno, planinarske akcije nisu takmičenja u lepoti, niti to treba da budu. Svaka ima svoje posebnosti i nešto što nijedna druga planina nema, i baš zato je planinarenje tako divan hobi.

Rila važi za jednu od najlepših prirodnih atrakcija na Balkanu, i jedan je od najvećih nacionalnih parkova ne samo u Bugarskoj nego i u celoj Evropi. Na ovoj planini ima više od 100 vrhova visokih preko 2000 m, a najpoznatiji je Musala, najviši vrh Balkana, na 2925 mnv.

Prvi dan vikend-ture koju je vodio naš dragi vođa Dušan Janković iz PD Pobede, bio je rezervisan za stazu Sedam jezera, a drugi za uspon na Musalu.

1. DAN: SEDAM RILSKIH JEZERA

Dok smo se vozili ka Paničištu (kakvo odlično ime!), mestu iz koga se kreće na stazu Sedam rilskih jezera, Dule nam je rekao da možemo očekivati veliku gužvu na stazi, jer Bugari vikendom masovno idu na planine, i uz to je i neki praznik u Bugarskoj, i zato je plan bio da krenemo na uspon rano ujutru, kako bismo koliko-toliko izbegli gužvu.

Upozorenje na “gužvu na planinarskoj stazi” nisam baš shvatila najozbiljnije, jer šta je uopšte gužva na planini? Ako ikada sretnemo nekoga na planinarenjima, to nije više od nekoliko meštana planinskih sela kroz koje prolazimo, i eventualno se nekada desi da naletimo na neku grupu planinara, gde opet ne bude više od 10-20 ljudi.

Ali kasnije smo shvatili da je gužva o kojoj je Dule pričao u najbukvalnijem smislu reči – gužva, tj. reke ljudi koji su došli da planinare. Koliko, naravno, ne volimo gužvu na planini, toliko nas je prijatno iznenadilo saznanje da je u Bugarskoj toliko razvijena planinarska kultura, da ljudi svih generacija, sa društvom ili porodično, posećuju planine vikendima, i jako važno – imaju mnogo razvijeniju svest o čistoći nego što je to slučaj u Srbiji. Tamo nećete nigde videti gomile đubreta koje, nažalost, možete često videti na mnogim mestima u Srbiji, iako je Rila planina koju pohode desetine, pa i stotine, planinara svaki dan.

Obično se iz Paničišta žičarom ide do hiže “Rilska jezera” (hiža je naziv za planinski dom) koja se nalazi na 2110 mnv i odatle kreće staza Sedam rilskih jezera. Da bismo bolje iskoristili vreme mi smo se džipovima popeli do hiže još pre otvaranja žičare, i to je bila super odluka, jer smo stigli dosta pre gužve koja je nastala kasnije tokom dana.

Rano sunčano jutro, divan pogled, prelepi predeo već na samom početku staze ispred hiže obećavao je savršen dan.

Nažalost na samom početku, u hiži Sedam jezera, nailazimo na ekstremnu neljubaznost osoblja koje nam ne dozvoljava da idemo u wc jer nemamo da platimo, i ne vrede objašnjavanja da smo putovali celu noć i da nigde nije bilo otvorene menjačnice. Neće ni kafu da nam posluže jer nemamo leve nego samo evre, odnosno hoće – ali po kursu koji je konobarica izmislila u momentu, a koji je dvostruko nepovoljniji od realnog.

Ipak, ne dozvoljavamo da nam to pokvari raspoloženje, znamo da Rila krije mnogo lepih iznenađenja. Krećemo uzbrdo pored hiže, i praktično odmah nakon par minuta, na prvom uzvišenju, pogled nam puca na prvo od sedam jezera. Fantazija!

