foto: thinkstock
foto: thinkstock

Kako sam prešla 1/3 planete Transsibirskom železnicom...

Podeli

piše: Marija Kofu za Lifo.gr/ prevod Tara Tomović

Na najvećoj železničkoj liniji na svetu imaćete priliku da se upoznate sa strancima sa kojima ćete provoditi večeri ispijajući votku nakon koje ćete potpuno izgubiti pojam o vremenu.

Kako izgleda putovati Transsibirskom železnicom? Koliko dana možete da izdržite, a da ne izađete iz voza? Bez tuširanja, bez običnog kreveta? Kakvo će vam biti društvo u kupeu i da li ćete izdržati do konačnog odredišta? Sve su to pitanja na koja treba da odgovorite pre nego što se upustite u ovu avanturu.

Putovanje Transsibirskom železnicom je jedno od onih putovanja koje se često nađe na listi želja ljubitelja Rusije. To je onaj voz koji prelazi preko 1/3 planete i počinje sa jedne strane Rusije, a završava na drugoj (Moskva-Vladivostok). Za one kojima ni ovo nije dovoljno, železnica se nastavlja dalje preko Mongolije i završava u Pekingu.

Dok voz prelazi neverovatno velike razdaljine, menjaju se i vremenske zone. Onaj ko bude želeo da prati vreme, sigurno neće uspeti u tome. Nakon tri dana u vozu, više vas i ne zanima koliko je sati. Jednostavno se prepuštate vremenu da vas samo vodi.

S jednog na drugi kraj Rusije prelazi se 9.000 kilometara i 8 različitih vremenskih zona. Železnica je dugo godina bila svakodnevnica Rusa, a posebno veza za jačanje i udruživanje evropske Rusije sa Sibirom i nastavak trgovine u Kini. Železnica je završena 1916. godine, a do tog perioda izgrađene su i trase kroz Mongoliju i Mandžuriju.

Među stanovnicima malih gradova koji se svakodnevno voze Transsibirskom železnicom ili među mongolskim trgovcima koji svakodnevno putuju od jedne do druge zemlje na pijacu, videćete i turiste koji željno iščekuju da dožive iskustvo vožnje Sibirom, dobro opremljeni foto-aparatima i velikim rančevima. Zanimljivo je da prilikom susreta turista i meštana u vozu nema nikakvih nesuglasica, naprotiv njihov kontakt teče prirodno.

Čak i da postoji zajednički jezik kojim mogu da razgovaraju i da se razumeju, život u vozu u kombinaciji sa mnoštvom votke i mnogo sati puta pomaže da momentalno dođe do „razgovora“, pa čak i prijateljstava među toliko različitim ljudima dok im je samo jedno zajedničko – vožnja Transsibirskom železnicom.

foto: thinkstock
foto: thinkstock

Pročitajte kako je izgledao put grčke novinarke Marije Kofu.

Voz kreće sa glavne železničke stanice u Moskvi, ukrcavamo se u vagon 7 i tražimo kupe u kojem ćemo provesti naredne četiri noći.

Transsibirski voz se sastoji od kupea A (dva kreveta) i B klase (četiri kreveta), ali i C klase u kojoj ima 40 mesta/kreveta u istom vagonu.

Mi smo izabrali kupe sa četiri kreveta, tačnije dva mala i dva uža kreveta. U sredini se nalazio jedan stočić, tačnije mesto na kojem smo zajednički delili hranu i piće sa komšijama.

Prvi trenuci u kupeu su jako čudni, skoro pa neprijatni! Pokušavaš da se odvojiš i središ svoj život i stvari na jako malom prostoru koji deliš sa strancima.

Prva stvar koju radiš jeste da se upoznaš sa svojim cimerima posebno zato što ćeš s njima deliti društveni život naredna četiri dana.

Odmah je ušao i kontrolor i dao nam čaršave i peškire, da bi onda tako nasmejan rekao različite informacije Rusima - jer mu je naravno lakše na maternjem, nego nama na stranom jeziku.

Voz kreće, a mi nameštamo naše krevete, razmenili smo prve reči sa mladim saputnicima i idemo malo na hodnik, mesto na kojem ćemo provesti najviše vremena. Funkcioniše kao balkon. Pogled koji vam se pruža dok se voz kreće je neverovatan.

Na krajevima svakog vagona nalaze se zajednička kupatila sa svime što vam je potrebno. Kupatila na svakoj stanici zaključavaju odgovorna lica i otključavaju ih pošto voz ponovo krene, a sama činjenica da ne možeš da ideš u WC kad god poželiš je malo opterećujuća.

