Šta sam osetila dok sam stajala iznad groba Pabla Eskobara...

Za Huffpost.gr piše Fenja Caganaki

Medeljin je drugi najveći grad u Kolumbiji posle prestonice Bogote i jedan od najbogatijih predela u zemlji. Ipak, poznatiji je kao prestonica proizvodnje narkotika, grad u kojem su narko-dileri bili najveći „dobrotvori“. Iako je poznatiji kao rodno mesto Pabla Eskobara, takođe je i rodno mesto umetnika Fernanda Botera, koji se proslavio skulpturama gojaznih ljudi.

Obilazak grada počela sam od glavnog trga koji je ukrašen skulpturama umetnika i nalazi se odmah pored Muzeja moderne umetnosti, u kome se možete diviti njegovim slikama. Botero je izuzetno velikodušan, rado poklanja svoje radove gradovima koji su mu se svideli. Osim toga, ne samo da dozvoljava, nego i podstiče da dodirujete njegove skulpture i dođete u dodir sa umetnošću.

Našla sam se na tom trgu jednog novembarskog dana dok je peklo jako sunce. Prolazila sam među statuama, a ljudi oko mene su činili isto, dodirivali ih, slikali se, deca su se igrala, a stariji tražili hladovinu. Mislim da bi umetnik bio veoma zadovoljan slikom vrhunske umetnosti u kolumbijskoj rutini. Ušla sam u muzej i prvi put videla slike živopisnih boja. U jednoj sobi u odrazu ogledala možete da vidite i kako biste vi izgledali da vas je naslikao Botero. Kada je 1993. godine ubijen Pablo Eskobar, umetnik je odlučio da i njega uvrsti u svoja dela, pa ga je na svoj karakterističan način i oslikao.

foto: thinkstock

U jednu favelu Medeljina gradonačelnik je odlučio da unese svež dah i zabranjenu zonu učini prijatnijom za život, posebno najmlađim stanovnicima. Tako je izdao naređenje da se svuda iscrtaju grafiti, izgrade novi kafići i izgradi žičara do najviših delova favele. Sada su deca iz kraja stekla nove navike, dok mladi umesto na ulici sede po kafićima i brojnim novim lokalima koji su se otvorili.

Sela sam u metro i odlučila da posetim ovu oblast. Nisam nameravala da uđem duboko u favelu i želela sam po svaku cenu da se vratim pre mraka. Kada sam čitala o Medeljinu niko nije pominjao Komunu 13. Tamo ideš sa organizovanom turom ili sam. Ja sam našla način da stignem sama. Priznajem, nije mi bilo svejedno.

Lica koja sam videla oko sebe izgledala su ljubazno dok mi jedan odvratan miris, koji je podsećao na Indiju, nije pokvario atmosferu. Nervozno sam zaobišla taj deo i nastavila da šetam, ali stalno sam bila na oprezu osluškujući ko mi ide iza leđa. Kada je zašlo sunce, užurbano sam krenula nazad, a bila sam malo i uplašena.

Iznad moje glave, kod stanice metroa, prolazila je žičara koja je omogućavala pristup stanovnicima iznad Komune 13. Još jedan primer razvoja u degradiranim područjima. To je odlika Kolumbije: uspeva da razvije niže klase ističući ih kao model. Vratila sam se u svoje gnezdo željno iščekujući naredni dan, koji će biti posvećen Pablu Eskobaru.

foto: thinkstock

Sutradan nakon doručka, došao je kombi i odvezli su me iz hotela. Sa još četiri saputnika i vodičem krenuli smo da obiđemo Pablovo sklonište. Prva stanica, masivna napuštena zgrada koju je čuvala policija, a koja će uskoro početi da radi kao muzej. Vodič nam je tamo pokazao slike svog rođaka, koji je navodno bio desna ruka Eskobara, rekao i da ga je on jednom video, da su svi njegovi drugovi bili u poslu i da je ubio mnogo ljudi...

Onda nas je odveo do planine na kojoj se Pablo opuštao sa svojim prijateljima. Pokazao nam je helidrom, teretanu, crkvu, zastave, ogromnu baraku i bure od cementa u kojem su spaljivali mrtve, tako da im niko nikada ne pronađe tragove. Tu se danas nalazi jedan starački dom. Neverovatna mi je činjenica šta sve vlada radi za podršku ugroženima!

Vodič nam je, pokazujući put koji vodi do glavnog ulaza objasnio kako je Eskobar dovodio gole prostitutke u dva-tri ujutru, da se takmiče u trčanju na štiklama. Pobednica bi dobila šaku novca na kraju.

Zanimljivo je da je njegova majka znala za ove aktivnosti sina i bezuslovno podržavala sina. Osim toga, toliko mizogenije može da potiče samo iz neuravnoteženog odnosa majke i sina.

Sirotinja je samo u njemu videla izlaz, pa su mnogi roditelji slali i maloletne devojčice da ga „zabavljaju“ u nadi da će im obezbediti bolje sutra. A on ne da se nije brinuo o njima već je i ubijao one koje su ostajale trudne.

Povrh svega toga nije prestajao da izvršava verske običaje i imao je savršenu vezu sa crkvom. Molio se često, gradio je crkve, davao kuće siromašnima, citirao stihove iz Biblije, ozbiljno verovao da mu je Bog pomagao u poslovnim aktivnostima. Ne mogu da ne napravim paralelu i ne pomislim koliko duboko vuku koreni nekih stvari u našoj kulturi koje nas kasnije definišu: u 16. veku španski konkistadori dolaze u Ameriku, u jednoj ruci drže krst, u drugoj pištolj, prosvećuju, siluju i ubijaju po volji.

Isto je radio Eskobar, a oni koji nisu bili s njim bili su protiv njega. Hiljade ljudi je ubijeno, najmanje 450 policajaca. I pored svega toga on se osećao kao dobri Samarćanin. Istovremeno je imao i umetničke težnje, pa i ličnu kolekciju Pikasa, Rembranta, Monea i drugih.

Poslednja stanica na mojoj turneji po Medeljinu bio je njegov grob. Majka je sahranjena pored njega. Stala sam tačno iznad groba i slikala. Nekoliko cvetova je već bilo na grobu. Ne zaboravimo da ga i dalje obožavaju mnogi. Većina u Medeljinu ga se pak, stidi i ne želi da mu se pominje ime, znajući koliko je oblatio reputaciju prelepe Kolumbije. Moram priznati, osetila sam tajno zadovoljstvo zato što sam stajala iznad njegovog leša.