foto: thinkstock
foto: thinkstock

Manastiri, Uvac, krompir, o zmijama da ne pričam

Podeli

izvor i foto: Nova ekonomija

Spektakularni Uvac, nonšalantno odenut u smaragd, dočekao nas je oran za samopromociju. Voda je bila bistra, obale uredne kao engleske pedantno trimovane bašte i parkovi. Ne da nije bilo plastičnih flaša, nego ni čepovi nisu plutali. Iznad glava nam je kružilo jato beloglavih supova, sa rasponom krila od bezmalo tri metra. Idila na jezeru

Stižu nam gosti iz inostranstva. Šta raditi sa njima, gde ih voditi, čime se pohvaliti. Kažu da smo poznati po svojoj gostoljubivosti i hrani. Istina. Ali, ne možeš ljude držati isključivo u kafanama i ugušiti pažnjom, nutkanjem, izlivima nežnosti. Dakle, kuda sa gostima? Po Beogradu. Skadarlija, Kalemegdan, Teslin i Muzej savremene umetnosti, pijaca Kalenić gde na tezgama, na dobrom engleskom, sa strancima odmah zapodenu razgovor o svetskoj političkoj situaciji, Kosovu, očekivanjima od međunarodne zajednice. A trešnje iz Grocke poljoprivrednica je ručno birala, čvrste i velike, „da se ne osramotimo pred Francuzima“. Potom razgledanje Gardoša, glavne štrafte Knez Mihailove, Tašmajdana, Hrama Svetog Save. U Novi Sad se mora obavezno, da vide širok Dunav, ravan Srem, ko u pesmi, Banat što će se ispostaviti da je važan vertikalni hod kroz istoriju jednog prijateljstva, ali o tom potom. I dalje guramo do Uvca, Mileševe, Sopoćana. Putuješ gde ni sam nisi bio, a celog života sanjaš da posetiš ta mesta.

Srbija samo izgleda velika jer su joj putevi loši, to sam htela da kažem. Defakto je onolika kolika jeste, sitna, rekama obdarena, a sećam se jednog teksta od pre sedam, osam godina, mislim iz Fajnenšl tajmsa, koji je počeo sa „Srbija je zemlja vulkana....“ Ne bih da polemišem sa autorom, neka mu bude. Ali, vratimo se turističkoj turi. Legendarnom Ibarskom magistralom očas bi se stiglo do Zlatibora, a onda ugodno prema odredištu da čovek može iznad stotke da tera kola. Al’ ne može. Džombe na putu, sa po jednom trakom u svakom pravcu, saobraćaj intenzivan. Ibarska džada je atrakcija po sebi, krvavi domaći specijalitet, neodgovorni vozači iz suprotnog smera uletali su u makazice tako često da se naš gost Andre hvatao za glavu i rekao da ne pamti da je to još negde doživeo, a obišao je pola planete.

Na Zlatiboru odmor za oči i telo, jagnjetina koja je pasla livade nekako ide uz krajolik i glad. I opet se setim uz osmeh jedne anegdote iz prošlosti. Tamo negde u belom svetu upoznala sam jednu divnu Francuskinju i reč po reč pohvali se da je bila u Srbiji na odmoru, na jednom „prekrasnom jezeru“. Do te mere im se svideo boravak, da su ga produžili za nekoliko dana.

Manastir Mileševa
Manastir Mileševa

Jezero? Koje jezero, pitam. Ne može da se seti. Pomognem joj, nabrajam naše „gorske oči“ . Ne ide. Pređem u Crnu Goru, Makedoniju. Možda je nešto pobrkala. Jok, nije. U Srbiji je bila, insistira. I upita SMS-om muža za lokalitet. Dobije poruku. Zlatiborsko jezero. Prasnem u smeh, objasnim da mi kad kažemo Zlatibor mislimo na planinu, ne na jezero. Kako god, mi smo kupili aranžman za Zlatiborsko jezero, uživali šetajući oko njega, vozili se čamcem. Kad kažem Zlatibor, mislim jezero, smejala se Anjes.