Staza je lepo obeležena i jasna, i praktično ne postoji mogućnost da se čovek zagubi na njoj, posebno zato što nema drveća i sve je jako pregledno. Rila je mesto na kome izviru neke od najvećih reka na Balkanu, kao što su Marica, Iskar, Mesta, a u visokim predelima ove planine ima više od 120 stalnih ledničkih jezera i oko 30 onih koja povremeno nastaju otapanjem snega i leda.

Sva ta jezera izgledaju zaista bajkovito, sa svojim intenzivnim bojama u divljim predelima i dolinama, između strmih visokih litica i vrhova. U pravu bajku smo ušli već kod drugog po redu jezera, na kome smo zatekli krdo divljih konja. Prizor je delovao nestvarno…

Svako od sedam jezera dobilo je ime po svom obliku ili glavnim karakteristikama. Na najvećoj nadmorskoj visini (2535 mnv) nalazi se jezero Suza, koje je dobilo naziv po kristalno čistoj vodi. Jezero Oko je najdublje – 37m, ovalno je, i intenzivne plave boje kada je lepo vreme. Bubreg je jezero koje je vrlo očigledno po svom obliku dobilo ime.

Jezero Blizanci je na krajevima široko a u sredini usko, ima oblik peščanog sata, ali tokom sušnih perioda sredina se isuši pa se ovo jezero pretvori u dva manja, te odatle potiče naziv. Tu su još i Trolist i Ribno jezero, a najniže u dolini je Donje jezero.

Samo u nekim od ovih jezera žive ribe, belica i pastrmka, ali generalno ova visokoplaninska jezera nisu pogodna za živi svet jer su izrazito hladna.

Postoji i legenda o nastanku rilskih jezera koja kaže da je pre više hiljada godina na Rili živeo par divova, koji se jako voleo i pokazivao svima svoju ljubav. Njihov dom bio je toliko lep, sunčan i ugodan, pun topline i ljubavi, da su zle sile postale ljubomorne na njihovu ogromnu i nesebičnu ljubav, pa su rešile da je unište. Poslale su tamne oblake, jake vetar i zemljotrese da razore njihov prelepi dom. Div se divovski borio, ali nije uspeo da se izbori, i sile su ga ubile, ostavljajući za sobom pustoš, izlomljene stene i njegovu neutešnu ženu. Njena tuga bila je tolika da je suzama napravila ogromni potok koji je curio niz litice do dolina, i tako su nastala ova kristalno čista jezera.

Staza Rilska jezera vodi do Vazovog vrha na 2689 mnv, na koji smo stigli doslovno minut pre nego što je magla potpuno prekrila divni pogled.

Na putu do vrha prošli smo kroz sva četiri godišnja doba, i kažu da je to jedna od odlika Rile – promenljivo vreme koje iz sunčanog dana prelazi u kišni, hladni ili magloviti za tili čas. I dok sam se u nekim trenucima kuvala u majici kratkih rukava, u nekim sam se smrzavala sa tri sloja opreme, posebno pri vrhu.

Dosta jak utisak sa ovog mog prvog penjanja preko 2500 mnv je da se ta velika nadmorska visina i te kako oseti. Ova staza nije nimalo tehnički zahtevna, spada u jednostavnije, donekle je otežava hodanje po kamenju, ali ni to nije nešto što već ranije nisam doživela mnogo puta. Pa ipak Rila mi je bila napornija nego mnoge dosadašnje staze koje imaju teže i strmije uzbrdice ali su na manjim nadmorskim visinama.

Oseti se da je vazduh razređeniji jer se na ovolikoj visini mnogo brže umara, i hodala sam primetno sporije u odnosu na moju standardnu brzinu, jer sam ostajala bez daha kad ubrzam tempo.

Ništa od ovoga što opisujem nije drastično niti strašno, ali kada aktivno planinarite i znate svoj ritam i nivo kondicije, ovo je svakako zanimljivo saznanje, posebno zato što sam već ranije imala problem sa velikom nadmorskom visinom, i to ne na planinarenju nego u Meksiko Sitiju, što sam spominjala ovde u postu o Meksiku.

