Ivana Đorđević
Ivana Đorđević

Drugo i manje poznato lice Skopelosa

Podeli

Piše: Ivana Đorđević, voditeljka i autorka bloga "Ivanine priče"

Otkriću vam tajnu.

Ja mnogo volim ljude sa kojima radim. I ne sad ono kao timski rad, mi smo porodica i ostale trice i kučine nego stvarno volim ljude sa kojima sarađujem. I znam ih u dušu. Bilo da se viđamo svaki dan ili da povremeno putujemo zajedno na službene zadatke. I nije fora, verujte, doživljavam to kao deo svoje misije i vrlo mi je bitno da ljudi koji me okružuju budu oni koji mi imponuju.

Jer svaki posao, a pogotovo kreativan – traži dobro okruženje. I kako me moje kolege vole jednako kao i ja njih, moj dolazak sa svakog putovanja bude prigodno dočekan.

Sad po povratku sa Skopelosa, posle zvaničnog sastanka sa redakcijom portala čiji sam urednik, pređe se i na neke lakše i običnije teme, pa kako od mojih na poslu još niko nije boravio na Skopelosu, spontano poče priča o mom putovanju.

Objašnjavajući šta sam se sve videla, čula i doživela, koje sam manastire obišla, moj kolega Munja, direktor fotografije na portalu, me na pomen manastira onako tiho, zaverenički i sa osmehom upita:

– Išla si da se ispovedaš?

– Nisam, Munjo, ja pristalica tog verskog običaja, kad me već pitate – odgovorih zbunjeno.

Ja sam vam realno rizična grupa, jer sve što vidim – slikaću, sve što doživim – napisaću. I okačiću ovde, na Ivanine priče. Nema tu mnogo mesta ispovedanju, ali je činjenica da ja ćutati neću.

Smatram da su tajne koje imamo – uvek i zauvek samo naše. Da nam eventualno može pomoći samo neko dobronameran i kome verujemo, ako imamo kakvu nedoumicu u životu, ali ispovedanje i ja – i dalje potpada u folder “ne, hvala”. Munju jako volim, pa i pokažem kada me zbuni ili pročita.

Inače, pravoslavni manastiri na Skopelosu su možda nešto najneverovatnije što sam ikada pretpostavila da mogu da vidim na jednom ostrvu, tim pre što je put do nekih od njih strm i pun krivina. Ako vam kažem da sam u par navrata žmurila da ne gledam uzak asfaltiran put koji se na pojedinim mestima gubi – jasno vam je da sam se uplašila. Priznajem.

Prvi put sam pomislila - šta meni ovo sve treba i posumnjala u svoju hrabrost. Svi manastiri se i bukvalno nalaze nebu pod oblake, na neverovatnim visinama, ali sa fascinantnim pogledima. Poenta svih tih lokacija u prošlosti bila je u davna vremena zaštita dobara i vrednosti daleko od dometa pirata i drugih osvajača. Crkve, manastiri i ostala duhovna mesta okupljala su ljude i putem crkvenih zvona obaveštavala okolne svetinje, ali i stanovništvo, da se neprijatelj približava.

Od pet manastira u okviru ture, prvi na koji nailazim jeste Sveti Riginos, zaštitnik ostrva Skopelos, koji je država poverila na čuvanje gospođi Katarini koja nas u svom konaku dočekuje sa ratlukom. Najznačajniji na Skopelosu, jako lepo održavan i nestvarno miran. Prvi put osećam drugačiji miris tamjana, dok palim sveću. Objasniše mi da u Grčkoj postoji nekoliko vrsta sa različitim aromama. Sledeći manastir Evagelistrija, poseduje čudotvornu ikonu iz 13. veka, zbog koje ljudi mahom i dolaze na poklonjenje upravo ovde.

Nezavisno od religije, nauke i mistike – ljudima su čuda potrebna. Oduvek. Shvatam dok stojim pored ikone pred kojom se krstim. Čuda su to što vraća nadu, vraća osmeh i daje šansu da će se sve ipak završiti – dobro po nas.

Dok silazim niz strm lepo ograđen prilaz manastiru, puca prelep pogled koji se pruža na čitavu luku i grad Skopelos. Teram ćerku da se slika sa mnom, jer sem što izgleda kao pahuljica u beloj haljinici želim da ovekovečim i momenat kada shvatam da mi je dete veliko, lepo, pametno i bistro. Vidim kako se snalazi na mestima na kojima nije bila niti imala predstavu da ću je ikada dovesti i dovoljno mi je. Uradila sam pravu stvar. A to je majci tinejdžera možda najbitnije.

Mislim da ne treba da vam kažem da sam se opet žmureći vozila džipom kojim smo išli dalje, ali sve razmišljam – božja kuća, idem u božju kuću stići ću kako okreneš, jer računa se uvek – samo namera. U manastiru Evagelistrija totalno nestvaran zvonik, monahinja Marija od 83 godine koja nas na svom maternjem jeziku pozdravlja i još jedna neobična priča našeg vodiča Slobodana.