A onda smo forsirali ka Uvcu. Izabrali da se smestimo blizu reke, u mali privatni hotel, u jednom zaseoku, gde su jutarnji mir remetila jedino zvona o vratu krava na ispaši. Daleko od sveta, a tako blizu, internet, TV, kola, ne može se čovek lako izlečiti od tehnološke zavisnosti. O hrani je brinula prva komšinica, žena koja čeka penziju, pa se snalazi u interegnumu. Kajmak i sir su iz lokalnog raja izašli. Božanstveni izdanak domaćeg kulinarstva. Kupili smo po kanticu i pratili je gostima, sve skupa sa ajvarom i šljivovicom, da im se nađe kod kuće kad nas se užele.

Spektakularni Uvac, nonšalantno odenut u smaragd, dočekao nas je oran za samopromociju. Voda je bila bistra, obale uredne kao engleske pedantno trimovane bašte i parkovi. Ne da nije bilo plastičnih flaša, nego ni čepovi nisu plutali. Sa glasnim odobravanjem primetim da je sve kao pod konac. Reče naš kapetan kako se u rezervatu naglašeno brine o očuvanju okoline. Pre nego što je počela sezona, utovarili su dva šlepera puna raznog đubreta, sad hvataju i lišće u letu.

Iznad glava nam je kružilo jato beloglavih supova, sa rasponom krila od bezmalo tri metra. Idila na jezeru.

Prvo smo obišli Ledenu pećinu staru više od 25 miliona godina. Pešačili oko 700 metara u dubinu na osam stepeni Celzijusa, a napolju beše nemilosrdnih 35. Klizav uski put oivičen kamenicama, osvetljavan je ručnim baterijskim lampama sa akumulatorima. Stalagmita i stalaktita više nego u bajci, šljašte kad ih ozari led svetlo. Mrak je poželjna pojava. Kad je pećina otvorena za javnost, milioni slepih miševa povukli su se u dubinu, na četvrti, peti, šesti kilometar od ulaza, da ih radoznalci ne uznemiravaju, objasnio je vodič.

A onda smo krenuli ka kraljici ture, penjanju na jednu od vidilica Uvca.

Šta da radiš kad zaostaneš od grupe, sam u planini punoj medveda, vukova i dve vrste zmija otrovnica, Bambija i njegove roditelje neću ni da pominjem, od njih me ne hvata jeza. Možeš da se ukočiš od straha ili kažeš - pa šta, i nastaviš dalje ili se vratiš odakle si došao, ali opet sam samcijat kroz vrlet. Oni „gore“ su mislili da sam odustala, oni „dole“ da sam gore. Setim se kako je kapetan našeg čamca po Uvcu, pretenciozno je reći bele lađe, s nekim ponosom u glasu podvukao da je planina pokrivena kamerama. Da bi rendžeri odnosno lovočuvari mogli da prate kretanje zveri, ali i ljudi. Utešna misao.

Ali, ko zna da li kamere rade, dok me lociraju, poješće me kurjaci, obaliti medved. Ko za inat, nigde nikoga. Opao promet po uzvišici. I ljudi i životinja. A ja nemam ništa kod sebe osim foto-aparata oko vrata da mi pravi društvo. I mudro okrenem situaciju ka vedrom tonu, pomislim blago meni, sama, niko mi ne smeta, planina je samo moja i nebo je samo moje i voda se samo meni smeši, udri mala uzbrdo. I stvarno, korak po korak, savladah kilometar i 200 metara, popeh se do vidilice Veliki vrh. Visina 1.186 metara, precizirao je u kasnijem ćaskanju kapetan Dragan. I još se spasonosno setim, onako usput, da su mi preci po ocu gorštaci, sa jedne čuke visoko pod nebesima, pa mi je planina prirodno stanište, u genima zapisana. Mislim da sam drvce, a u stvari sam planina. Svašta čoveku padne na pamet kad samuje u šumi.