Ljudi različito reaguju na visinu, i neki simptomi visinske bolesti, kao što su pojačano lupanje srca i kratak dah, mogu se javiti već na 2500 mnv, dok se na visini od preko 3500 mnv simptomi javljaju kod svakog drugog planinara. Ukoliko planirate da idete na visokogorske akcije, a to su pešačenja na visinama preko 2000mnv, o visinskoj bolesti se možete informisati ovde.

Ipak, ima očigledno i onih koji ne uzimaju za ozbiljno ove velike visine niti vremenske uslove na njima. A to je, recimo, jedno 200-300 Bugara koje smo sreli na putu nazad s Vazovog vrha.

Oni su uglavnom bili u apsolutno neadekvatnoj odeći i obući, mahom u nekim patikama za šetanje, u starkama, espadrilama, u šortsevima i majicama kratkih rukava. Videli smo čak nekoliko muškaraca bez ikakve majice ili samo u potkošulji, a jedan je bio bos (!)

Jezero Bubreg
Jezero Bubreg

I onda smo se tako zapitali da li sa nama nešto nije u redu ili sa svima njima, da li oni znaju nešto što mi ne znamo. Noge i zglobovi umeju dosta da bole posle hodanja po kamenju, posebno nizbrdo, čak i kada se pešači u cipalama sa tvrdim đonom napravljenim baš za to, pa ne mogu ni da zamislim kako izgleda kad se ista takva kamenita staza prelazi satima u starkama ili sa bosim nogama.

S druge strane, entuzijazam i jaka planinarska kultura istih tih Bugara su nas zadivili, jer tu je bilo puno ljudi sa decom od 8-9 godina, dosta starijih ljudi, penzionera, osoba sa upadljivim viškom kilograma, svih onih koji razbijaju sve predrasude o tome šta čovek može a šta ne može, i u kojim godinama nešto može ili ne može.

Kada smo videli tu gomilu ljudi koja se penje, u trenutku kad smo mi već silazili s vrha, shvatili smo da smo imali neviđenu sreću da krenemo ranije i izbegnemo gužvu, a pri tome i iskoristimo sunčani deo dana u kome se Rila pokazala u punom sjaju. Kako je dan odmicao, magla i hladnoća su postajale sve jače, a u trenutku kada smo seli u džipove da nas vrate u Paničište – počeo je pljusak. Utekli smo mu tačno na vreme.

…Kasnije, u razgovoru, shvatili smo možda i zašto je onaj čovek išao bosonog po stazi! Rila je planina koju pripadnici različitih religioznih skupina smatraju svetom i dolaze tu na “hodočašće”, pa je on, samo pretpostavljamo, bio jedan od njih.

Hrišćani masovno ovde posećuju Rilski manastir, najveći pravoslavni manastir u Bugarskoj, dok je prostor oko jezera Bubreg postao svetski poznat kao okupljalište spiritualne grupe Belo bratstvo. Ova skupina, dosta nesretno skovanog imena, koja doduše tvrdi da “belo” nije odrednica za boju kože već za čistotu duše i život svih ljudi u harmoniji, u svojim verovanjima kombinuje elemente hrišćanstva i hinduizma. Svakog 19. avgusta izvodi ritual kojim proslavlja početak svoje Nove godine, pevajući i plešući u koncentričnim krugovima. Kako to izgleda pogledajte ovde.

Iza njih ostaje kamenje poređano ukrug, što smo primetili prilikom šetnje, a takođe na mnogim mestima na stazi smo videli kamenje naslagano jedno na drugo u obliku kupe. Da li to ima neke veze sa ritualima Belog bratstva – ne znam, ali svakako izgleda zanimljivo.

2. dan: Uspon na Musalu

Prespavali smo u poznatom bugarskom ski-centru Borovec, klasičnom turističkom mestu koje se sastoji gotovo isključivo od hotela i restorana, a koje od ostalih sličnih mesta na kojima sam bila izdvaja upadljivo veliki broj plakata koji reklamiraju striptiz klubove.

