foto: thinkstock
foto: thinkstock

Njujorčanka u prestonici Srbije: Kako mi je Beograd otvorio oči...

Podeli

Beograd se našao na 33. mestu liste gradova sa najboljim noćnim životom "Njujork tajmsa". Novinarka Đada Juan obilazi 52 grada sa liste i piše putopise, a ovog leta na red je došao i Beograd. Pogledajte kakvi su njeni utisci o prestonici Srbije...

Čudi me kako moja nova prijateljica Iva Savić nije zaspala za večerom. Noć pre nego što smo se srele bila sam na putu ka njenom rodnom gradu Beogradu. U isto vreme ona je igrala sa drugaricama do četiri ujutru. Onda je ustala i otišla na posao. Nije planirala da ostane do kasno, ali u klasičnom beogradskom maniru večera se pretvorila u obilazak barova. “Ostali smo do 2 ujutru, onda su prekinuli muziku, pa smo otišli u drugi grad“, rekla mi je. Ako znate prava mesta, noć u Beogradu se nikada ne završava.

Ivu sam upoznala preko njene sestre Alise Dogramadžieve koju znam sa posla. Alisa je bila u susednoj Crnoj Gori, ali Iva je zapela da mi pokaže šta sve njen grad ima da mi ponudi. A i ja sam bila raspoložena da imam društvo i navigaciju kroz 33. grad na listi.

Kao žena koja putuje sama često se osećam nebezbedno noću. Poslednji put kada sam sama izašla u klabing bilo je pre dve godine u Majamiju, a spopadanje i manijakalne tendencije određenih ljudi ni tada nisu izostale.

Znala sam da sam u dobrim rukama sa Ivom. Baš kao ja, i ona je u četrdesetim godinamam i ima ćerku tinejdžerku. Kroz nju sam uspela da vidim lepotu glavnog grada postavljenog na ušću Save u Dunav. Naučila sam i koliko je rat u Jugoslaviji devedesetih i raspad zemlje uticao na svakodnevni život u Beogradu, od izgleda pojedinih zgrada koje nikada nisu rekonstruisane posle NATO bombardovanja 1999. godine do pesama koje se u barovima pevaju. Najvažnije od svega, otvorila mi je oči što se Beograđana tiče: gostoprimljivi ljudi koji pevaju i igraju i u dobru i u zlu.

Kada je došla po mene prvo veče odmah mi je rekla: nema štikli. Bila bi to duga šetnja preko kaldrme i preko šina do Beton hale gde se nalazi niz fensi restorana u nekadašnjim skladištima na Savi. Ali svaka žena je izgledala kao model u uskoj suknjici i štiklama.

“Beograd je veoma poznat po visokim štiklama i prelepim ženama“, rekla mi je Iva.

Poznat je i po svirkama, koje se čuju iz svake ulice, sa svake terase, pa se hodajući Beogradom osećate kao da ste na nekoj paradi.

Bendovi sviraju u skoro svakom restoranu u Beton hali, a njihove bašte gledaju na Savu i komunističku arhitekturu Novog Beograda – biznis kvart sagrađen kasnih četrdesetih.

Popile smo piće u mestu Hush Hush, gde je talentovani duo izvodio evergrin pesme pedesetih i šezdesetih, a onda smo nastavili u Fridu gde je bend svirao klasik iz 1985. godine “Ja sam lažljiva“ hrvatskog pop benda Denis & Denis. Nisam mogla da izbacim tu pesmu iz glave danima, uprkos tome što pojma nemam prevod pesme.

Kaldrmisana Skadarlija se često poredi sa pariskim Monmartrom, a u hotelu će vam reći da tu obavezno idete na večeru. Prepuna je tradicionalnih taverni, zvanih kafane, gde bendovi od pet-šest muzičara idu od stola do stola i pevaju folk pesme koje gosti naručuju. Zimi, kada nema bašta, najverovatnije ćete videti ljude kako igraju po stolovima tako pokazujući da ih je pesma dirnula.

Pejzaž koji mi se najviše svideo u gradu je svakako Zemun, nekadašnji samostalni grad pored Dunava, koji se pridružio Beogradu tridesetih godina. Tamo sam upoznala vlasnicu čuvenog prestoničkog restorana. Kao i mnogo drugih Srba i ona je otišla devedesetih i izgradila uspešan biznis u Pragu. Pre 15 godina, Vlada je prodavala mnogo toga u svom posedu, uključujući i restoran, pa je uspela da ga otkupi za solidnu cifru. Srbi, kako kaže, muziku u njenom restoranu stavljaju na prvo mesto.

“Čak iako si Srbin od 80 godina želiš da napraviš događaj i igraš“, rekla mi je.

Kako su se klubovi svideli Đadi, ali i šta misli o srpskoj tradicionalnoj trpezi saznajte u kompletnom tekstu objavljenom na Njujork tajmsu.

strana 1 od 32 idi na stranu