Bilo kako bilo, ukazaše mi se ljudi, prijatelji, brvnara kafana i očaravajući pogled na Uvac. Nije ni čudo što se u junu udenuo u segment Travel (Putovanja) američke TV mreže CNN, u rubriku „60 seccond vacation“. Na njihovom jednominutnom snimku mogu se videti mnoga prirodna blaga naše zemlje, sa akcentom na dve krasote. „Od krivudave reke Uvac do Nacionalnog parka Tara koji oduzima dah, Srbija je poznata po svojim neverovatnim prirodnim lepotama“, navodi se u opisu, a preneo B92. E sad, ne znam da li je plaćena reklama ili je njima iz čista mira palo na pamet da nas promovišu. Mada, sa druge strane, nešto me zabrinjava u ovoj razobručenoj gramzivosti, da neko ne planira da rasprodaje rezervate, pa nudi robu na globalnu procenu. Navali narode, još malo pa nestalo... Ne, nije moguće, nije im čavka popila pamet. Ili jeste, to su ljudi sumnjive prošlosti...

Sopoćani
Sopoćani

Ali vratimo se Uvcu i pogledu koji se na meandre u krečnjačkim stenama pruža sa Velikog vrha. Nezaboravno. Joj, baš ti zavidim, vajberom mi je poručila drugarica, jedva čekam da ga jednog lepog dana i ja posetim. Zelena boja vode izgleda zbunjujuće, nestvarno, moraš da objašnjavaš ljudima da tvoja fotografija nije dorađivana, da je kolor prirodan, da ga određuju nebo i bujna vegetacija. Reka kao zmija krivuda, a neko viknuo „Pazi, zmija“ i svi su se sjatili iznad nekog kamenja da detektuju „gmizavušu“. Nisam je opazila, samo sam fotografisala gde su rekli da jeste i mnogo kasnije je otkrila na kompjuterskom ekranu. Joj kolika je, dobro da je nisam uznemirila u njenom staništu, kućna atmosfera neutrališe nelagodu. S vrha brda do reke spustili smo se za dvadesetak minuta, džumle, glasni, valjda nas opili lepota i čist vazduh, to u glavu udara, pa rastu krila.

A posle reče kelner u izletištu Pazarištu, kod Novog Pazara, da je pre sedam dana sa familijom obišao Uvac, kolima stigli skoro do centralne vidilice Molitva, asfaltom, pa makadamom, pa sto metara peške. Šta reći nego smejati se do suza na sopstveni račun. Ko zna zna, a ko ne zna, leči zapaljenje mišića danima. Ali nema veze, slatka je to bila mukica sa mnogo zastajkivanja i mnogo fotografija za uspomenu i dugo sećanje.

Manastirska tura bila je spektakularna. Mileševa prva. Trinaesti vek. Beli anđeo pred kojim stojiš u stavu mirno. Grci su freskopisali manastirske zidove, nadahnuti kasnoantičkim i vizantijskim mozaicima, piše u legendi ispod čuvene freske. Beli anđeo na Hristovom grobu smešten je visoko ponad ćivota (kovčeg sa moštima sveca, prim. a) osnivača manastira kralja Vladislava. Anđeo predstavlja Arhangela Gavrila koji ženama mironosicama pokazuje plaštanicu u praznom Hristovom grobu i objavljuje najradosniju vest o njegovom Vaskrsenju. U legendi se podseća da je Đoto rođen pola veka posle početka oslikavanja Mileševe, vekovima kasnije i Rubljov, pa Leonardo da Vinči i Mikelanđelo.

Mnogo je ljudi naišlo do Mileševe da se divi Belom anđelu. Razredi dece, njihovi učitelji, putnici za crnogorsko primorje. Imanje je doterano, svaka travka poravnata, muškatle krupne kao božur u punom zamahu, sve lepo i prekrasno, Ali!