Cene u Borovecu su vrlo pristupačne pa smo prenoćili u hotelu u sobama sa kupatilom, što je prava ekskluziva na planinarskim akcijama, a ujutru smo se iz Boroveca gondolom popeli na vrh Jastrebac (2369 mnv) odakle kreće staza za Musalu. Sama vožnja gondolom je stvarno sjajna, i za desetak minuta se pređe visinska razlika od čak 1000 metara!

I ovaj dan na Rili počeo je kao divan i sunčan, i takav je pretežno i ostao, uz povremene periode hladnoće i magle kako smo se približavali Musali.

Ispostavilo se da se i na ovoj stazi nalazi još 7 ledničkih jezera, podjednako fascinantnih i divljih, od kojih se po lepoti izdvaja Alekovo jezero kod hiže Musala (hiža = planinski dom, sećate se?) na 2389 mnv.

Alekovo jezero mi se svidelo zbog cveća koje ga oplemenjuje i time dosta razlikuje od ostalih, ali kada smo se popeli još više, do hiže Everest na 2710 mnv, nisam mogla da se nadivim pogledu na Ledeno jezero, najviše od svih na ovoj stazi, koje se napaja otapanjem glečera. Kažu da je cele godine prekriveno ledom, koji se samo delimično otopi u periodu od jula do novembra.

Pred sam vrh Musala pogled puca na još dva jezera u dolini, a tu kod vidikovca počinje i poslednja deonica uspona koja se može preći na teži način – preko kamenja držeći se za žicu, ili malo okolo standardnom stazom.

Na mene bi ličilo da odaberem težu stazu, da se malo pomučim, ali sam ipak odabrala lakšu, i opet bih – jer pruža mogućnost da se bolje vidi okolina i da se naprave lepe fotke.

Još malo, još malo, preko kamenja na samom vrhu i – FINAL!

Eto me na Musali, najvišem vrhu Balkana, na najvišoj tački na koju sam se ikada do sada uspentrala – 2925 mnv!

…I tek kasnije na fotki otkrivam da je sa mnom na slici i neki svetac, šta li je, nisam ga uočila u trenutku od gužve na vrhu. Gledam slike na netu, nema ga na ranijim fotografijama planinara, tako da mora da je nešto novijeg datuma.

Nagađam da je to možda Sveti Ivan Rilski, jer u Bugarskoj već duže vreme postoji inicijativa određenih konzervativnih pravoslavnih krugova da se najviši vrh u državi, Musala, čije ime je tursko-arapskog porekla i znači “blizu boga”, preimenuje kako bi nosio ime najvećeg bugarskog sveca zaštitnika. Ta inicijativa je odbijena već više puta, o čemu možete pročitati ovde.

Naziv Musala potiče iz perioda turske vladavine nad Bugarskom, od 14. do 19. veka. Ime je bilo privremeno promenjeno u Staljinov vrh od 1942. do 1962. u čast sovjetskog diktatora, da bi potom opet bio vraćen današnji naziv.

I ovoga puta na stazi je bilo jako puno Bugara u neadekvatnoj opremi, koji su se entuzijastično peli u starkama po ogromnom kamenju, i u majicama kratkih rukava osvajali maglovitu Musalu, na kojoj je u tom momentu bilo jedva 10 stepeni. Temperatura tu ni usred leta u avgustu ne prelazi 15, a najniža zabeležena je -31 stepen.

Sa vrha nismo videli ništa, jer je magla u potpunosti bila prekrila sve, ali planinari koji su ranije bili kažu da je pogled jako lep. Verovaću im na reč.

Iskreno, nije mi ni bilo mnogo žao što nisam imala pogled s vrha, jer ova lepota kojom sam dva dana napajala oči urezala mi se u pamćenje zauvek, i ništa ja tu ne bih menjala…

strana 1 od 33 idi na stranu