Prvi dan prolazi vrlo pasivno. Karakteristično klackanje voza koje kod putnika izaziva osećaj pospanosti. Ne želiš, ali se osećaš tako.

Na početku svakog vagona, nasuprot kreveta odgovornog lica, nalazi se ogromno kuvalo, koje će postati vaš najbolji prijatelj.

Uz pomoć ovog kuvala napravićete jutarnju kafu, nudle, popodnevni čaj, a baš ćete se tu sprijateljiti sa nepoznatim ljudima dok čekate svoj red na vrelu vodu.

Vraćate se u kupe, otvarate knjigu, gledate u prazno ili u telefon. Internet je moguć samo uz 3G mrežu jer ne postoji wi-fi u vozu. Malo razgovora sa saputnicima i ponovo ćete utonuti u san.

Drugi dan je najzanimljiviji. Nakon prva 24 sata navikavate se na novu stvarnost, pa počinjete i da se krećete kroz voz. Restoran je takođe zanimljivo mesto za zabavu, pa se tu uglavnom ne ide zbog hrane koliko zbog druženja.

Sve vam postaje mnogo zanimljivije čim počnu da se piju prve votke. Najlakši način da se upoznate sa čitavim vozom.

Voz često staje, nekada duže, nekada kraće. Svet ulazi i izlazi, a ruske babe pričaju preko prozora. Mnoge ulaze sa kesama punim piroški, pa tako zamirišu čitav vagon mameći vas da ih probate, što svakako i treba da uradite.

Na narednih nekoliko stanica ljudi izlaze iz voza oblačeći jakne, a ako ima vremena, malo prošetaju po stanici, ispuše cigaru i udahnu vazduh.

foto: thinkstock
foto: thinkstock

Treći dan je bio malo čudan. Prošlo je već 48 sati, a mi se nismo kupali. Okruženje nas barem tera da na to zaboravimo, barem nakratko.

Sati sna se smanjuju, imamo potrebu da urežemo što više slika možemo u našu glavu. Prve karakterične sibirske kuće su odavno počele da se pojavljuju, a dok voz prelazi toliko velike oblasti menjaju se i vremenske zone.

Čaša vruće instant-kafe vas pokreće u moćnu šetnju, a tako se obezbeđuje opuštena i radosna atmosera u vozu. Kao svakodnevni život isečen i zalepljen na putnika Transsibirske.

Hrana, razgovor, knjiga, mobilni, pogled u prazno, san, šetnja po vagonu, razgovor sa strancima, koje sada već dovoljno poznajete, vreme za čaj, slikanje predela, grickanje, kartanje sa komšijama, muzika, opet knjiga, pa onda opet san.

Voz huče celo veče i ponovo nas budi jedinstven prizor, sunce na istoku.

Četvrti dan je prepun emocija. Osećate potrebu da što pre stignete na odredište kako biste se konačno istuširali, ali onda shvatate da je putovanje Transsibirskom železnicom došlo do kraja, a to vas iz nekog razloga rastužuje.

Svet ulazi i izlazi, sitni prodavci vam viču kroz prozor, na nekim stanicama istrčavate napolje da kupite sladoled ili vodu, a zalihe se bliže kraju.

Došlo je vreme da ponovo spakujemo naše stvari, a nakon četiri dana zaista vas čeka pravo pravcato pakovanje.

Malo sna i opet razgovor uz pomoć Guglovog prevodioca, vruć čaj, hrana, knjiga, čašćavanje votkom i dan se bliži kraju.

Sunce se sprema da zađe, a mi čistimo kupe. Naravno, ne završava se dan ovde svima – neki tek uveče kreću u život, s pivom i votkom.

Sledećeg jutra, nadležni nam svima traži da vratimo čaršave i peškire. Putovanje se bliži kraju, ali i iskustvo putovanja Transsibirskom železnicom.

Kofer je teži nego ikad. Sada vučete i nova poznanstva, nove slike, različite stavove kojima samo u vozu možete da se posvetite i divite.

Nama se putovanje Transsibirskom završava baš ovde u Irkutsku, neki će samo svoje stvari preseliti u drugi voz i za 24 sata se probuditi u Pekingu. Oni treći, srećnici, završiće svoje putovanje u Vladivostoku – na samom istoku Rusije.

Sve nijanse Sardinije

Sardinija (Sardegna) je drugačije ostrvo. Drugačije od svih na kojima sam bila (a broj uopšte nije mali). Zašto to tvrdim!? Na ovom ostrvu možete da vidite nestvaran geografski fenomen: u sredini ostrva su smeštene alpske šume (unutrašnjost Sardinije je idealna za planinarenje i skijanje), a okružuju ih snežnobele plaže.

strana 1 od 31 idi na stranu