Treći manastir je Sotiros Metamorfozis. Dobijamo upozorenje da je glavni monah jako strog i da nema fotografisanja unutar manastira. Na samom ulasku smokva. Miris čempresa i miris mora. Ubrzo shvatamo da je razlog zabrane publikovanja bilo čega što se nalazi unutar manastira – pod u mozaiku manastira. Otuda vam i traže da obrišete noge prilikom ulaska. Za smokve niko nije rekao da ne smeju da se jedu, te okusih jednu jako slatku, onako sa drveta ubranu.

foto: Ivana Đorđević
foto: Ivana Đorđević

Sledeća scena koja me je totalno raznežila jeste moja ćerka sa dva preslatka mačeta, sa kojima odmah ulazi u drugarski odnos. Deca i životinje imaju tu neverovatnu sposobnost da vam pokrenu te nežne emocije kojih često niste ni svesni. Nešto kasnije odlazimo na još dve lokacije – manastir Svete Barbare i Sveti Podromos. Sve odnegde poznato, i sve odnegde različito. Agios Podromos možda najlepši pogled sa najviše tačke na ostrvu.

Ipak, ono što je Skopelos proslavilo nažalost nije istorija niti ijedna lokacija od ovih koje sam nabrojala. Proslavio ga je mjuzikl – Mama Mia! Sa sjajnom glumačkom ekipom, sa divnim pesmama Abe i jednom fenomenalnom porukom – da život može da se nastavi tamo gde ste nekada davno stavili zarez. Pa tačku zapetu. Pa na kraju niste znali šta ste hteli. Za to je nekada potrebno tumačenje stručnjaka, a nekada samo poslušati dobru pesmu ili odgledati pravi film.

Kapelica Svetog Jovana na vrhu grebena u mestašcetu Agios Ioanis. Dok gledam zadivljeno u vrh litice i razmišljam da li su Meril Strip i Pirsa Brosnana helikopterom vozili do vrha, kapiram koliko je sve mnogo romantičnije na filmu. Prizor jeste nestvaran, ali 300 stepenica do vrha i ja koja sve želim da slikam, vidim – neće moći zajedno.

Za mene – pravi test izdržljivosti. Inače, legenda kaže da je crkva Svetog Jovana ukaz koji je ribar dobio u snu. Da baš na vrhu litice napravi crkvu. Tri noći je sanjao isti san i kako nije bio previše vredan, počeo je da zida u dnu litice, ali dešavalo se čudo – svaku noć bi ono što je doneo za zidanje, nestalo do ujutru. Naposletku, shvativši da crkva treba da bude ipak na litici, osvojio je ovu neobičnu lokaciju i kapelicu posvećenu Sv. Jovanu postavio je na vrh litice. Nagrada za trud dolazi u vidu prelepe, rajske plaže sa tirkiznom vodom u podnožju litice. Kao i do svih dobrih stvari, dolazi se posebnom stazom za koju nikada ne bi rekao da ćeš uspeti da je nađeš, ali te put nekako sam vodi.

Posle svih ovih duhovnih mesta ne mogu da zaboravim jedno koje je mene lično, energetski prodrmalo. Nekako, postoje ljudi koji pišu, putuju, pevaju, igraju i neki koji umemo fotografijom da dočaramo prostor na kome smo. E pa ja sam vam ona koja kazuje fotografijom.

Stari deo grada Skopelos koji se meni lično jako dopao zove se Kastro. Više puta rušen, nekoliko puta spaljivan, pa opet…tako mističan i lep. Karakterišu ga uske ulice, bele kuće, tirkizni i ciklama prozori, sa cvećem u najjarkijim bojama. Treba vam oko sat da obiđete ovaj nekadašnji lavirint u kome i danas žive ljudi, u kom postoje brojne crkve, a u prvi mah imate utisak da ste u interaktivnoj razglednici sa Santorinija.

Energetski – prostor koji sjedinjuje legende, more i nebo. Bele crkve i plavo more. Nešto što samo u Grčkoj izgleda tako nestvarno. Saznajem, slušajući vodiča, da grčka zastava kada se prevede sa simbolima – u prevodu znači “Sloboda ili smrt”. Šetam kroz uske ulice i pored milion jedne radnjice sa maramama nalazim baš onu koju sam tražila. I magnet u vidu poruke u boci, na kom piše “hand made with love”.

foto: Ivana Đorđević
foto: Ivana Đorđević

U hladu smokve sa pogledom na ceo grad, miriše mi musaka od plavog patlidžana i u daljini čujem Adonisa Remosa kako peva svoju čuvenu pesmu “Lene”. Ne razumem ga ni reč, ali nalazim prevod pesme na srpski i čekam hranu dok pustam na telefonu.

Sve nijanse Sardinije

Sardinija (Sardegna) je drugačije ostrvo. Drugačije od svih na kojima sam bila (a broj uopšte nije mali). Zašto to tvrdim!? Na ovom ostrvu možete da vidite nestvaran geografski fenomen: u sredini ostrva su smeštene alpske šume (unutrašnjost Sardinije je idealna za planinarenje i skijanje), a okružuju ih snežnobele plaže.

strana 1 od 32 idi na stranu