Nameravali smo da potrošimo pare, da kupimo knjigu, brošuru, slikovnicu o Mileševi na engleskom, ali nema, ne postoji. Zašto, e to vam ne mogu reći. Na primedbu da bi glas o izuzetnoj nacionalnoj baštini trebalo podeliti sa svetom, na svim relevantnim jezicima i pismima, u Mileševi odgovaraju, jeste, u pravu ste, prenećemo nadležnima. A objavili su monografiju o osam vekova Mileševe, samo je treba prevesti, valjda će se setiti…

U moćnim Sopoćanima, takođe iz trinaestog veka, freske vrhunskog dometa svetskog slikarstva. Zadužbinu Nemanjića podigao je kralj Uroš Prvi. Po mnogima najznačajnije su freska Uspeće Bogorodice, pa freska Svetog apostola Filipa u severnoj pevnici. Bili smo sami u manastiru. Uživali razgledajući zidove, divili se umetnicima koji su ih oslikali. U obližnjoj suvenirnici pokupovali smo knjige razne, malo medovače, vina, razgovorljivi prodavac izvinjavao se što nema literature na francuskom, rasprodala se odavno, nove nisu naručivali, ne svraćaju Francuzi često. Pričao je istoriju zdanja koje je pod zaštitom Uneska i zamolio da jedan deo ne prevedemo, „nije zgodno“. Kad je bilo posle Drugog svetskog rata, naši rešili da obnove freske, ali nisu imali stručnjake, pa pozvali eksperte iz Pariza. Ali, ispostavilo se da gospoda iz Grada svetlosti nisu imala pojma o freskama, koristila mleko za restauraciju, pa zamalo sve upropastili, pričao prodavac. Naši im se zahvalili na saradnji i otpratili ih kući. Deo o destrukciji nije bio za prevod. Nije prošlo ni deset godina, prisetili se Francuzi Sopoćana, pa došli da pazare Uspeće Bogorodice i „lepog Filipa“, da ih iseku sve sa zidom i prenesu u svoje muzeje. Nudili pare i da izgrade hiljade stanova u okolnim mestima, a naši ponudu glatko odbili.

Onda smo se vratili u Beograd, još prepričavamo putovanje, a prijatelji nas zovu da čim pre dođemo kod njih. Hoćemo, na proleće, možda. A sad priča sa početka, o Banatu, do koje smo u novosadskom kafanskom razgovoru stigli slučajno, naručujući krompir. Habzburška vladarka iz 18. veka Marija Terezija koristeći propagandne trikove „izvezla“ je hiljade Francuza iz pokrajine Lotaringije u naš današnji Banat. Poslala je i Nemce iz jugozapadne Nemačke, al’ o njima drugom zgodom.

Ispričala im carica bajke o medu i mleku, velikim imanjima i velelepnim kućama. Prevario se narod, poverovao liderki stare porobljavanjem ujedinjene Evrope. Došli na lokaciju, sačekala ih močvara. Mnogi kosti ostavili u toj vodenoj zabiti. Pomrli od malarije. Drugi pobegli glavom bez obzira, vratili se u svoju humaniju sirotinju. Treći ostali. Potomci onih koji su ostali mogu se i sada naći u Banatskom Velikom Selu. I otac moje prijateljice Mari Rouz bio u Banatu oko Drugog svetskog rata, u prolazu. U Loreni odakle su, na njihovom specifičnom jeziku „frankišu“ krompir se kaže krompir. Čudni su ljudski putevi....

Sve nijanse Sardinije

Sardinija (Sardegna) je drugačije ostrvo. Drugačije od svih na kojima sam bila (a broj uopšte nije mali). Zašto to tvrdim!? Na ovom ostrvu možete da vidite nestvaran geografski fenomen: u sredini ostrva su smeštene alpske šume (unutrašnjost Sardinije je idealna za planinarenje i skijanje), a okružuju ih snežnobele plaže.

strana 1 od 32 idi na stranu